Psihijatri u službi programa za zaštitu vakcinacije…

Zlostavljanje dece u porodici postalo je poslednjih godina tema broj jedan u mnogim svetskim medijima. Da je ovaj fenomen povezan sa vakcinacijom i deo perfidnog programa za zaštitu ovog farmaceutskog biznisa, otkriva se tek na osnovu epiloga jedne sudske afere u Velikoj Britaniji za koju pravnici kažu da je najveća greška savremenog britanskog pravosuđa

Proizvodnja vakcina je fantastično unosan biznis. Desetine miliona “nečega” što je predstavljeno kao izuzetno važno za zdravlje ljudi i životinja, svake godine se prodaje širom sveta. Garancija za održavanje ovog biznisa su zakoni mnogih zemalja koji propisuju obaveznu vakcinaciju.

Svojom toksičnošću one izazivaju vremenom i čitav niz raznih bolesti koje se polako razvijaju, nekada i decenijama. Tako se istom farmaceutskom kartelu otvara još jedno unosno tržište. Bolesti su razne, a mnoge su “misteriozne” (njihov nastanak se još ne zna). Ali najvažnije je ubediti primaoce i davaoce (lekare) da to funkcioniše i da se bez vakcine život ne može ni zamisliti.

Već smo više puta pisali kako ta paklena mašinerija funkcioniše preko falš udžbenika medicine i falš medicinske nauke, po kojoj se predaje poslednjih 100 godina u građanskim školama medicine. O korumpiranim i nemoralnim “lekarima” željnim novca, slave i društvene pozicije suvišno je više i govoriti. Ali ono što možda ne znate, to je kako je u ovaj perfidan marketing uključena i psihijatrija – grana medicine koja raspoznaje i tumači nenormalno ponašanje pojedinaca.

Manipulacije psihijatrijom su i inače najveće. Psihijatrijski izveštaji su postali odavno ključni forenzički adut, pa nije zgoreg zapitati se da li su upravo zato mnoge psihijatrijske teorije i sindromi i izmišljeni sa ciljem da skrenu pažnju sa nekih mnogo opipljivijih uzročnika nečije smrti. Recimo – vakcina. I to pitanje se ovih dana nametnulo psihologu Lizi Blejkmur Braun, a vezano je upravo za jednu veliku sudsku grešku.

Naime, prvog oktobra 2009. ser Roj Medou, najeminentniji britanski pedijatar, bivši član Kraljevskog koledža britanskih pedijatara, profesor medicine i najtraženiji i najcenjeniji sudski veštak u procesima “zlostavljanja dece”, izbrisao je svoje ime iz registra britanskog Generalnog medicinskog veća (koje lekarima u Britaniji izdaje licence za rad). Nakon 30 godina briljantne karijere dr Medou je sam sebe potpuno izopštio iz ovog posla. On više neće moći da radi kao lekar u Britaniji, neće moći da bude profesor i koristi ovu titulu i neće više biti najtraženiji sudski veštak u slučajevima zlostavljanja i ubistava dece u porodici. Njegovo povlačenje je obavljeno tiho, bez medijske pompe i bez javnog objavljivanja njegove molbe za ispis iz registra (što je označeno kao tajna). Tako se ne može utvrditi ni da li je on to sam učinio. Zato postoji sumnja da se on odlučio na ovaj potez ne samo zbog teške afere koja je izbila pre nekoliko godina, kada je otkriveno da je lažnim svedočenjem oterao u zatvor nekoliko nedužnih majki, već da su razlozi mnogo složeniji.

Slučaj Sali Klark

Sali Klark i njen muž Stiv Klark, oboje ugledni advokati, uhapšeni su 23. februara 1998. zbog sumnje da su počinili ubistvo svoja dva deteta. Prvo dete, sin Kristofer, umro je nakon rođenja 1996. kada je imao 11 nedelja, a drugo, sin Hari, umro je naprasno januara 1998. kada je imao osam nedelja. Oba deteta umrla su pod nerazjašnjenim okolnostima, naprasno, što je izazvalo sumnju tužioca da obe smrti nisu mogle biti slučajnost. I na jednom i na drugom detetu nađene su blaže traume na licu uz potres mozga, a što je moglo biti i posledica nastojanja šokirane majke da ih oživi tako što ih je drmusala i šamarala. Sali Klark je tokom čitavog suđenja odlučno negirala da je izvršila ubistvo svoje dece, a na savet svojih advokata u više navrata je odbila i da odgovara na pitanja tužilaštva.

