ŠTA JE EMP EFEKAT…

Iako posledice terorizma na svojoj koži najčešće osećaju obični građani, koji su uglavnom žrtve njihovih bombi, najveći strah od terorista je kod državnih i vojnih stratega. Nije li paradoks što se terorista najviše boje upravo oni koji imaju najmoćnije oružje i najrazgranatije obaveštajne službe na svetu ?

Da nije terorista i “velikog straha” od njih, da li bi bilo potrebno izdvajati ogromna sredstva iz državnih budžeta (što je novac građana) za razvoj najubojitijeg oružja u količinama koje mogu čitav svet da razore više desetina puta i da zatru čitav ljudski rod? Da li strah ima tolike oči? Ili su teroristi odličan povod da se naoružavanje sprovodi i pred građanima pravda, pri čemu su mnoge privatne kompanije, sa kojima države sarađuju u proizvodnji i trgovini oružjem, ubačeni u odličan biznis. Tako mnogi od njih mogu samo da kažu “hvala teroristima”, jer da nije njih ne bi se nikada toliko obogatili a vojni stratezi nikada ne bi ni razvili pojedina tako perfidna oružja, za koja mnogi građani, ne samo da ne znaju da postoje, već i ni ne osete njihovo direktno dejstvo. Kad “shvate”, već su mrtvi. Danas su razvijena neka veoma specifična oružja zasnovana na tehnologijama koje su usavršavane da bi služile kao pomoćno sredstvo u ratovanju konvencionalnim oružjem.

Oko takvih tehnologija dugo se vodio rat između nemačkih i engleskih inženjera za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Pažnja je bila najviše usmerena na usavršavanje radarske opreme za detektovanje nadolazećih vazdušnih letelica i projektila. Tako su nastale posebne sprave koje koriste elektromagnetni impuls (ili puls) EMP, pomoću kojih su mogli da se onesposobe predajnički i prijemni radarski uređaji koji su detektovali avione. EMP je vremenom razvijan da se pomoću njega mogao oboriti i sam avion tako što bi mu bili onesposobljeni svi električni uređaji. Dalje su razvijani i metodi za detektovanje i neutralizaciju EMP efekta. Najmoćniji elektromagnetni puls (EMP) nastaje eksplozijom nuklearne bombe visoko u zemljinoj atmosferi i to iza onoga što se naziva granicom sa svemirom. To je visina od preko 100 kilometara. Kolika je moć elektromagnetnog pulsa shvatilo se tokom serije nukleranih testova koji su obavljani u vreme “hladnog rata” šezdesetih godina 20. veka. Kolika može biti snaga elektromagnetnog impulsa pokazao je američki eksperiment “Starfish prime” izveden 1962. Nuklearna megatonska bomba je aktivirana na 400 kilometara (250 milijardi) iznad Džonston atola u Pacifiku, 1.400 kilometara jugozapadno od Havajskih ostrva 9. jula 1962. Ovaj atol je relativno izolovan od sveta i na njemu žive samo urođenici. Projektil je lansiran na raketi “Thor” (balističkoj raketi srednjeg dometa) i imao je termonuklearnu bojevu glavu W49 koja proizvodi udar od 1.44 megatona. Kako na toj visini nije bilo vazduha nije bilo ni vatrene pečurke, ali su se svi drugi očekivani i neočekivani efekti pojavili. EMP koji je tom prilikom proizveden zakočio je mnoštvo električnih postrojenja blizu Havaja, uključujući brojne alarme na automobilima, kućama, lokalima…

