TALAS VREBA AMERIKU

Spekulacije o tome da je snažan zemljotres u Indijskom okeanu koji je 26. decembra 2004.pokrenuo ogroman plimni talas, zapravo izazvan ljudskom rukom, ne prestaju…

Sve je više naučnika i vojnih analitičara širom sveta koji iznose svoje teorije o tome šta se sve od oružja moglo koristiti kako bi se tektonske ploče u blizini Sumatre pomerile i generisao fenomen cunami talasa, koji su svojom razornom snagom načinili ogromnu materijalnu i ljudsku katastrofu u 11 zemalja Azije. Pominje se i nuklearna kumulativna bomba ubačena u pukotinu pod morem u blizini Sumatre ali i jako dejstvo radio talasa veoma niske frekevncije koji su mogli izazvati jak zemljotres. Prirodna energija je odradila dalje. Takodje se upozorava na novi način ratovanja u budućnosti gde će se umesto direktnog udara razornim bomabama koristiti energija prirode, koja je nemerljivo jača i koja će biti veštački generisana i usmeravana na neprijatelja u vidu raznih elementarnih nepogoda. Moguće tehnike se već decenijama isprobavaju.

Kao dokaz da u slučaju zemljotresa u području Sumatre, 26. decembra prošle godine, nije sve bilo tako prirodno navode se mnoge “slučajnosti”. Na primer, američke vojne trupe su se čitavih godinu dana pripremale za pružanje “humanitarne pomoći” u slučaju baš takve “elementarne nepogode” i odmah su jurnuli u “pomoć” ugroženom regionu sa nuklearnom podmornicom, dva nosača aviona i dva nosača raketnih lansera (?!) Američki državni skeretar za spoljne poslove, Kondoliza Rajs, čak je sa ponosom izjavila da je pomoć koju je Amerika poslala u daleku Aziju “divna prilika da se pokaže, ne samo američka vlada, već samo srce američkog naroda”. Takodje je dodala da veruje da će se to Americi i prilično isplatiti (?!). Neobična oklonost je i da su dva amerčka sateilita, “Jason-1” i “Topex-Poseidon”, koji kruže oko Zemlje sa zadatkom da veoma precizno prate i snimaju kretanja nivoa mora u trenutku katastrofe bila pozicionirana (srećom valjda) baš iznad Indijskog okeana.

Ako se zna da se svaki satelit u Zemljinoj orbiti okrene 13 puta u roku od 24 časa, svaki put se pomerajući po tri hiljade kilometara kako bi pokrio čitav globus, može se reći da su baš imali sreću da se tu nadju u pravom trenutku. Evropski satelit “Envisat” se nad tim područijem našao tek četiri sata nakon udara talasa. Ali kako kaže američki predsednik Buš: “Bog je uvek uz Ameriku”! I to kako je cunami talas “elagantno” smanjio svoju visinu za dva metra kada je stigao do američke vojne baze “Dijego Garsija” na majušnom atolu u Maldivima, 3500 km od epicentra potresa, verovatno je stvar božije naklonosti prema Americi. Tako su “srećom” ostali neoštećeni starteški bomabarderi B2, koji su i tu stacionirani a poznato je da jedan košta 2 milijarde dolara (let “spejs šatla” u svemir košta jednu milijardu). Dakle, B2 iz ove baze će moći uspešno da nastavi sa sejanjem bombi u “mirovnim misijama” širom sveta u cilju “uspostavljanja demokratije”, “zaštite ljudskih prava”, kao i u “borbi protiv terorizma”.

Ali, protiv politike “permanentnog preventivnog rata”, koji se po potpredsedniku Amerike, Diku Činiju “ne sme završiti dok smo živi”, sve su oštrije kritike brojnih naučnika koji upozoravaju na moguće katastrofalne posledice ako se sila prirode počne koristiti kao oružje. Zanimljivo je i da je u poslednjoj poseti Džordža Buša Briselu, kao jedna od tema razgovora sa vodećim čelnicima EU, pored Sirije, Iraka, Irana, Izraela, važno mesto zauzela i – ekologija (!) Da li su to Amerikanci postali naprasno zabrinuti za prirodnu sredinu? Biće da da jesu, jer cunami talas može, baš kao i u Indoneziju, Šri Lanku i Indiju, udariti i na SAD, posle čega bi, na primer, Florida izgledala baš kao i Sumatra nakon 26. decembra. Zato je zanimljivo podsetiti na jednu geološku studiju iz 2001. godine koju su uradili Stiven. N. Vord, geofizičar sa Univerziteta u Kaliforniji i Sajmon Dej, naučnik iz Londona.