U nemogućnosti da utvrdi tačan uzrok smrti dva deteta, sud se obratio poznatom sudskom veštaku, pedijatru i članu najuglednije britanske institucije koja okuplja britanske vrhunske pedijatre iz Kraljevskog koledža pedijatara i dečjeg zdravlja. Taj iskusan sudski veštak bio je doktor Roj Medou, koji je zbog svog ugleda i stručnosti od premijera Tonija Blera i dobio titulu – ser.

Pored padijatrije, ser Medou je bio i istaknuti borac za zaštitu dece i odličan poznavalac problematike koja se bavila pitanjima nasilja nad decom u porodici. Ser Medou je zastupao mišljenje da je čak 40 procenata naprasne smrti kod beba zapravo posledica zlostavljanja od strane roditelja. Ser Medou je u slučaju Klark posvedočio da su teorijske šanse da dva deteta na prirodan način umru u istoj porodici u tako kratkom periodu – gotovo zanemarljive. Po njegovoj stručnoj proceni ova verovatnoća je iznosila 73 miliona prema jedan.

Ser Medou je svoju analizu propratio i svojim generalnim stavom da je: “jedna smrt u porodici tragedija, dve smrti su već sumnjive, a tri su ubistvo, ukoliko se drugačije ne dokaže.”

Povrh svega ser Medou se u svom stručnom veštačenju pozivao i na jedan stručan psihijatrijski termin koji je u britansku psihijatriju uveo upravo on – 1977. To je takozvani Minhauzen sindrom preko posrednika (MSP). Ovaj sindrom je zapravo i formulisan zbog forenzičkih potreba, jer se iz iskustva sudskih veštaka, kao što je ser Medou, teško moglo naći racionalno opravdanje za određeno ponašanje majke koja je zlostavljala svoje dete i koje je onda objašnjeno ovim sindromom.

Stručno objašnjenje ovog sindroma u jednom domaćem naučnom radu izgleda ovako: “MSP se eventualno može svrstati u grupu namerno izazvanih poremećaja… U pitanju je poseban oblik zlostavljanja kada počinilac izaziva fizičke ili psihičke znake ili simptome bolesti kod žrtve o kojoj se stara, a zatim žrtvu uporno podvrgava medicinskom ispitivanju i lečenju. U tipičnim slučajevima MSP žrtva zlostavljanja je dete predškolskog uzrasta, a počinilac zlostavljanja njegova majka. Smatra se da je motiv za patološko ponašanje osobe sa MSP sadržan u nesvesnoj potrebi za posrednim prihvatanjem uloge bolesnika, pri čemu ne postoje ili su sporedni spoljašnji podsticaji, kao što je, na primer, ekonomska dobit.” (Medicinski fakultet – Klinički centar Srbije, Beograd, i Medicinski fakultet – Institut za sudsku medicinu, Beograd).

Čitav tok suđenja pratili su i britanski mediji stavljajući akcenat, u brojnim naučnim raspravama i televizijskim panel diskusijama, upravo na ovaj Minhauzen sindrom i fokusirajući se na fenomen “nasilje nad decom u porodici”.

Najveći kritičar postojanja ovog Minhauzen sindroma preko posrednika, psiholog Liza Blejkmor Braun, tvrdi da je na ovaj način u društvu zapravo pravljen podoban ambijent koji je čitavu priču u slučaju Sali Klark na taj način povezivao sa ovakvim stručnim psihološkim tumačenjem.

One psihologe koji su sumnjali u postojanje ovakvog sindroma ili ga osporavali, ugledna stručna javnost je ignorisala, čak perfidno nastojeći da bundžije naučno diskredituje, mada su mediji rado puštali sukobljene stavove. Ali, čitava aktivnost bila je ograničena isključivo na problem “nasilje nad decom”.

Vakcine kao mogući uzrok smrti kod oba deteta Sali Klark nisu se ni pomenute, iako je bila činjenica da su oba deteta primila i te kako osporavanu DTP vakcinu.

