PODELI IH, ZAVADI I UZMI IM NAFTU I GAS…

Ako bi ratni konflikti na Srednjem Istoku, ali i širom sveta poslednjih 150 godina mogli da se formulišu u jednoj rečenici, ona bi glasila: PODELI IH, ZAVADI I UZMI IM NAFTU I GAS! Ko to može da radi s državama i narodima? Odgovor je – globalna oligarhija koja danas vlada svetom a glavni izvor prihoda im je posao sa naftom i gasom. Najbogatije porodice nisu u direktnim rodbinskim odnosima ali su rodbinski povezani neki njihovi agenti i tajkuni.

Poslednja politička podela u regionu Srednjeg Istoka u prvoj polovini 20. veka, napravljena je isključivo sa ciljem da se adekvatno pripreme žarišta mogućih konflikta. Ovu tehniku – zavadi pa vladaj sprovodili su još venecijanski trgovci u srednjem veku. U vreme Rimskog carstva trgovci koji su razne sirovine i robu (najviše zlato i drago kamenje) donosili sa dalekog istoka i iz Afrike znali su da se trgovački putevi najbolje otvaraju i kontrolišu u ratnim sukobima. Finansiranje obe strane (dva vladara ili dve države) bila je prikrivena tehnika kojom bi se sukob izazvao, a trgovački putevi otvarali. “Kada negde u svetu izbije rat, znaćeš i shvatićeš zašto sam došao na ovaj svet”, navodno su reči militantnog mesije Jakoba Franka, koji je živeo u 18. veku. Za njegovo učenje (kao i drugog mesije Sabataj Tzvija) vezuje se i uspon nemačke bankarske porodice Rotšild i Šif. Suština političke taktike koju je navodni mesija Tzvi promovisao je prikrivenost i prevara.

To znači da nije problem zvanično prihvatiti drugu veru ako je to u interesu) a u sebi ostati svoj, ili pristupiti tuđoj vojsci ili tuđem vladaru, a zapravo se boriti protiv njega. Iz ovog učenja se razvila i moderna špijunaža. Najbolji špijuni naftne oligarhije su tako u vrhu državnih aparata, na istaknutim funkcijama u crkvi i vojsci. Zaštitni logo Mosada danas ima ispisan moto po kome radi ova služba: “Ratovati putem prevare”. Zato, kada god se teroristi negde oglase, u Pakistanu, u Indiji, u Jordanu, Indoneziji, Madridu ili Londonu, ili Njujorku – tu je žučan “dijalog” naftne oligarhije. Šta je prevara? Sve. Od vesti koje svakodnevno dobijamo preko medija (koje kontroliše upravo globalna oligarhija) do našeg akademskog znanja iz istorije i geopolitike, nauke i tehnike, kao i etnička i nacionalna podela. Dakle, kada između država ili naroda izbiju etnički sukobi ili ratovi, oni su zapravo vešto potpaljeni i orkestrirani interesima i voljom trgovaca i bankara. Za “potpalu” se naravno koriste samo njima znani prikriveni igrači. Čitavo područije Srednjeg i Dalekog istoka podeljeno je tako da da daje velike mogućnosti za izazivanje kriza i ratova.

NAFTNA ŠAHOVSKA TABLA

Da li znate ko je profitirao iz Prvog i Drugog svetskog rata? Ili verujete u priču da je rat za sve velika nesreća i nikome ne donosi dobit? Tek danas sa otkrivanjem arhiva iz Drugog svetskog rata istoričari prave reviziju i ponovo slažu kockice. Tako se otkriva da su i Prvi i Drugi svetski rat doneli naftnoj oligarhiji ogromnu dobit i skoro apsolutnu kontrolu ovog energenta u čitavom svetu. Iako se u devetnaestom veku sa otkrićem naizmenične električne struje verovalo da je to jedina prava i najbolja energija (što je činjenica koja se i danas potvrđuje), svet je okovan naftovodima i gasovodima, zapravo veoma prljavim i skupim energentom. Ali, njega moćna oligarhija može lakše da kontroliše, nego električnu struju koje praktično ima svuda jer je od nje sastavljen čitav svemir. Dakle, svetom vladaju naftaši.

