Kako su ljudi postali surovije i opasnije zveri od pasa lutalica…

Nemački virusolog dr Stefan Lanka iza pošasti nazvane virus besnila otkriva perfidnu manipulaciju farmakološkog biznisa, koji prodajom vakcina i seruma protiv besnila ostvaruje ogroman profit. Zakonom propisana obavezna vakcinacija pasa i mačaka temelji se isključivo na posejanom strahu od besnila i falš edukaciji zasnovanoj na teorijama, koje u veterinarskoj i medicinskoj praksi nikada nisu potvrđene i dokazane.

Strah ljudi od pasa lutalica zasnovan je danas najviše na verovanju da oni mogu biti prenosioci jedne od najstrašnijih bolesti, a to je besnilo. Ovu smrtonosnu bolest kojoj nema leka, navodno, izaziva virus besnila, koji psi prenose na ljude ugrizom. Zbog toga svako ko doživi ujed psa odmah mora da se javi lekaru i prijavi psa koji ga je ujeo nadležnim komunalnim službama. Pas onda ide na posmatranje, pa ako pokaže znake besnila, ubijaju ga, a ujedeni čovek se podvrgava spasonosnom tretmanu primanjem seruma protiv besnila.

Savremena medicina i veterina uče da je besnilo toliko strašna bolest da je jedini način da se ljudi i domaće životinje zaštite od njega redovnom vakcinacijom pasa i uništavanjem uličnih životinja bez vlasnika. Posao hvatanja i ubijanja pasa i mačaka lutalica (što je definisano kao veliki urbani problem) u svim velikim gradovima danas obavljaju specijalizovane komunalne službe (šinteraj). Obavezna vakcinacija domaćih životinja je zakonom propisana. Svaki lekar, veterinar i dete još u osnovnoj školi nauči da nema opasnije bolesti od besnila. Strah od ujeda besnog psa, pa i pasa lutalica danas je kod ljudi toliko usađen u svest da mnoge obuzme prava histerija ako na ulici samo ugledaju psa lutalicu, ili ne daj bože, razulareni čopor.

Šinterske i komunalne službe koje se zvučno nazivaju ekološkim službama danas su postale uobičajen deo državnih službi, kao hitna pomoć, policija ili vatrogasci. Hvatanje uličnih pasa i mačaka i njihovo ubijanje i sterilizacija (radi depopulacije) postalo je nešto sasvim normalno i uobičajeno. O posledicama ovakve depopulacije ove dve životinjske vrste revnosni komunalci nemaju ni svest ni znanje.

Ipak, najveći problem u čitavoj ovoj priči sadržan je u tome što su ljudi perfidnom manipulacijom uobličeni u daleko opasnije i monstruoznije zveri, nego što su to mnoge divlje zveri koje je stvorila priroda. Jer, dokaza da besnilo postoji – pseće ili ljudsko – jednostavno nema. Baš kao što nema ni virusa besnila. Baš kao što nema uopšte nikakvih virusa koji prenose bolesti i kao što nema nikakvih zoonoza.

Sumanuti lekovi za besnilo, bili i ostali

Tako je nekada besnilo kod ljudi lečeno poljupcem kralja, a onda je otkriveno da je dovoljno imati u posedu parče kraljeve odeće i besnilo bi nestajalo. Oni koji bi se dočepali parčeta kraljeve odeće lepo bi ga unovčili. Postojao je i “ludi kamen” koji je iz ljudi “isisavao” besnilo.

Edvard Džener, engleski seoski lekar koji je izmislio vakcinu protiv kravljih boginja (nepostojeće bolesti koju je on nazvao stručno variola vaccina), besnilo je lečio potapanjem obolelog u hladnu vodu sve dok ovaj ne bi počeo da se davi.

Vremenom je otkriven i melem koji se dobijao od ekstrakta pljuvačke bubašvabe. I bio je, kako se može naći u beleškama hroničara, veoma delotvoran.