DTP vakcina

Stvari su umalo poprimile drugi tok kada je odbrana otkrila da je uskraćena za mikrobiološki nalaz patologa Alana Vilijamsa, koji je “propustio” da im ga predoči. Ovaj izveštaj je pokazivao da je drugo dete, Hari, u trenutku smrti imalo opštu bakterijsku infekciju stafilokokama. Hari je DTP vakcinu dobio samo pet sati pre nego što je umro. On je tada bio star osam nedelja i bio je u periodu obavezne vakcinacije DTP vakcinom i Hib vakcinom (hemofilus influenca tip B) protiv bakterijske infekcije koja je uzročnik meningitisa. Hari je, takođe, oralno primio polio vakcinu. Kako je on bio rođen tri nedelje ranije, u trenutku vakcinacije je bio biološki star samo pet nedelja. Zbog prethodne iznenadne smrti njegovog brata Kristofera (koji se naprasno ugušio), njegovo disanje je bilo stalno praćeno. On je bio “nekarakteristično sanjiv s vremena na vreme” od kada je primio vakcine, pa do smrti.

O štetnosti DTP vakcine (protiv difterije, velikog kašlja i poliomielitisa) postoji čak i jedan neobjavljen izveštaj na 150 strana, a sačinio ga je dr Gordon Stjuart koji je tada bio u britanskom Ministarstvu zdravlja i bio redovan profesor javnog zdravlja na Univerzitetu u Glazgovu. Kako se dr Stjuart smatrao vrhunskim stručnjakom za bezbednost vakcina, ovaj izveštaj je upravo i sačinio na zahtev tada vodećih naučnika 1983. i dorađen je 1998. i 2006. On je pokazao da je, za razliku od drugih vakcina, pertusis vakcina (protiv velikog kašalja) visoko infektivna i postoji široko rasprostranjeno vraćanje bolesti velikog kašlja upravo kod dece koja su vakcinisana u Evropi i Sjedinjenim Državama. Zbog ovoga je nekoliko zemalja, uključujući Nemačku, Italiju i Japan, ovu pertusis vakcinu i uklonilo sa liste obaveznih vakcina. Pomenutim izveštajem su neki naučnici u Britaniji apelovali na vladu da je ukine.

Kada je Hari Klark primio DTP vakcinu (1998), ona je sadržavala u sebi timerosol (konzervans koji u sebi ima 50 odsto žive). Njegova upotreba u dečjim vakcinama je posle toga postepeno izbačena u Britaniji zbog velikog broja naučnih radova koji su otkrili da baš on izaziva autizam kod dece. Konačno je i vakcina protiv velikog kašlja u Britaniji zabranjena.

U pomenutom izveštaju navodi se i da DTP vakcina ima dugu istoriju različitih neželjenih efekata i “može izazvati povremeno reakcije opasne po život kod dece”. Vakcina protiv velikog kašlja imala je proteinsku komponentu napravljenu od čitave ćelije mikroba, i pokazala se i kao uzročnik trajnih oštećenja mozga i naprasne smrti.

Vakicine ne pominjati

Ali, ova priča o vakcinama nikada nije došla do porote. Kao da je NEKO imao upravljač sa dugmetom na čiji je pritisak čitava priča u slučaju Sali Klark vešto držana daleko od vakcina i stavljana u kontekst “nasilje u porodici”.

Brojni stručni sudski veštaci, pedijatri, kao eksperti tužilaštva tvrdili su da pomenuta bakterijska infekcija apsolutno nije imala nikakav značaj za proces. Tako su odmah krenula ubeđivanja odbrane da odustane od predstavljanja činjenica vezanih za DTP vakcinu tvrdnjom da sve što budu pokrenuli u vezi sa vakcinacijom biće stručno pobijeno. Čak pet vrhunskih i najeminentnijih patologa pedijatara je svedočilo da je “zatureni” mikrobiološki izveštaj patologa – nebitan.

Tako je u nastojanju da se vakcinacija i imunizacija potpuno odbace iz sudskog postupka izašla na videlo i činjenica da je upravo ser Roj Medou bio nekada član vladinog Zajedničkog komiteta koji je osnovalo Ministarstvo zdravlja sa farmaceutskom industrijom radi praćenja i proučavanja neželjenih efekata vakcinacije.

Ser Medou je tako sa najvećim mogućim autoritetom potvrdio da su upravo oni u Komitetu razmatrali analize DTP vakcine i stručno utvrdili ne postoji takvo neželjeno dejstvo koje bi u ovom procesu bilo relevantno, te da će oni u slučaju da odbrana to pokrene na sudu, veoma lako sve to pobiti.