Za obezbeđivanje sigurnog naftnog transporta preko Sueckog kanala bilo je naftnoj oligarhiji veoma važno da bude vojno prisutna. Zato je tu morala biti stvorena velika vojna baza, naravno prikriveno, jer Arapi to nikada ne bi dozvolili. I Prvi i Drugi svetski rat su imali za cilj tajno stvaranje države Izrael (čemu je najviše pomogla katolička crkva – glavni mozak današnje svetske oligarhije). Sve to odrađeno je uz pomoć političkih marioneta iz tajnih masonskih loža zapadne Evrope poput Čerčila, Ruzvelta, Ajzenhauera, Staljina i neizbežnog Hitlera (koji je izgleda bio pion najnižeg ranga u ovoj igri). Tako su morale biti razorene moćne carevine koje su plan mogle da spreče: Turska, Rusija i Nemačka. Britanija je već bila u uhvaćena u mrežu. Kako danas znamo da su vlade u službi naftnog biznisa? Jednostavno time što jedna država može da egzistira samo ako kontroliše svoje strateške resurse: hranu, vodu i energente. Kada se više zemalja, na primer u EU, poveže u sistem snabdevanja energentom koji nisu u stanju da kontrolišu (jer nije na njihovoj već na tuđoj teritoriji), onda je jasno da ta zemlja nema suštinske atribute države. Od zastave, himne i naziva nema vajde, a vojska koja teritoriju treba da čuva ne može da se pokrene bez energenata. Vojska i privreda SAD i Velike Britanija potpuno zavise od nafte, iako te energente same ne proizvode dovoljno.

Da ratna mornarica Velike Britanije sa uglja (koga je imala i ima u ogromnim količinama) pređe na naftu (koju nema u tim količinama) najzaslužnija je politička marioneta porodice Rotšild – Vinston Čerčil i njegov savetnik admiral Džon Džeki Fišer (na čelu ratnih operacija u Aleksandriji 1882. kada je režiran arapski ustanak kako bi se Turska izbacila iz regiona Sueca). Sjedinjene Države su za naftu danas vezale ne samo svoju vojnu mašineriju i privredu, nego i monetu. Da nije isključivo sredstvo plaćanja u trgovini naftom, dolar nikada ne bi imao vrednost koju je imao. Dakle, očito je da su ove dve moćne sile (bivša i sadašnja imperija ) u rukama naftne oligarhije. “Demokratski izabrani” političari tu dođu kao lutkarsko pozorište za globalnu zabavu. Zavrtanja gasne slavine koju je početkom januara 2009. priredila Rusija najbolji je pokazatelj ko stoji iza ideje ujedinjne Evrope i globalizma- to je naftni poslovni kartel. Obaranjem Carskog režima u Rusiji gde je baron Alfons de Rotšild u biznis sa naftom ušao 1885., stvoren je bolji prostor za biznis Rotšilda. Krenula su nova porodična povezivanja. Roza Varburg se 1891. udala se za ruskog bankara Horasija De Ginzberga, agenta prodica Rotšld i Varburg.

