Kako izbeći sedenje na noši i cuclanje…

Šta je normalnije nego kada su svi ljudi za isto? Svi za EU! Svi za DS, Svi za Borisa! Svi za bolji i bogatiji
život. Ko nije za to – nije normalan!

Američki stručnjaci za politički marketing (koji su politiku i sveli na marketing) odavno su zaključili da većina Amerikanaca prilikom glasanja za predsednika države uglavnom ne uzima u obzir njihove političke stavove. Neki drugi faktori koji nemaju mnogo veze sa politikom, odlučuju o tome kakav treba da bude predsednik SAD. To je, pre svega, njegov izgled i ponašanje. Tako je veoma važno da predsednik Amerike (a sve više i čitavog sveta) bude dovoljno visok (o užasa – britanski, nemački, holandski i norveški lideri su sada veći od američkog); ne sme biti ćelav niti proćelav; mora biti u godinama od 50 (mlad) do 65 (stariji). Kada govori ne sme previše da gestikulira, već mora imati umerene pokrete, ali ne previše spore kako ne bi delovao metiljavo i bez energije. Kandidat mora da deluje samuvereno i energično. Nikako tromo i bezvoljno. Ako treba, može ponekad blago da povisi glas i pokaže svoju karakternu čvrstinu i odlučnost ali mora znati da govori i zabrinuto (ako treba, na primer, ubediti naciju da prognani albanski narod na Kosovu mnogo pati i on mora iz moralnih razloga nešto da učini). Nikada ne sme delovati tugaljivo i depresivno.

Predsednik SAD je pravedan, istrajan i moralno čist, a privatno je uzoran prijatelj, suprug, otac, brat… Hrišćanin je i vernik. On voli decu, životinje, prirodu, ali voli i borbene avione, automobile, rakete, kao i nuklerane bojeve glave. On je borac za mir, slobodu i građansko društvo, ali ima iskustvo i kao vojnik i uniforma mora dobro da mu pristaje. Baš kao i sportski dres. Naravno da se američki predsednik bavi sportom, ali ne ragbijem, fudbalom, rvanjem ili boksom, već lakom atletikom, jahanjem ili golfom. Dakle, ako neko u Americi ispunjava sve gore navedeno, dovoljno je da postane predsednik SAD. Kada je u pitanju donošenje političkih odluka tu je kabinet savetnika, saradnika i brojnih stručnjaka, a tu su i oni moćnici “iz senke” koji će utvrditi preciznu dugoročnu viziju razvoja Amerike i čitavog sveta. Ali, to je sistem koji važi za američkog predsednika. A kako je kod nas u Srbiji?

NAROD, PA OSTALO

Po onome što pokazuju aktuelne kampanje za predsednika Srbije, može se reći da neki kandidati koračaju krupnim koracima ka američkom uzoru. To je za sada slučaj predsedničkog kandidata Demokratske stranke, Borisa Tadića. Skoro sve što u kampanji radi Tadić, kao da je naučio (ili naručio) iz neke američke škole političkog marketinga. U čitavoj kampanji dominira njegov habitus. Lep izgled i politička retorika sastavljena od uopštenih fraza i opšteprihvaćenih pozitivnih načela. Ali, ostavlja utisak, pa se Boris tako građanima “dojmi” kao moderan svetski političar koji sigurno i nepogrešivo Srbiju vodi u budućnost bogatog zapadnjačkog života. Tadić hoda veoma usporeno, odajući izgled umornog i iskusnog politčkog mudraca, koji je toliko važnih političkih odluka u životu doneo, da mu je politike odavno preko glave. I svega bi se ovoga odrekao, da mu nije stalo do naroda, do Srbije i njenog napretka. Jer, veliki bi gubitak za Srbiju bio kada bi Boris građane lišio svoje političke angažovanosti. Da nije naroda koji baš takvog predsednika zaslužuje i željno očekuje, povukao bi se on odavno i posvetio se pisanju svojih političkih memoara. A imao bi šta da napiše, jer malo je političara u svetu koji su tako munjevito prelazili sa jedne na drugu visoku državnu funkciju.