Polupao je 300 uličnih svetiljki, napravio haos u prijemu radio i TV signala i sagoreo brojne strujne osigurače. Osetljiva elektronika na sedam veštačkih satelita u Zemljinoj orbiti je uništena. To je bila ukupno trećina satelita koji su tada korišćeni. Eksplozija je napravila veštačku auroru koja je trajala sedam minuta i mogla se videti sa ostrva Samoa, udaljenog 3.200 kilometara. U tom periodu je izvršeno oko 150 nuklearnih eksplozija na različitim nadmorskim visinama. Jedan od ciljeva eksperimenata je bio i merenje razorne moći EMP-a. Još u vreme prve probe nuklearne bombe poznate kao “Trinity test” (jula 1945.) Enriko Fermi je pokušao da izračuna koliko će biti elektromagnetno polje koje bi tako moglo biti stvoreno. Ali, tada nisu uspeli da to izmere. Sve do 1960. kada je priroda EMP-a bolje shvaćena na osnovu kvantne teorije koju je postavio još 1922. nobelovac Artur Kompton i što je po njemu nazvano Kompton efekat. Kako se on stvara? U nuklearnoj eksploziji se proizvode gama zraci. Oni reaguju sa okolnim molekulima u vazduhu po Kompton efektu kako bi proizveli posebne elektrone: ” … gama zrak (primarni) foton se sudara sa elektronom i nešto od energije fotona se prenosi na elektron.

Drugi sekundarni foton, sa manje energije , onda se kreće u novom smeru pod uglom prema smeru kretanja primarnog fotona. Komptonova interakcija rezultira promenom pravca gama zraka fotona i degradacijom njegove energije. Elektron koji nakon sudara sa primarnim fotonom odskoči, zadržava (konzervira) dobijenu energiju i impuls tako stvoren je nazvan Kompton elektron (to je elektron koji je odskočio). Ovi Kompton elektroni (koji su odskočili) putuju ka spolja od eksplozije većom brzinom nego preostali teži pozitivno naelektrisani joni. Tako ovo razdvajanje naelektrisanja proizvodi snažno električno polje. Elektroni proizvedeni kolizijom manje energije sa Kompton elektronima privuku se pozitivnim jonima koji dalje proizvode provodljivu struju. Ona je direktno povezana sa jačinom Kompton efekta. Takođe, ova provodljiva struja teče u suprotnom smeru od električnog polja proizvedenog Kompton efektom. Zbog toga provodljiva struja ograničava električno polje i sprečava ga da se dalje širi. Tako EMP radi na principu elektromagnetnog talasa udarajući elektronsko kolo da podstakne (indukuje) jaku cirkulaciju električne struje u kolu koje je osetljivo na visoku struju i takvo kolo se praktično uništi (sagori). Efekat je nazvan pulsom jer nema kontinuiranu prirodu posebno kada je proizveden nuklearnom eksplozijom.

ELEKTRONSKA BOMBA

Veruje se da je već tada  u doba “Hladnog rata” nastala ideja da se napravi elektronska bomba. Njenim aktiviranjem iznad nekog grada ili vojne baze, praktično bi bili uništeni svi električni uređaji u radijusu njenog dejstva. Što veća visina nuklearne eksplozije, veći je i jači radijus dejstva. Sa takvim oružjem se mogu potpuno onesposobiti praktično svi komunukacioni centri, vozila, banke, baze podataka, mašine u fabrikama i domaćinstvima, kontrole letenja, telefonske centrale i elektrane, oboriti avioni, zaustaviti automobili, vozovi, i drugi transportni sistemi… praktično sve što koristi električnu struju.