Prekomponovanjem sovjetske privrede i društva (što je uključilo i fizičku likvidaciju inteligencije kao i milion i po protivnika komunističkog režima koje je Ajzenhauer nakon Drugog svetskog rata vratio natraga u Rusiju, a Staljin “slatko” pobio) pokazuju da je i ova zemlja danas upregnuta u službu moćnog naftnog međunarodnog kartela. Formalnu vlast sprovode agenti današnjeg FSB (nakada KGB, odnosno NKVD), ali glavni kontrolori ruskih energenata su Rotšildi. Rusija je u ovom trenutku njihova najveća energetska imperija pomoću koje drže pod energetskom kontrolom čitavu EU. Godine 1885. holandska kraljevska kompanija “Rojal dač” otkriva naftu na Sumatri, a Semjuel Rotšild osniva kompaniju ” Šeloil”. Njihova zajednička nafta počinje da se transportuje preko Sueckog kanala (koji je prokopan 1869.), a 1893. godine je osnovan kartel sa američkom Standard oil kompanijom u vlasništvu porodice Rokfeler (danas Exxon mobile). Tako je ovaj kartel praktično pokrio čitav svet.

Ali, danas ako pratite vesti koje plasiraju takozvani mainstream mediji koji izveštavaju o ratnim sukobima i terorističkim akcijama na Srednjem Istoku, posebno između izraelske vojske i militantnih političkih partija Hamasa i Fataha, nigde nećete čuti ništa o međusobnom biznisu, trgovini naftom i gasom između zaraćenih strana, provizijama koje uzimaju agenti i političari koji se kao posrednici javljaju u konfliktu ili verske vođe i državni funkcioneri ili “neutralni posmatrači” Međunarodne zajednice. Ovaj aspekt koji čini okosnicu svega što se događa na Srednjem Istoku, već decenijama, stavljen je daleko od očiju šire javnosti. Vlastelini se nikada i nisu eksponirali pred narodom.Naravno, jer oni istovremeno kontrolišu i sve globalne medije iinformativne agencije.

Ali, onaj ko bi imao uvid u tokove novca (follow the money) video bi suštinu političke igre koja se odvija, ne samo na Srednjem Istoku već i u čitavom svetu. Pogledajmo u tom svetlu šta bi mogao da bude razlog poslednjeg izraelskog bombardovanja pojasa Gaze sa elementima genocida. Kada je Turska izgubila Prvi svetski rat ova oblast Palestine koju su dotle držaliostala je prazna i u vlasništvu Rotšilda pod vojnom kontrolom Engleza. Bilo je potrebno naselitionim što je vlastelinima najpotrebnije – narodom koji će im koristiti kao radna snaga i vojska. Naseljavanje Izraela je išlo veoma teško, jer niko tu nije hteo da živi na opustošenoj zemlji. Tako su se mozgovi iz katoličke crkve setili drevnog “judejskog” naroda.Nakon progona Židova, uglavnom Hazarskog porekla, iz istočne Evrope uglavnom Poljske i Rusije (što su činili sovjetski boljševici i Hitler), proces naseljavanja je ubrzan. Pet miliona mladih i vojno i radno sposobnih “Jevreja” našlo se u “svojoj drevnoj postojbini” nazvanoj Izrael. Starci nisu mogli da se usele.

Da ovaj “jevrejski” narod nije stariji od stotinu godina i da je istorija takozvanog jevrejskog naroda falsifikovana zarad potreba cionista, otkrio je nedavno i Šlomo Sand (Zand), profesor evropske istorije na univerzitetu u Tel Avivu u svom naučnom radu koji je upravo postao tema naučne rasprave u Izraelu. Da bi se konflikt mogao raspaljivati po potrebi kasnije je stvoren od starosedelaca jedan drugi narod koji je dobio ime Palestinci (iako se, takođe, radi o etničkoj i religioznoj mešavini). Ime je slično sa drevnim Filistincima. Drevne Filistince bibilija beleži kao veoma ratoborne, jake i visoke ljude za koje neki istoričari veruju da su deo prastarog evropskog naroda koji je koristio pismo veoma slično srpskoj srbici (kasnije nazvanoj ćirica).