O bogatom stručnom angažmanu, uključujući i politički advertajzing, da i ne govorimo. Zato Boris mora da se još malo pomuči i održi na političkoj sceni, iako mu nije stalo do vlasti, već samo želi da spreči loše radikalske momke da preuzmu predsednički tron. Zato Boris nudi uvek više, lepše i bolje: bolji, lepši i bogatiji život za sve građane Srbije kao i budućnost odmah. Svima obećava posao (mada platu ne spominje). Deca su mu posebna briga. I njihova budućnost je važna i mora stići što pre. Najbolje za Srbiju – odmah! Čim ustanu sa noše moraju se spremiti da postanu mladi politički lideri, a ne da se rastežu u svom beskorisnom detinjstvu. U zapadnom bogatom svetu, na koji treba da se ugledamo, gde je vreme novac, niko nema vremena za dugo sedenje na noši i cuclanje. Od takvih postaju (provereno) sve sami filozofi i umetnici, a Srbiji su sada potrebni lideri i radnici. Boris će sa svojim kompanjonima iz DS da se prikloni ulozi lidera. U radnike neka idu radikali pošto se toplo preporučuju sa hlebom od tri dinara. Samo napred – poručuje im Boris.

ALENE, BRATE

I retorika Borisa Tadića idealan je spoj američkog marketinškog idealizma i srpske ideološke demagogije. Šta zapravo poručuje Boris Tadić? “Na ovim izborima bira se između onih koji kažu da se u Srbiji dobro živelo između 1990. i 2000. godine, onih koji sporo misle i rade i hoće brzinom kornjače u Evropu i nas koji kažemo – moramo najvećom brzinom u Evropu”. Iz gore rečenog Boris očito zna (?) za staru narodnu mudrost da je sve što je sporo – kuso (ili beše nešto tome slično). Ako bi građani Srbije izabrali njega za predsednika, Boris poručuje: “To će biti znak zrelosti građana Srbije, znak da 7,5 miliona ljudi u Srbiji želi da živi dobro. To će biti znak i Evropi da smo spremni da završimo dve stotine godina dugu bitku, da se otrgnemo iz stanja mentaliteta koji proizvodi istočnjačku despotsku vladavinu…”

Boris dakle, želi da menja srpski mentalitet. Da zaboravimo naše vizantijsko poreklo i da se damo u duhovno ispiranje i čišćenje koje će od nas napraviti jedan moderan, pravi demokratski narod (?!). Ovaj duhovni purgatorijum će verovatno biti potpomognut sa onih hiljadu mladih rokendrol lidera, koje Boris u kapmanji takođe obećava Srbiji. Tadić otkriva i da: “bogati svet ima novac, a Srbija želi da bude partner sa tim bogatim svetom”. Naravno, manje je poznata stvar da oni koji imaju vole da daju pare baš onima koji nemaju (kamate se u ovim šemama ne pominju, jer postoje neki koji se jako uvrede kada im se kaže da žive od globalnog lihvarenja). I vraćanje pozajmljenog nije zgodno pominjati, jer kada dođe vreme da se novci vrate, vrednost pozajmljene valute nekako uvek poraste. Ali, nas, Srbe, to ne mora da brine, jer ako izaberemo Borisa za predsednika, on će lako otvoriti mnoga vrata u svetu, pa valjda i ona iza kojih sedi američki guverner Alen Grinspen i zamoliti ga da dolar baš tada malo “spusti”. Samo za nas, Alene, brate. “Predsednik to može da postigne svojim međunarodnim kontaktima i autoritetom u međunarodnim institucijama”, objašnjava Boris. Tadić skoro svakoga dana ističe i da je za budućnost Srbije važno otvaranje novih radnih mesta i da će se on, Predsednik, na tome lično angažovati. I ne samo to: “Zalagaću se da oni koji rade ne strepe za sigunost svog posla”.