Građani bi u deliću sekunde bili vraćeni najmanje 200 godina unazad. Za razvoj ovakvog oružja zna se da je Pentagon bio veoma zainteresovan i da ga je razvijao. Ali i druge vojske su ga razvijale. Tako je vremenom nastalo EMP oružje izuzetno male veličine tako da se E- bomba može smestiti u kofer i tako uneti u zgradu neprijatelja koja se iznutra aktivira pri čemu se razore kompletna električna postrojenja. Na primer centar za elektronsku obradu podataka. Ali, naučnici su takođe otkrili da nuklearna bomba, odnosno eksplozija, nije neophodna da bi se stvorilo EMP oružje. Tako je grupa ruskih naučnika razvila seriju jedinstvenih kompaktnih generatora sposobnih da proizvedu visokoenergetske impulse od stotinu ili čak hiljade megavata. Novi generatori su više izvori elektromagnetnog zračenja nego elektriciteta. Osnovna karakteristika im je da proizvedu ogromnu snagu u deliću nanosekunde. Impulsi mogu biti napravljeni sa vrlo visokom frekvencijom. Oni indukuju snagu naelektrisanja u rasponu od 100 volti do 10.000 volti u kolu mreže i terminalima radio elektronske opreme. Danas, pojedine EMP naprave mogu biti lako sklopljene i postavljene, dok druge traže konstrukciju velikih paraboličnih tanjira koji koncentrišu energiju magnetronskog generatora u jednom određenom pravcu razarajući pri tom sve električne uređaje koji mu se nađu na putanji.

Minijaturna EMP naprava može lako biti i improvizovana sa adekvatnom opremom, pa je to ponekad i korisnije kada se pravi samo ometanje u komunikacijskoj opremi nego da se uništi čitava zgrada ili više njih. Bilo kako, EMP je oružje za koje i ne znate kada je usmerena ka vama. Direktno usmereno EMP oružje je navodno bezopasno za ljude osim ako nije u visokim koncentracijama. Izuzetno jako EMP oružje može izazvati oštećenja na tkivima. Danas mnoge zemlje imaju elektromagnetno oružje različite snage. Improvizovana EMP puška se čak može kupiti za 15 do 100 dolara. Tako u samo nekoliko delića sekunde mogu biti uništeni svi električni uređaji u automobilu ili avionu u sred leta. Sve ovo, logično, povećava opasnost od radioelektronskog terorizma. Pitanje je samo cilja koji se želi postići. Da bi zaštitili električne instalacije na vojnoj opremi posebno avionima, vojni stručnjaci su razvili visoko pouzdane mikročipove i elektronske sprave koje su u posebnom kućištu i nedostupne su delovanju EMP napada.

Pojedine kompanije prodaju i novi koncept gradnje zgrada sa materijalima koji apsorbuju elektromagnetne talase, što se može koristiti kao zaštita EMP ili od nekih špijunskih metoda koje detektuju elektromagnetne sprave (npr. monitore ili televizore). Civili, međutim, nisu ničim zaštićeni. Tako su sva civilna postrojenja koja koriste električnu struju laka meta. Posebno to mogu biti civilni avioni. Ali, ko bi obarao iz čista mira putnički avion pomoću EMP? Na žalost ima raznih “terorista” i raznih ciljeva. Tako su iz ruskih obaveštajnih izvora, navodno, potekle informacije da je jedan ruski satelit detektovao EMP “niskog nivoa” 12. februara ove godine u severoistočnom delu jezera Iri u Sjedinjenim Državama.

EMP je detektovan samo nekoliko trenutaka pre nego što se u rejonu aerodroma kod Bafala (Država Njujork) srušio američki putnički avion Bombardier Dash 8-Q400, koji je tada leteo za kompaniju “Colgan Air” iz Virdžinije. Svih 50 putnika i članova posade su poginuli. Iz podataka kontrole leta ne vidi se šta je razlog pada aviona, jer je sve teklo po planu, kada se avion jednostavno obrušio u rejonu aerodroma i udario u jednu kuću. Napominje se da je oko aerodroma bio slab sneg i magla. Ali, avioni danas sleću i po magli i po snegu. Iako razlog pada aviona još nije tačno utvrđen, američki mediji su odmah i pre bilo kakve istrage, dali ogroman publicitet događaju i mišljenjima “stručnjaka” koji su pozivani u TV studija gde su iznosili svoj zaključak da je najverovatnije uzrok pada led na krilima (zakrilcima) aviona. Zašto su medijima bile potrebne unapred takve spekulacije? Zašto se nije sačekalo sa istragom?