Onda je 1806. godine izvesni Kraus dobio nagradu od čak 1.000 dolara za svoje naučno otkriće koje je 20 godina čuvalo građane Njujorka od besnila. Po beleškama o toj čudotvornoj formuli vidi se da je morala da sadrži celu viličnu kost psa ili magarca koja je prethodno iskopana iz zemlje, zatim parče ždrebetovog jezika, kao i zelenu rđu sa penija koji se u to vreme vladavine kralja Džordža koristio u SAD. I svi ovi tretmani bili su vekovima usavršavani i provereno uspešni.

Ali, sve te “uspešne” lekovite stvari protiv besnila zaboravljene su kada se na naučnoj sceni pojavio famozni Luj Paster i kada je čitav svet uveden u novu čudotvornu formulu nazvanu ubrizgavenje seruma zečje moždine ili konja, koja je prethodno izložena dejstvu etera, što se danas naziva vakcinacija.

Kolika je razlika između ubrizgavanja u krv putem zečje moždine i spravljanja napitka ili melema od iskopane vilične kosti magarca ili jezika, svaki lekar koji misli svojom glavom i ima solidan IQ lako će shvatiti. Jer, vilična kost i posedovanje parčeta kraljeve odeće ne može da izazove ni AIDS, ni hepatitis, ni veliki kašalj, ni velike boginje, ni Gilijan-Bareov sindrom, ni autizam, ni multipla sklerozu, ni poliomijelitis, ni tuberkulozu, ni dijabetes, ni kancer, kao ni besnilo.

A razne vakcine kao sejači bolesti bez presedana u ljudskoj istoriji sve to izazivaju. Ali danas, iako ne živimo u strahu od demona, živimo u mračnom svetu vakcinacije i medijskog zastrašivanja mikrobima i virusima. I mnogi edukovani lekari i veterinari postali su robovi zarobljenih umova.

Stvaranje naučnog kulta o Luju Pasteru

Već smo više puta pisali da je čitava savremena medicinska “nauka” postavljena na pogrešnim biološkim temeljima (zbog čega pojedini autori savremenoj medicini osporavaju da je uopšte nauka), a lekari koji sprovode alopatske tretmane pretvoreni su u korumpirane dilere farmaceutika koje jedino zanima novac i lagodna društvena pozicija.

Što je najgore, savremena medicina izgubila je sposobnost da leči mnoge bolesti koje su nekada sasvim uspešno lečene, a nove se stalno pojavljuju. Pojedini lekari čak tvrde da današnja medicina ne leči nijednu hroničnu bolest.

Postavljanje francuskog hemičara Luja Pastera na tron medicinske nauke predstavlja jednu od najvećih prevara iza koje stoje jezuiti i njihova masonska mreža koja kontroliše medije i medicinske škole. Jer, šta je, u stvari, otkrio Paster pita se Milisent Morden. Ništa. Njegova jedina zasluga kao hemičara odnosi se na to što je razdvojio molekule levuloza i dekstroza vinske kiseline (molekule koji rotiraju svetlo u suprotnim pravcima), a i tu je samo pošao za idejom i nastavio rad Žana-Batista Bijoua. Pitajući se se odakle dolazi kiselina prilikom fermentacije grožđa, postavio je teoriju o postojanju mikroba u vazduhu i tim svojim pogrešnim tvrdnjama teško unakazio savremenu medicinu. Jer, stvaranje mikroorganizama u nekom medijumu (ljudski organizam) samo je posledica poremećaja pH vrednosti ili protoka energije, na primer, zbog prisustva toksina.

O tome kako je hemičar Paster plagirao naučne radove lekara i biohemičara dr Antoana Bešama, istovremeno neosnovano osporavajući njegove tvrdnje, napisano je više knjiga koje nikada nisu dobile publicitet samo zato da bi se od Pasterovog lika stvorio kult uspešnog biohemičara. Tako su masonski mediji na sva zvona objavili o fantastičnom uspehu Luja Pastera, koji je, navodno, izlečio od besnila dečaka Jozefa Majstera, koga je ugrizao besan pas. Tretiran Pasterovim serumom protiv besnila, on je preživeo i ušao u sve medicinske knjige kao slučaj izlečenja. Paster je postao slavan, mediji su prećutali je da je isti “besan” pas ujeo istovremeno i tri njegova rođaka, koja nisu podvrgnuta Pasterovom tretmanu i savršeno su se uspešno oporavila.