STOLICA SA TRI NOGE

I to je baš u skladu sa zapadnim tržišnim sistemom shvatanja biznisa, jer kapitalistički Zapad (po Borisu samo) upravo počiva na punoj zaposlenosti. U Americi, poznato je rade svi, pa čak i oni koji nisu ni za šta, koji vole da zabušavaju, da sitno ili krupno potkradaju gazde, da jednom nogom rade u jednoj firmi, a drugom u konkurentskoj. Na Zapadu se jako teško dobija otkaz, jer tu je uvek neki Zakon o radu, neki sindikat i sl. Malo morgen je tako na Zapadu, Borise. Tadić, dalje, nagoveštava i svoje aktivno učeće u spoljnoj politici države pa kaže: “Tri centralne tačke za Srbiju su: Evropa – Brisel, Amerika – Vašington i Rusija – Moskva”. Beograda u Borisovoj viziji nigde nema, jer se Beograd ni za šta više nikada neće pitati ako on postane predsednik, baš kao što se Srbija ni o čemu ne pita već desetak godina unazad. “Ključna tema predsedničkih izbora je ulazak u Evropsku uniju i svi političari moraju da daju svoj doprinos tome”, kaže Tadić i dodaje da svi građani moraju da doprinesu trasiranju puta ka EU. Svi znači – svi, pa i oni koji su protiv EU. “Mislim da je najveći problem našeg društva večna sklonost ka sukobima i podelama. Da barem jednom pokažemo da možemo da izađemo iz začaranog kruga i da se ponašamo kao normalni ljudi”. A šta je normalnije nego kada su svi ljudi za isto? Svi za EU! Svi za DS, Svi za Borisa! Svi za bolji i bogatiji život. Ko nije za to – nije normalan!

Prosto rečeno, čemu te stranke uopšte služe? I zašto ljudi vole različito politički da razmišljaju? Ili preciznije, zašto uopšte da razmišljaju kada mogu lepo da rade od 8 do 21 kao sav normalan zapadni svet, onda idu u teretane i održavaju radnu kondiciju za sutradan, noću se opuštaju uz TV serije sa pucanjem, katastrofama i masovnim ubijanjem i hrane se hamburgerima u neograničenim količinama. Čemu uopšte politika? Bez veze. Svoju političku viziju srpske budućnosti Tadić najbolje ilustruje rečima: “Vreme je da prestanemo da razmišljamo na način da je potrebno ginuti za otadžbinu, treba da naučimo da živimo za otadžbinu”. I tu je Boris sasvim u pravu, jer za otadžbinu koje više neće biti, niko više neće ni morati da gine. Svet bez granica, sa jedinstvenom svetskom vladom (u senci ili na suncu), odrediće ko će i kada ići u mirovne misije (tako će se ta pogibelj zvati u budućnosti), a ko će uživati blagodeti mira i raskošnog života. Naravno, niko normalan u Srbiji, valjda, ne očekuje da će Srbi morati da rade te mirnodopske misionarske poslove. Pa, bar smo mi narod koji je istorijski dokazao da je stvoren za umnu diplomatiju. Mi i Švajcarci.

13. LIMBURGA

Ono što srpskog predseničkog kandidata ipak razlikuje od američkog je narod. Prosto rečeno, Srbi nisu Amerikanci. Srbi jesu politički narod, koji se upravo politikom bavi više nego radom i fitnesom. Srbi se odavno više ne prejedaju, već najmanje milion Srba danas gladuje. Srbe ne zanima da im je predsednik lep, fotogeničan i dopadljiv Zapadu, te da lepo zbori o budućnosti, već žele da dobiju plate i zaostale penzije – odmah! Žele da jedu – odmah! Da imaju krov nad glavom i da mogu da se pristojno obuku. Odmah! Da imaju struju, pitku vodu, telefon i asfaltni put do kuće. Da mogu slobodno da se kreću i žive u svojoj zemlji, u svojim kućama i baštama na Kosovu i Metohiji. I da se bez straha mole u svojim crkvama. A to se ne dobija ulaskom u EU. To se mora imati da bi se ušlo u EU. A mi mnogo toga nemamo, jer nas je upravo politika takozvane “međunarodne zajednice” ekonomskim sankcijama i bombardovanjem uništila. Parče zemlje od tričavih 11.000 kvadratnih kilometara naselili su kriminalci i imigranti iz Albanije i pod okupacijom je te “međunarodne zajednice”. Za to vreme ogromne pare građana Srbije prelile su se u džepove nekoliko stotina moćnih srpskih kriminalaca, koji se danas zovu – vodeći srpski privrednici. Oni danas navijaju za Borisa i podržavaju ga, pa ih Boris i ne pominje u svojoj kampanji. Iz takve nepravne državne i međunardne lopovske politike i otimačine, duhovnim purgativima oličenim u retoričkoj demagogiji Borisa Tadića, treba da se stvore nova moralna i politička načela moderne pravne i tržišno orijentisane srpske države koja će jednog dana (limburga meseca) ući u EU. Da li će Srbi opet nasesti na ovu novu zapadnjačku nameštaljku, videćemo 13. juna ove godine.

Ivona Živković