O postojanju Davidovog carstva nema arheoloških dokaza. Region Palestine je 1921. (tada pod upravom Britanaca) podeljen na Palestinu i Jordan, i u Jordanu je postavljena marionetska monarhija na čelu sa Abdulom I. Novi vladar Jordana tako je odmah dao prava na korišćenje vode iz reke Jordan Izraelu. I tamo živi etnička i verska mešavina. Ali za najveći konflikt najbolje je imati ljude različitih vera, jer jezik nije prepreka ni za ljubav, a kamoli biznis. Zato se na ovom regionu nalaze i pravoslavni sledbenici Biblije, i vavilonskog Talmuda i judejske Tore i Muhamedovog Kurana. A na Jerusalim je veća bacila oko i rimokatolička crkva. Ali, da se vratimo sa političke šahovske table na stvarne interese. Problem je što je Izrael stvoren na pustari i nema svoj stalni izvor energenata pa se naftom i gasom mora snabdevati iz susednih zemlja. Ali kako Izraelcima objasniti zašto Izrael vodi stalno neprijateljsku politiku sa zemljama sa kojima bi baš zbog energenata morao da ima dobre odnose? A dobrosusedski odnosi ne mogu postojati jer bi suštinski razlozi za stvaranje Izraela kao vojne sile bili poništeni? Zato su izmišljeni, pogađate – teroristi. Istoričar Zeev Sternelu sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu je zato primetio: “Izrael je smatrao da je mudra smicalica da gurne islamiste protiv PLO”.

Kada se Ahmed Jasin, duhovni lider islamističkog pokreta u Palestini vratio iz Kaira sedamdesetih godina, osnovao je islamsku dobrotvornu organizaciju. Tadašnji premijer Izraela Golda Meir je tu videla priliku da napravi političku kontratežu pokretu Fatah koji je podržavao Jasera Arafata. Ko je savetovao Goldu Meir – najbolje je reći “savetnici iz senke”. U pisanju izraelskog nedeljnika “Koteret Rašit” (1987) našla se i sledeća tvrdnja: “Islamska udruženja kao i univerzitet podržavali su i ohrabrivali izraelske vojne vlasti” (koje su upravljale civilnom administracijom Zapadne obale i Gaze). “Oni su (islamska udruženja i univerzitet) bili ovlašćeni da dobijaju novčane isplate iz inostranstva”. Islamisti su osnivali sirotišta i bolnice, kao i mrežu škola i radionica za zapošljavanje žena i sistem finansijske pomoći siromašnima. Godine 1978. stvoren je i islamski univerzitet u Gazi. Izraelci su verovali da će širenje ove mreže islamista slomiti snagu i uticaj PLO i levičara u Gazi. Uz pomoć Mosada islamistima je dozvoljeno da ojačaju svoje prisustvo na okupiranim teritorijama. Bez ove podrške, logično je, to im ne bi bilo moguće. Za to vreme nad pripadnicima partije Fataha i PLO vršena je represija. Šeik Ahmad Jasin je uhapšen 1984. i osuđen na 12 godina zatvora zbog posedovanja velikih količina oružja. Ali, već nakon godinu dana je pušten i nastavio je sa svojim “humanitarnim” aktivnostima.

POLITIČKE I MEDIJSKE MANIPULACIJE

Kad je počeo prvi palestinski ustanak (Intifada) 1987. (pod vođstvom Aafata) iznenađeni Jasin je odmah reagovao osnivanjem militantne partije Hamas. Drugi osnivač je bio Abdel Azis al Rantisi. “Bog je naš početak, prorok naš model, Kuran je ustav, kaže se u članu 7 povelje ove organizacije. Hamas je nakon smrti Jicaka Rabina koji je bio najbliži stvarnom postizanju mira sa Palestincima (i zato je verovatno ubijen od jednog mladog fanatičnog Izraelca), počeo da primenjujetaktiku napada na izraelske civile kad god bi došlo do približavanja pregovora između Izraela i PLO. Ceo svet je tada preko medija video kao su Izraelci “teške žrtve” palestinskih terorista. O tome ko teroriste finansira običan narod nije ni pomišljao da istraži.