U svojoj knjizi Lovci na mikrobe (koja je prvi put izdata 1926) Pol de Kruif opisao je kako su mediji pravili publicitet Pasteru, stvarajući od njega vrhunskog biohemičara koji je spasao svet od velike pošasti nazvane besnilo.

Tako je objavljena priča o 19 ruskih seljaka koje je, navodno, izujedao besan vuk i koji su otputovali u Pariz kako bi im već proslavljeni naučnik lično ubrizgao svoj spasonosni serum. Po tvrdnji medija, tretman je bio veoma uspešan i 16 ruskih seljaka je spaseno i kod njih se nije razvilo besnilo, dok su samo trojica umrla. Iz toga je izveden zaključak da je Pasterov serum efikasan i da je smanjio smrtnost od besnila na samo 15 posto.

Ali, znajući iz mnogih drugih naučnih radova, koji nisu dobili takav publicitet u medijima, da je ogroman broj ljudi i ranije bivao izujedan od “besnih pasa”, a nisu bili zaraženi virusom besnila, postavlja se pitanje od čega su umrla trojica ruskih seljaka. Od tretmana serumom, možda?

U to vreme u Rusiji nije postojala mogućnost da se izvrši analiza da li je pomenuti vuk zaista imao besnilo i da li je kasnije uginuo. Ipak, nije uopšte neuobičajeno da gladni vuci zimi silaze u selo, napadajući seljake. Za medije je bilo najvažnije da poseju strah od besnila, a Pastera proglase velikim naučnikom. Uloga medija se i danas nije promenila. Kad god se dogodi neki incident gde su psi nekoga ugrizli, pojavi se slika psa iskeženih zuba koja treba da podseti na opasnu zaraznu bolest “pseće besnilo”.

U knjizi Bešam ili Paster autorke Etel Hjum nalazi se i neobična priča o mladom poštaru Pjeru Roskolu koga je napao pomahnitali pas. Roskol je tada bio u društvu još jednog čoveka, i sam nije bio ujeden već mu je pas samo pocepao nogavicu, ali pseći zubi nisu probili kožu, dok je drugi čovek bio zaista i ugrižen. I šta se dogodilo?

Roskolovi šefovi su ga naterali da se odmah javi na Pasterov institut gde je podvrgnut tretmanu protiv besnila koji je počeo 9. marta. Već 12. aprila na mestu inokulacije pojavili su se simptomi infekcije. Nakon dva dana, 14. aprila, Roskol je umro od paralitičke “hidrofobije”, nove bolesti koju su svetu tada prvi put predstavili Paster i njegova ekipa. Čovek koji je bio tada sa Roskolom i koji je zaista bio ujeden nije primio nikakav “spasonosni” serum i ostao je živ i zdrav.

Koliko je ljudi stradalo od Pasterovih vakcina?

Neki lekari odavno su osporavali postojanje besnila

Prema beleškama Pasterovog instituta, više od 3.000 ljudi umrlo je od ujeda besnih pasa. I svi navedeni su umrli nakon tretmana Pasterovim serumom. S druge strane, prema beleškama iz jedne londonske bolnice, samo nekoliko godina pre nego što je Pasterov institut publikovao ove svoje podatke, pokazale su u evidenciji 2.668 ljudi koji su ujeli “besni psi” da se kod njih nije razvila hidrofobija niti je ijedan tretiran Pasterovim serumom.

Dr Vilijam A. Bruet, pomoćnik u Birou za uzgajanje životinja u Vašingtonu, koji je bio Pasterov savremenik, dao je i naučne dokaze o netačnim Pasterovim tvrdnjama. On nije samo dokumentovao da su Pasterove vakcine prevara već je tvrdio da su štetne po zdravlje i ljudi i životinja, zauzimajući stav da upravo inokulacija širi bolest.

Dr Metju Vuds, koji je, takođe, bio Pasterov savremenik, izneo je podatke da u kafileriji u Filadelfiji za 25 godina nije zabeležen nijedan slučaj hidrofobije kod zaposlenih, iako je 150.000 pasa prošlo kroz ruke radnika koji su ih hvatali i smeštali u kavez, pri čemu su mnogi bili izujedani.