Autoritet ser Medoua kao veštaka u sudu je bio na takvom nivou da sudije i porota ne samo što su mu verovali nego su se divili njegovim briljantnim stručnim istupanjima. U Britaniji gotovo da nije bilo stručnjaka iz ove oblasti (“nasilje nad decom u porodici”) koji bi mogao da mu se suprotstavi. Tako je po nalogu porote, odbrana odlučila da pitanje vakcine i bakterijske infekcije ne iznosi na suđenju.

Sali Klark, koja je u međuvremenu dobila još jedno dete (1999), osuđena je novembra iste godine na doživotnu kaznu zatvora. Dete je mogla da viđa samo jednom mesečno.

Ipak, upornost advokatskog tima, muža i njenog oca, koji je nekada bio vrhunski policajac kog je odlikovala kraljica, uspeli su da nakon dve žalbe ponovo pokrenu suđenje, sa obrazloženjem da je ser Medou izneo nepouzdane statističke podatke Kraljevskog statističkog društva i loše ih interpretirao. Tako je oktobra 2001. Kraljevsko statističko društvo dalo i zvaničnu izjavu da je “zabrinuto zbog loše upotrebe statistike u sudovima” i da “nije bilo statističke osnove” za računicu 73 miliona prema jedan. Ovo društvo je tako javno osporilo “stručno” veštačenje ser Medoua koje je Sali Klark, ali i mnoge druge majke, oteralo na doživotnu robiju.

Konačno je sud zaključio da zbog nepouzdanog veštačenja ser Medoua nema osnove za tvrdnju da je Sali Klark počinila ubistvo svoja dva deteta. Sali Klark je 2003. puštena iz zatvora, a britansko pravosuđe je slučaj proglasilo “teškom greškom”.

Uzrok smrti ne pominjati

Uzrok smrti njena dva deteta ostao je “prirodan fenomen”. Ali, za Sali Klark je to bila slaba uteha. Umrla je 2007. u 42. godini od teškog trovanja alkoholom, mada se kasnije ipak ispostavilo da joj je prepuklo srce. Izdata je i knjiga o čitavom slučaju “Stolen Innocence” u kojoj su iznete sve činjenice sa suđenja. Njen otac je otvorio i internet sajt u nameri da se pokrene pitanje i brojnih drugih žena koje su osuđene možda baš pogrešnim svedočenjem eksperta, ser Medoua.

Naime, oslobađanje Klarkove nateralo je javnog tužioca da naredi reviziju još nekoliko stotina drugih slučajeva u kojima su majke počinile ubistvo nad sopstvenom decom, a kada su dokazi za ubistvo izvedeni upravo veštačenjem psihijatara i raznih eksperata za “zlostavljanje u porodici”.

Tako su ubrzo još tri žene, Dona Antoni, Anđela Kanings i Trapti Pejtel (koja je optužena za ubistvo svoja tri deteta), oslobođene iz zatvora. U svim ovim slučajevima ser Roj Medou je kao ekspert svedočio da nema verovatnoće da su takve smrti mogle biti slučajne u jednoj porodici.

Kao glavni krivac za čitavu zbrku proglašen je dr Medou, a da afera bude još veća otkriveno je i lažno svedočenje njegovog kolege, pedijatra dr Dejvida Sauthola, koji je takođe svojim nakaradnim veštačenjem oterao u zatvor mnoge majke. Tako se opet povela javna debata među psiholozima i psihijatrima o opravdanosti postojanja Minhauzen sindroma preko posrednika, ali i mnogih drugih psihijatrijskih kovanica pomoću kojih je objašnjavano i dokazivano da postoji nešto što nije moglo forenzički biti dokazano.

Psihijatrijski sindrom rešava ubistvo

I o tome je otvoreno počela da piše psiholog Liza Blejkmur Braun, sumnjajući da se mnoge psihološke kovanice i sindromi smišljaju namerno i da je sve zapravo perfidna igra koja treba da zaštiti vakcinaciju.

U svojoj knjizi Reweaving the Autistic Tapestry (Ponovno tkanje autistične tapiserije) ona ne samo da je skrenula pažnju na vezu timerosola sa autizmom kod dece već je opisala kako je upravo kao psiholog godinama kritikovala kovanicu Minhauzen sindrom preko posrednika (MSP) i njenog tvorca dr Medoua. Zbog toga je doživela teške kritike kolega iz britanskog Društva psihologa, a koje je imalo i poseban Informacioni servis koji se bavio davanjem saveta roditeljima sa decom koja imaju sindrom nazvan stručno Poremećaj pažnje (Attention Deficit Disorder). Ovaj servis je, kako tvrdi Liza Blejkmur Braun, jedno vreme finansiralo direktno Ministarstvo zdravlja i farmaceutski gigant Eli Lilly, koji je prvi i predstavio svoju DTP vakcinu još 1928. i u nju kasnije uveo opasan timerosol.