POZIRANJE ZA GLOBALNE MEDIJE :

Jedan militantni hamasovac slučajno je razotkrio da ima istetoviranu Davidovu zvezdu. Da li to neki mosadovac honorarno radi za Hamas? Ne, ne… To mora da je greška. Kada vidite ovu “palestinsku” decu (marame koje nose to ” jasno dokazuju”) kako poziraju fotoreporterima Reutersa, čitav svet shvata da Izraelska vojska ima “moćnog” neprijatelja i da mora da reaguje žestoko. Zbog ovoga je u Izraelu formirano političko militantno krilo 1996. koje su predvodili Šaron i Natanjahu. Iako je Ahmad Jasin u međuvremenu osuđen na doživotnu robiju, Izraelci su ga opet pustili, iz “humanitarnih razloga”. Hamas je tako ponovo počeo da provocira Izrael.

Natanjahu je zajedno sa Klintonom stalno vršio pritisak na Arafata da obuzda militantni Hamas. I čitav svet je znao da “nema rata bez Jasera Arafata”. Jasin je proteran u Jordan, ali mu je Natanjahu opet dozvolio da se vrati i naivni palestinski narod ga je dočekao kao junaka 1997. Naravno, Natanjahu je znao da preko Hamasa može da sabotira svaki mogući dogovor. Kada je 2000. godine britanska kompanija British Gas otkrila u priobalju Gaze veliko nalazište gasa, počela je nova runda političke igre. Ovo otkriće bilo je taman ono što treba Izraelu s obzirom da su nakon obaranja sa vlasti šaha Reze Pahlavija (1979.) prestali da dobijaju naftu (skoro džabe) od Irana. Velikim naftnim “šahistima” ovaj prevrat u Iranu je bio potreban kako bi uveli u rat Iran i Irak i tako obe zemlje (podeljene Persije) ekonomski ojadili. Ajatolah Homeini je doveden iz Grčke i revolucija je finansirana parama koje su kanalisane preko CIA. Tako oslabljene one nisu jedno vreme predstavljale opasnost za Izrael (najomiljenije “čedo”).

Sinajsku naftu iz Egipta Izrael je izgubio 1992. zbog loših odnosa. Kada su se ovi odnosi malo popravili, nakon što je tvrdo krilo Natanjahua izgubilo izbore 1999., Ehud Barak je pokušao da uveze nešto nafte iz delte Nila. Ipak, otpor u obe zemlje je i dalje tinjao i konačno je ugovor od oko tri milijarde dolara napravljen, ali dolaskom Šarona na vlast je zamrznut. A dovlačiti naftu i gas brodovima u Izrael bilo je veoma skupo. Zato je nova energetska strategija Izraela bila da se zemlja maksimalno preorijentiše na gas. Otkriće velikog gasnog polja u Gazi bilo je za Izrael prava zlatna koka. Smatralo se da bi time Izrael rešio 25 posto svojih potreba za gasom u narednih 20 godina. Ali Gazu naseljavaju Palestinci kao “palestinski narod” kojima je takozvana Međunarodna zajednica garantovala pravo da naseljavaju tu teritoriju i imaju svoju lokalnu samoupravu.

Šezdeset posto rezervi ovog gasa je tako pod njihovom kontrolom. Tako je ovaj gasni “kolač” morao nekako da se podeli. Ali kako praviti posle toga konflikt među onima koji jedu isti kolač? To naftnoj oligarhiji nije odgovaralo. Nastala je velika igra između kompanije iz Londona, “British gas”, koja je kupila ekskluzivno pravo investiranja u kopanje, gradnju gasovoda i prodaju na međunarodnom tržištu. Izrael je tako mogao da bira da kupuje gas od Palestinaca i tako ih direktno finansira sa najmanje milijardu dolara, od kojih bi pare išle direktno Hamasu koji je na vlasti i koji bi njime kupovao oružje za napade na Izrael, ili od Egipta gde bi cena bilo mnogo veća.

