Kako su trovanja sintetičkim pesticidima postala “viralne infektivne” bolesti…

Zašto se već decenijama poliomijelitis (dečja paraliza) smatra virusnom i zaraznom bolešću, kada su još pedesetih godina prošlog veka postojala ozbiljna istraživanja koja su simptome ove bolesti povezala sa masovnom upotrebom pesticida, posebno DDT-ja?

Mnogi lekari se nakon Drugog svetskog rata uče medicini sa apsolutnim poverenjem u istinitost onoga što je u medicinskim knjigama zapisano. Neke naučne tvrdnje za koje postoje naučne reference koje su odavno usvojene u takozvanim zvaničnim i priznatim naučnim krugovima, naučni radovi objavljeni u uglednim medicinskim žurnalima, kao i najveća od svih potvrda – Nobelova nagrada za medicinu, jednostavno ne ostavljaju mnogo mesta za sumnju. Proveriti istinitost ovakvih priznatih naučnih otkrića, jedno običnom studentu ili lekaru gotovo je nemoguće.

Poliomijelitis se i danas opisuje kao teška zarazna bolest, čiji je uzročnik poliovirus koji se nalazi u crevima. On može napasti nervni sistem i izazvati tešku upalu sive moždine. Za samo nekoliko sati tako može doći do blokade rada mišića a najčešće nastaje oduzetost nogu koja može biti privremena ili trajna u zavisnosti od oštećenja ćelija u nervnom sistemu. Ukoliko dođe do oštećenja nervnih vlakana koja pokreću mišiće u plućima (bulburni polio), organizam ne može da uzima kiseonik niti bolesnik da guta, pa se oboleli tada moraju hitno staviti na veštačka pluća (respiratore). Nekad su se koristila čelična pluća, koja su funkcionisala kao grudni koš i koja su mehanički ubacivala vazduh paralizovanima. Bolest je često smrtonosna a mnogi koji je prežive mogu ostati doživotno vezani za invalidska kolica.

Tvrdi se da je poliomijelitis veoma zarazna bolest, koja se prenosi oralno-fekalnim putem. Dečja paraliza je simptom ove bolesti a ime je dobila po tome što ovaj poliovirus uglavnom napada decu mlađu od tri godine (oko 50 odsto obolelih su deca). Za ovu strašnu bolest konvencionalna medicina tvrdi da joj leka još nema i najbolji način da se spreči jeste imunizacija koja se postiže vakcinacijom. Nažalost, neki obole i pored toga što dobiju vakcinu. Zato je u svim razvijenim i civilizovanim zemljama (znači zemljama gde se autoritet Svetske zdravstvene organizacije apsolutno uvažava) uvedena obavezna vakcinacija dece sa OPV (oralnom polio vakcinom).

Polio vakcinu je na svu sreću neko već izumeo (kad već nije izmislio lek) i to je uradio Džonas Salk 1955. godine. I postao svetski poznato ime u savremenoj medicini. Njegova vakcina je kasnije usavršena (jer se i nije baš pokazala) i napravljena je oralna varijanta dr Alberta Sejbina. O tome kako ova vakcina danas više širi poliovirus nego što ga suzbija, objavila je više radova dr Vjera Šrajbner, nezavisni istraživač.

Polio vakcina se daje prvi put svakoj bebi OBAVEZNO kada ona navrši dva meseca a onda još tri puta na svaka dva meseca. Ukupno se detetu “umrtvljeni” polio virusi ubace četiri puta. U SFRJ je obavezna polio vakcina uvedena 1961. U epidemiji poliomijelitisa u SFRJ, 1956. godine, registrivano je 854 obolelih.

U svetu je zabeleženo nekoliko velikih epidemija poliomijelitisa.

Poliovirusi (kojih ima bar tri vrste) izazivaju groznicu, povraćanje, konvulcije, oduzetost… A pomenuti simptomi su baš karakteristični za razna trovanja… TROVANJA? Trovanja virusom, možda?

Zaboravljena zapažanja doktora Mortona S. Biskinda

Već smo pisali o tvrdnji poznatog nemačkog virusologa dr Stefana Lanke da nikada niti jedan patogeni virus nije izolovan i da takve proteinske forme koje izazivaju do sada registrovane “zarazne” bolesti, jednostavno ne postoje. Sa ovom tvrdnjom slažu se za sada samo nezavisni naučnici istraživači, dakle oni čija istraživanja ne finansiraju države niti moćne farmaceutske korporacije koje se bave i proizvodnjom vakcina. Jer, ako nema patogenih virusa, vakcine su besmislene.

Kada je u pitanju poliomijelitis takođe postoje istraživanja koja danas većini lekara jednostavno nisu poznata. To su istraživanja koja je vršio dr Morton. S. Biskind nakon izbijanja velike epidemije poliomijelitisa u SAD 1945. I sam predsednik SAD Franklin D. Ruzvelt postao je žrtva ove bolesti. Svoja višegodišnja istraživanja u kojima je povezao masovno trovanje pesticidima sa epidemijom poliomijelitisa Biskind je objavio 1953. u “Američkom žurnalu za digestivne bolesti”.