ŽENA KOJA JE ODBILA DA PRIMI 1.8 MILIONA DOLARA

U pomenutom avionu, među poginulima je bila i Beverli Ekert u američkoj javnosti poznata kao žestoki predvodnik udruženja građana koje čine porodice stradalih u kulama Svetskog Trgovinskog Centra prilikom terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001. Poznato je, da je američka administracija za ovaj napad odmah okrivila teroriste “Al kaide” i Osamu bin Ladena, da bi samo nekoliko nedelja nakon događaja vojno intervenisala u Avganistanu, gde se bin Laden navodno krio. Internet je, međutim, nekoliko godina unazad preplavljen informacijama o ovom događaju gde se iznose brojne spekulacije ali i nepobitni dokazi da su američke državne strukture kao i neki izraelski agenti upletenu u ovaj spektakularan teroristički čin.

Posebno su zanimljiva svedočenja pojedinih službenika i agenata FBI (Kolin Rouli, Robert Rajt, Sibil Edmunds) koji su pred Kongresom tvrdili da su imali informacije da se ovakav teroristički napad sprema i da su o tome obavestili pretpostavljene ali da je sve blokirano na višem novou. Udruženje građana je zato tražilo da Kongres formira nezavisnu Komisiju za istraživanje svih podataka o ovom događaju i da se ispitaju svi najviši državni funkcioneri uključujući sada bivšeg predsednika Džordža Buša mlađeg. Na osnovu dokaza koji su prikupljeni Udruženje je zahtevalo i pokretanje sudske istrage. Najagilnija u ovome je bila Beverli Ekert, kojoj je muž poginuo u kulama STC-a. Ona je sa njim bila u telefonskoj vezi nakon eksplozije a onda se veza prekinula. Beverli Ekert je čak odbila da primi obeštećenje od 1,8 miliona dolara, koliko je država utešno darivala porodice nastradalih. Ona je tu svoju odluku obrazložila u tekstu ” Moje ćutanje se ne može kupiti”, koji je objavljen 19. decembra 2003. u američkom magazinu “USA Today”. Ekert je želela da se svi oni koji su tada bili na javnim državnim funkcijama pojave pred državnim tužiocem i pod zakletvom odgovore na neka od pitanja. Njena je upornost bila takva da se srela i sa Barakom Obamom, neposredno pre nego što je postao predsednik, pa čak i samo nedelju dana pre udesa kako se iz nekih izvora tvrdi) i da je od njega dobila čvrsta obećanja (da li naivnom verovanja?) da će se sa svima za koje se dokaže da su lagali i obmanuli narod postupiti po zakonu.

Takođe se srela sa Karolinom Kenedi, koja je tada važila kao ozbiljan kandidat za senatora ali je (kažu zbog pretnji) odustala od ove pozicije. Ekert je 12. februara putovala privatno iz Nju Džersija za Bafalo (država Njujork). Nakon toga je navodno planirala da se u Čikagu sastane sa specijalnim državnim tužiocem Patrikom Ficdžeraldom, koji je bio voljan da je sasluša i da mu ona preda ključne dokaze o mogućoj umešanosti u najvišeg državnog vrha SAD u teroristički napad na STC. Veruje se da su u ovaj napad umešane neke jedinice za specijalne operacije Pentagona (takozvani “black ops”), kao i agenti Mosada i istočnonemačkog Štazija. Ficdžeraldu je trebalo da predoči dokaze da je njene privatne telefonske razgovore protivzakonito pet godina prisluškivala američka Agencija za nacionalnu bezbednost(NSA). Ekert je, navodno, imala i DNK uzorke i fotografiju nekog od “identifikovanih terorista”, koji je fotografisan živ i zdrav nakon terorističkog napada a koji je zvanično proglašen mrtvim.