Dr Čarls Dals, predavač istorije medicine na Univerzitetu u Pensilvaniji i istraživač o bolesti hidrofobije, koga su pojedina medicinska udruženja postavila da istraži šta je istina o besnilu, izjavio je nakon obavljenih ispitivanja da je “sasvim naklonjen stavu da takva bolest ne postoji”, jer nakon 16 godina istraživanja nije uspeo da nađe da je ijedan slučaj hidrofobije nastao usled ujeda psa ili neke druge životinje”.

Prema doktoru Dalsu, dokazano je već da je ljudsko besnilo rezultat poremećene imaginacije (najčešće usled straha). Pa i prastara poslovica kaže “u strahu su najveće oči”! Kod životinja, takozvano besnilo je u suštini posledica zlostavljanja ili izgladnelosti, ili kombinacija jednog i drugog.

Njujorški veterinar dr Stilman je 1922. godine zastupao stav da je besnilo obična prevara i da u svojoj višedecenijskoj praksi po čitavoj Evropi nikada nije video slučaj hidrofobije ili besnila ni kod pasa ni kod ljudi.

Panika, laži i zablude stručnjaka

Kada je početkom dvadesetih godina prošlog veka došlo do masovne pojave straha od besnila, ministarstvo poljoprivrede države Njujork sa sedištem u Olbeniju propisalo je da se svi psi sumnjivi na besnilo pohvataju i stave u karantin. Mnogi su pobijeni, jer su prilikom hvatanja verovatno i ispoljili znakove “besa” (zamislite?!). Glave tih pasa su potov poslate na laboratorijsku analizu na veterinarski institut Kornel koledža. I zvanični rezultati su pokazali da su mnogi bili “besni”. Ispitivanje je imalo za cilj da u mozgu psa pronađe da li postoje izvesna Negrijeva telašca ili ne. Ako se pronađu, znači da je pas besan, a ako ih nema – nije zaražen. I to je i današnji način utvrđivanja prisustva virusa besnila, i to je škola Pasterovog instituta, koja je i danas u mnogim zemljama usvojena kao teška dogma.

Ali dr Stilman je od jednog Pasterovog učenika čuo da su pomenuta Negrijeva telešca bila često prisutna prilikom ispitivanja mozga i kod onih pasa koji uopšte nisu bili sumnjivi na besnilo. Tako je dr Stilman odlučio da na analizu na Kornel koledž pošalje i glave pasa bez vidljivih simptoma besnila. I za divno ludo, i oni su bili zaraženi prema stručnjacima sa Kornela.

Najzad, dr Stilman je otišao u ministarstvo poljoprivrede, koje je bilo nadležno za rukovođenje čitavom akcijom suzbijanja besnila, tražeći da njihovo veterinarsko udruženje preuzme sve pse koji su bili sumnjivi na besnilo i da ih posmatraju. Ni kod jednog psa u karantinu nije se razvilo besnilo, niti je ijedan uginuo.

Time je panika okončana. Stilman kaže da uzbuđenje i razdraženost kod psa često dovode do lyssophobie ili uobražene hidrofobije.

Danas je u vezi s tom bolešću sve još neizvesnije nego u Pasterovo vreme. Izvesno je samo to da se zakonski propisanom obaveznom vakcinacijom ogroman novac preliva iz državnog budžeta i iz džepova vlasnika domaćih životinja u džepove korumpiranih državnih komunalnih činovnika i odabranih veterinara koji jedini dobiju licencu da mogu da vrše ovaj profitabilan posao vakcinacije protiv besnila. Sada vam je valjda jasno zašto to ne može da radi svaki veterinar. Vakcinacija protiv besnila je stogodišnja laž, kriminal i lopovluk.

Negrijeva telašca “dokazuju” virus besnila

Danas se postojanje virusa besnila dokazuje na osnovu autopsije kada se u mozgu psa otkrije prisustvo Negrijevih telašaca, tako nazvanih po italijanskom lekaru Adelčiju Negriju koji je 1903. godine objavio da ih je otkrio u plazmi nervnih ćelija i u nervima kičme besnih pasa. On ih je definisao kao parazitske protozoe, ali je kasnije to ispravljeno kao model virusa besnila u obliku metka koji je za potrebe medicinskih udžbenika ofarban plavom bojom. Kao u Roršahovom testu, dobri đaci treba da prepoznaju ove viruse kao pupoljke koji niču oko Negrijevih telešaca kada ih ugledaju na velikom elektronskom mikroskopu.