U studiji se upozorava da na planeti postoji jedno geološki veoma osetljivo mesto odakle bi se mogao inicirati razoran megacunami talas u Atlantskom okeanu koji bi stigao do obala obe Amerike ali i Engleske, inače najodanijeg američkog političkog i vojnog partnera. Po rečima najzagriženijih kritičara NATO-a i američke spoljne politike, koji su ovih dana upozirili na pomenutu studiju, treba samo generisati tu prirodnu silu i ona bi u Severnoj i Južnoj Americi odnela na desetine miliona života i načinila ogromnu materijalnu štetu. Generator bi bila eksplozija termonuklearne bombe od 100 do 1000 megatona (u Hirošimi je korišćena od 20) koja bi bila postavljena “na pogodnom mestu” u Atlantskom okeanu. Sve ostalo je “posao” megacunamija. A gde je to mesto? Inicijalno mesto se nalazi u području Kanarskih ostrva, tačnije u južnom delu ostrva La Palma. Ovde je smešten vulkan Kumbre Vijeo, čija je poslednja erupcija zabeležena 1949. godine. Kupola Kumbre Vieja dostiže visinu 2000 metara a nagib naslaganog vulkanskog materijala u bočnom južnom delu je 15 do 20 stepeni. Kumre Vijea ima nestablilnu bočnu strukturu kupole u južnom delu, zbog pukotine u materijalu koji se pruža prema severu i jugu a koja je nastala verovatno prilikom poslednje erupcije.

Naslage materijala ovog vulkana prostiru se najmanje još 5 do 10 kilometara pod morem i to od 1 do 3 kilometra u dubinu. Inače dubina mora na tom delu je 4000 metara. Ako bi došlo do erupcije ili zemljotresa nestabilna struktura južnog dela kupole bi se urušila pri čemu bi se odvalio jedan ogroman blok materijala, 25 km dug i 15 km širok, debljine 1400 metara, koji bi krenuo niz strminu u more. Gromada bi imala 150 do 500 kubnih kilometara materijala koji bi se survao sa visine od dve hiljade metara. Iz do sada nataloženog vulkanskog materijala geolozi su utvrdili da je do obrušavanja kupole dolazilo mnogo desetina puta u proteklih nekoliko miliona godina a poslednje urušavanje je bilo pre 566.000 godina kada je formirana i kupola susednog vulkana Kumbre Neva. Inače nestabilnosti vuklanske kupole Kumbre Vijea doprinosi i klizište u bazi u dužini oko 12 do 15 kilometara u delu zaronjenom u more. Dakle, čitavoj masi u najgorem slučaju, od 500 kubnih kilometara, trebalo bi deset minuta da se strmoglavi 15 kilometara niz strminu kada bi počela da se raspada na gromade.

Sve zajedno nastavilo bi da se kliza preko mulja i blata sve brže i brže dok se ne bi zaustavilo na dnu mora na dubini od 4000 metara. Rasturen materijal bio bi 3500 km˛ unaokolo. Šta bi se desilo posle? Odmah dva minuta nakon udara prve, najteže gromade u more, formirao bi se vodeni zid koji bi dostigao visinu od 900 metara i koji bi brzinom od sto metara u sekundi krenuo preko okeana. Talas bi nakon predjenih 50 kilometara bio visok 500 metara a nakon dvesta pedeset kilometara još bi bio nekoliko stotina metara visine. Okolna ostrva bi već nakon 15 do 30 minuta pretrpela ogromno razaranje. Nakon jednog sata talas visne izmedju 50 i 100 metara dostigao bi afričku obalu gde bi se razlio po Zapadnoj Sahari. Prema zapadu i severu Atlantskog okeana bi krenula serija talasa od kojih bi najveći bio 60 metara. Nakon tri sata stigli bi do obala Portugalije i Španije a nakon 6 sati do Engleske, Brazila i Njujorka.

Visina talasa bi prilikom udara iznosila 5 do 7 metara. Prethodnica talasa od 10 metara u Severnu Ameriku bi stigla prvo u Njufaundlend i istovremeno na severni deo Južne Amerike sa visnom od 15 do 20 metara. Nakon 9 sati cunami talas stigao bi na Floridu sa visinom i do 25 metara. Naučnici su veoma precizno merili oscilacije u visni talasa koje bi zavisile od podvodnog reljefa u Atlantskom okeanu, tačno dajući slikovni prikaz njihovog izdizanja i spuštanja. Koautor studije Sajmon Dej u Dejli Ekspresu je izjavio da bi Američka obala bila potopljena talasima koji bi prodrli i 20 kilometara u kopno. Boston bi bio prvi na udaru a onda Njujork, Majami, Karibi, Brazil. Najmanje milion ljudi bi poginulo. Dej je posebno naglasio da za njega nije pitanje da li će se vulkan Kumbre Viejo obrušiti, već kada će se to desiti. Ako bi do upozorenja stanovništva došlo odmah, najviše devet sati bilo bi moguće za evakuaciju. Jedino je pitanje koliko se ljudi koji bi ostali može smestiti na bezbednu visinu od najmanje 25 metara. U svakom slučaju predsednik Džordž Buš ima razloga da se bavi ekologijom. Jer ako je Bog uz Ameriku, Zemlja je ista za sve. A i opipljivija je od Boga.

Ivona Živković