OPASNI DOKAZI

U slučaju pokretanja zvanične istrage, svi pozvani bi pod zakletvom morali da odgovore na neka veoma konkretna pitanja.Tako bi tadašnji predsednik SAD, Džordž Buš, kao vrhovni komandant, mora da odgovori zašto se tog jutra (11. septembra), kada je postao svestan da je Amerika napadnuta (jer je istovremeno napadnut i Pentagon), nije odmah vratio u Vašington D.C. ili u Nacionalni Vojni Komandni centar? Ekert bi tražila da se tačno utvrdi vreme kada je on kao predsednik postao svestan napada, što znači u koje vreme je obavešten da je izvršen napad, ko ga je informisao, šta mu je tačno rečeno? Podsetimo da je predsednik Buš snimljen kamerom u trenutku kada je gostovao u jednoj osnovnoj školi i čitao deci neku priču, kada mu je javljeno za napad. Predsednik je malo prebledeo, oćutao i onda nastavio da čita kao da se ništa nije dogodilo (!) Potpredsednik Ričard Dik Čejni je trebalo da odgovori o američkim planovima za eksploataciju nafte i gasa i izgradnju naftovoda u Avganistanu i Iraku i drugim zemljama Bliskog istoka i koliko je tada bio izvodljiv takav projekat u tim zemljama.

Naime, poznato je da je ovaj napad iskorišćen kao povod da se vojno interveniše u Avganistanu zvanično zbog potere za bin Ladenom koji se, navodno, tamo krio. Avganistan je tako zasut jakim bombama koje su pravile duboka oštećenja u zemlji (jer se bin Laden navodno krio duboko u pećinama), pa je time moglo da se vrši i ispitivanje o prisutnosti nafte. Slično je rađeno mnogo godina ranije u Vijetnamu, kada je razornim bombama zasuto priobalje kako bi se istražilo eventualno prisustvo nafte. Kondoliza Rajs bi morala pod zakletvom da odgovori na pitanja u vezi njenog sastanka iz jula 2001. sa Abdulom Abdulom (kasnije avganistanskim ministrom spoljnih poslova a tada savetnikom Ahmada Masuda, koji je ubijen 9. septembra 2001.). Obojica su bili antisovjetski orijentisani…

Poseta je tada upriličena sa nekim službenicima National Security Council (NSC). Da li je suština ovih razgovora bila pretnja zbog eventualnog odbijanja Avganistana da se povinuje američkim naftnim planovima ili kakav dogovor o saradnji. Poznato je , takođe, da su Buš, Čejni i Rajs bili u naftnom biznisu pre stupanja na visoku državnu funkciju. Džordž Tenet, direktor CIA morao bi da odgovori na pitanje zašto CIA nije vitalne informacije o teroristima koje je imala podelila sa FBI? Robert Muler, direktor FBI bi morao da odgovori koji je od terorista identifikovan DNK analizom.

Takođe, da li FBI poseduje sve DNK uzorke otmičara aviona? Nejasno je ostalo i kako su u ruševinama STC-a pronađeni pasoši terorista Mohameda Ate i Satam al Sugama i kako je to uopšte fizički bilo moguće nakon razornog požara. (Naknadna analiza snimaka STC-a pokazuje da velike vatre uopšte nije ni bilo, pa se kule od toga i nisu mogle srušiti). Tražio bi se tačno i podatak ko ih je pronašao (imenom i prezimenom), na kom mesto i u koje vreme. Takođe bi se tražilo tačno stanje svakog oštećenog pasoša. Ekert je očito bila spremna da do kraja i pred tužiocem istera do kraja sve ono što se preko Interneta i pojedinih lokalnih medija moglo pročitati o ovom događaju nakon osam godina. Ono što se zna nezvanično, moralo bi konačno da stigne i do državnog tužioca. Naravno, za sve one koji ne veruju u teorije zavere , sve ovo može biti samo slučajnost i igra sudbine.

Ivona Živković