Liza Blejkmur Braun tvrdi da se britansko Društvo psihologa čak godinama pretvaralo kako ništa ne zna o pritužbama što su im masovno stizale od građana i odnosile se na rad ovog servisa za praćenje poremećaja pažnje, a koje je uporno ignorisao zahteve roditelja da se razmotri povezanost autističnosti kod dece sa vakcinama. Servis je čak nastojao da, koristeći svoj autoritet, diskredituje sve takve naučne tvrdnje.

Blejkmurova je zato došla do uverenja da je u čitavoj priči reč o jednoj velikoj povezanoj mreži koja služi kao front za zaštitu programa vakcinacije. U tu mrežu su uključeni ne samo eminetni pedijatri, psiholozi, psihijatri, političari već i dobar deo visokih funkcionera u pravosuđu, čija imena je Blejkmurova navela, posebno ističući njihovu povezanost sa Novim laburistima Tonija Blera, čija je politika jedino imala za cilj zaštitu interesa krupnog kapitala, a ne zaštitu radnika kako se to u predizbornim obećanjima tvrdilo.

Krivci su baron Minhauzen i Šerlok Holms

Koliko je ova organizovana mreža otišla u fikciju govori ne samo izmišljanje raznih psiholoških sindroma i postavljanje novih terapija, kao što je to slučaj sa Minhauzen sindromom preko posrednika, već postoje ozbiljne indicije da su sami nosioci ovih ideja postali zarobljenici fikcije.

Tako Blejkmurova navodi da je u jednom ćaskanju pred početak neke diskusije na BBC-ju na temu MSP, saznala da postoji u Londonu Društvo Šerloka Holmsa i da je ta organizacija sa velikim uvažavanjem na jednu svoju raspravu pozvala kao predavača i ser Roja Medoua. On je tada održao jedno predavanje iz kriminalistike koje je oduševilo prisutne, naglašavajući kolika je važnost pažljive istrage i dobrog detektivskog posla kada se radi o slučajevima zlostavljanja dece u porodici.

“I to je neverovatno s obzirom na to sa kakvom je lakoćom on sam izveo statističku procenu (pogrešnu) u svom sudskom veštačenju koje je Klarkovu odvelo na robiju”, primećuje Blejkmurova.

Blejkmurova je saznala i to da je pomenuto društvo koje je uživalo u fantaziji čak otvorilo i diskusiju sa temom da li je Šerlok Holms možda bio gej?

Ipak, Minhauzen, Šerlok Holms – samo su izmišljeni likovi iz knjiga. Da li bi se onda skakanje pod voz moglo stručno opravdati sindromom Ane Karenjine?

Medou je nakon skandala sa Sali Klark izbrisan iz glavnog medicinskog registra od 2005. zbog ozbiljne profesionalne zloupotrebe, ali je ponovo upisan 2006. nakon što se žalio. Zaboravnom patologu Alanu Vilijamsu, koji je vodio posmrtni pregled, 2005. je zabranjeno da se bavi poslom patologa i koronarnim slučajevima tri godine.

Mnoge kolege ustale su u odbranu ser Medoua, ali Pandorina kutija je već bila otvorena, pa su se u javnosti pokrenule mnoge nove sumnje. Tako su se uznemirili roditelji dece koja imaju mijalgicni encefalomijelitis, tj. hronični sindrom iscrpljenosti, koja su i sama često bila predmet lažne dijagnoze Minhauzen sindroma preko posrednika, jer niko nije mogao da shvati neurološke probleme njihove dece. A onda su oni počeli da se povezuju sa XMRV retrovirusima (koji su zapravo deo genetskog procesa kopiranja).

Tako je diskretno povlačenje ser Medoua iz profesije protumačeno i kao pokušaj Generalnog medicinskog veća da se oslobodi svake odgovornosti i učešća u verovatno velikom broju žalbi i zahteva za reviziju mnogih stručnih veštačenja u kojima je učestvovao dr Medou, a koja su na putu.

Ivona Živković