Ali odavno je dokazano da ova telašca uopšte nisu karakteristika samo besnih pasa, kao što je poznato i to da je sam Negri u trenutku svog epohalnog otkrića bio u paničnom strahu od besnila koje je tada, navodno, vladalo u Napulju. Ova Negrijeva telašca se uopšte ne razlikuju od Lenc-Sinigalijevih telašaca, koji su otkrivena u mozgu psa koji pati od uznemirenosti. Nažalost, danas više niko ne zna koliko je nedužnih pasa i mačaka ubijeno zbog manifestacije straha i uznemirenosti po naređenju sanitarnih službi, samo zato što je njihova revnost veća od njihovog znanja o životu i prirodi.

Kada se kod pasa zaista manifestuju simptomi besnila

Odavno je veterinarima poznato da ukoliko pas nije u mogućnosti da nađe travu koju mora da jede čim za tim oseti potrebu, a to se događa uglavnom zimi ili u veoma sušnim periodima, u njegovim crevima mogu da se razviju crvi ili larve koje mu nagrizaju zid creva i mogu da ga probuše. To kod psa izaziva veliku uznemirenost i dovodi ga do izbezumljenosti. U takvom stanju pas grize sve do čega dođe, stalno žvaće i mljacka ustima i može da mu se sliva pljuvačka niz vilicu, pa i da izbija pena. Tada odbija da pije vodu i povlači se u osamu. Svi ti simptomi nestaju kada se psu da seno, trava, parče sirove životinjske kože ili kost.

Nema nikakvih dokaza da se razjarenost koja se javlja u tim slučajevima kod psa ugrizom može preneti na čoveka. Simptomi ukočenosti vilice, uznemirenost, odbijanje vode, izbijanje pene na ustima koji se javljaju kod čoveka, mogu biti samo posledica toksikacije prvenstveno vakcinama koje sadrže razne antirabične serume spravljene ubacivanjem patogenih proteinskih formi odnegovanih u moždini životinja ili u humanoj krvnoj plazmi.

Psi sa napadom epilepsije se tresu, glasno žvaću dok su im mišići na nogama zgrčeni. Javlja se i bela obilna pena na ustima. Nakon epileptičnog napada pogled im je mutan i tup. To može nastati od straha ili od vrućine leti.

Veterinari su, takođe, odavno utvrdili da stavljanje lanca i brnjice psu koji je uvek bio slobodan predstavlja izuzetan stres za psa. Baš kao i stavljanje šinterske omče? Upravo tada javljaju se svi pomenuti simptomi razjarenosti i straha. Pa ko ne bi pobesneo?

“U strahu su velike oči” i još veće zablude

Dr Vilkoks iz Njujorka je zbog pojave “straha od besnila” nakon 11 smrtnih slučajeva za koje se proneo glas da su umrli nakon ujeda besnog psa dobio zadatak da ispita sve slučajeve. I našao je da rezultati autopsije ni u jednom slučaju nisu pokazali “besnilo” kao uzrok smrti. Čim je objavio svoj izveštaj, u gradskom veću Njujorka strah od besnila nestao je preko noći.

Dr Elmer Li je slično istraživanje izvršio na Stejten ostrvu u SAD zbog velikog straha vlasti od pojave besnila. Prilikom autopsije “besnog” psa ustanovljeno je da je uginuo od velikog broja crva koji su se razvili u srčanom mišiću životinje. I vlast više nije bila u strahu.

Pojedini lekari veruju da besnilo, kao posebna bolest postoji samo kod životinja, ali ne i kod ljudi. Ono što se dijagnostikuje kao besnilo obično je tetanus, koji ima slične simptome. Englezi ga nazivaju “zabravljana vilica” (lock jaw) ili šklopac. Kontaminacija bilo koje rane može da izazove tetanus i danas je skoro postao običaj da se svako koga ujede životinja, pas ili mačka tretira antitetanus injekcijom.

Ivona Živković