Zato je Izrael godinama pokušavao da opstruira sklapanje ugovora sa kompanijom BG koji bi uključivao i Egipat i Palestinsku upravu. Šaron je izričito stavljao veto na svaki dil sa Palestincima. U toj opstrukciji Izrael je potrošio sve svoje gasne rezerve. Cena gasa na tržištu počela je da raste. Tako je konačno došlo do potpisivanja ugovora na 15 godina o snabdevanju gasom iz Gaze preko Egipta. Ugovor je predvideo izgradnju pomorskog gasovoda dužine 80 milja od egipatske luke El Ariš do izraelske luke Aškelon. Gasovod je trebalo da proradi 2007. Ali, otkrilo se da su u vreme izraelskog oklevanja British Gas, Palestinska uprava (na čelu sa Hamasom) i Egipat krišom pregovarali da naprave dil bez Izraela i gas transportuju u Egipat, a ondabrodovima odatle na međunarodno tržište. To znači da bi Izrael potpuno ostao bez ovog gasa.

DO GASA U GAZI PREKO MRTVIH PALESTINACA

Mogućnost da Izrael trajno bude isključen i da glavni profiteri budu Egipat i Palestina, dovela je do naglog obrta na političkoj sceni Izraela. Šaron je sklonjen (moždanim udarom) i Olmert je ponovo otvorio pregovore sa Britiš Gasom (BG) oko snabdevanja Izraela. Uprkos privrženosti BG-a Egiptu i palestinskoj upravi, kompanija je objavila da je voljna da uđe u dil sa Izraelom. U samom Izraelu opet je došlo do podele u vlasti pošto aranžmanom preko Egipta Izrael mora da plati mnogo veću cenu gasa. Direktno iz Gaze preko mrtvih Palestinaca to je daleko povoljnije. Pošto Izrael nije (!) teroristička država već se samo “brani od terorista” (posebno militantne dečurlije) , Hamas je morao opet malo da ispali koju raketu, da bi onda “iritirani” Izraelci krenuli avionima, bombama i tenkovima da se konačno obračunaju sa “teroristima”. Ako verujete da se hamasovci kriju među ženama i decom i da ovi siromašni ljudi podržavaju teroriste, neka to bude vaše uverenje.

Najmanje hiljadu do sada ubijenih Palestinaca, uglavnom civila, žena i dece govore sve o ovoj perfidnoj naftnoj i gasnoj igri. Iako jedna od najvećih vojnih sila na svetu Izrael nije u stanju (!?) da locira i likvidira Hamasove teroriste kada kidnapuju jednog izraelskog vojnika i maskirani drže konferenciju za štampu koju prenose mediji iz čitavog sveta. Izrael može samo da razori čitavu Gazu i pobije sve živo što mu se nađe na putu do gasnog polja. Jer jedino što naftnu oligarhiju zanima to je profit. Ljudski životi koji ne donose profit nisu ni važni. O tome kakve poruke u zaraćeni region donose razni emisari (zapravo naftni komesari iz Londona, Pariza, Vašingtona) možete samo nagađati. Trenutni politički lider Hamasa je Haled Mešal. Kao “politički lider ” on nije pravi terorista već priznati političar pa se slobodno javno pojavljuje (!) Na slikama sa Sergejom Lavrovim i Saudijskim kraljem. Žestoko naoružavanje Irana, preko Rusije, pokazuje da naftna oligarhija sprema novo “čedo” u regionu. Kakva je budućnost Izraela u tom slučaju, ostaje nam da nagađamo. Ukoliko se Amerika uvuče u veliki rat na Srednjem Istoku, njena privreda će moći da se pokrene kao nekada privreda Trećeg rajha. Možete pretpostaviti ko će od toga najviše profitirati.

Ivona Živković