Biskind je tako uočio da je najznačajnija karakteristika sve većeg broja slučajeva poliomijelitisa to što se on identično povećavao kod ljudi i kod domaćih životinja. I epidemija 1945. je nastala istovremeno. Takođe je primetio da su, nikada do tada zabeleženi sindromi u razvoju neke bolesti, počeli da se pojavljuju odmah nakon Drugog svetskog rata i to istovremeno kod ljudi i domaćih životinja.

U ispitivanjima koja je vršio upoređujući simptome trovanja DDT-jem sa simptomima polimijelitisa, nedvosmisleno je uočio da su oni identični. I to se ponavljalo u svim ispitivanjima. Ali, stav većine naučnika tada je bio da se ne radi o trovanju već o novoj bolesti “X” čiji je uzročnik, do tada nepoznat, virus “X”.

Na osnovu studije koju je vršio 1948. i 1949, Biskind je zapisao:

“Istovremeno sa nastupanjem ovog poremećaja NAZVANOG bolest “X”, jedan broj promena se kod “X” bolesti javlja u slučaju već poznatih bolesti. Najupadljivija je poliomijelitis. U SAD su slučajevi polija bili u porastu pre 1945. na prilično konstantnom nivou, ali epidemiološke karakteristike su ostale nepromenjene. Sa početkom 1946. učestalost porasta se udvostručila. Od tada su zabeležene znatne promene u karakteru bolesti. Nasuprot svim ranijim iskustvima, ova bolest je postajala epidemija godinama zaredom.”

Dr Biskind je dao i detaljne opise simptoma trovanja DDT-jem kod dece i svi su se poklapali sa simptomima bolesti “X” od virusa “X”. Tako Biskind nalazi da se od blažeg trovanja DDT-jem javljaju i grčevite konvulzije, prvenstveno u nogama. Nekoliko ispitivane dece je zbog toga hramalo dva do tri dana ili nedelju i više. Isti simptomi su se javljali kod pasa i mačaka.

Ali, ovaj uzročni odnos bolesti “X” koja je izazvala tešku epidemiju sa 200.000 obolele dece u SAD, američka vlada jednostavno nije želela dalje da ispituje. Biskindove tvrdnje su opovrgnute i odbačene bez ikakvih dokaza da su netačne i neutemeljene. Kako su kasnije zapisali novinari koji su ovaj Biskindov rad prezentovali javnosti decenijama kasnije (pre svih Džim Vest), američka vlada je učinila sve da sa pozicije vlasti ovakve nalaze kompromituje i diskredituje.

Ovakva reakcija ne iznenađuje kada se zna da je upravo vlada SAD bila i te kako dobro upoznata sa mogućim opasnim posledicama koje su mogle da nastanu u kontaktu ljudi i životinja sa farmakološkim jedinjenjima od kojih je formulisan DDT. I to su znali još 1940. godine, dakle pet godina pre nego što je DDT odobren za masovnu upotrebu. I to je takođe zapisao u svom radu dr Biskind. Dakle, poznato im je bilo da se se DDT skladišti u masnim delovima tela životinja (salu) i da se kasnije pojavljuje u kravljem mleku. Isto je i kod ljudi. “DDT poseduje veliku bioakumulativnu sposobnost i taloži se u mišićima i kostima”, danas ovo zna svako. Ali, upravo DDT-jem su tokom Drugog svetskog rata masovno zaprašivani i vojnici i civili, kao i žene, kako bi se sprečilo širenje vašiju. Zaprašivani su zatvorenici u konc-logorima u Nemačkoj.

Mlečni proizvodi DDT-jem tretiranih krava su tako postali idealni prenosioci ovog pesticida, jer su se zadržavali kao rastvor u mastima i vodi. “DDT je voskast organohlorin sa afinitetom ka mastima i efikasno se prenosi mlečnim produktima kroz digestivni sistem i razne organe”, objavio je 1953. Biskind. Zato je sredinom 1940. FDA (Američka agencija za hranu i lekove) bila protiv upotrebe DDT-ja na farmama za uzgoj krava za mužu. Ipak, pod pritiskom industrijalaca zataškala je podatke i odlučila da ga ipak pusti na tržište kao neškodljiv preparat.

“Ali, ne samo što se su ljudi iz američke vlade oglušili o rezultate ispitivanja koji su pokazali njegovu toksičnost već je čitav državni aparat počeo da radi na zataškavanju ovakvih podataka”, pisao je Biskind. Pri tome su angažovali veliki broj podobnih naučnika, kao i medija, koji su naučno i stručno obezvređivali sva istraživanja koja su mogla da ugroze opstanak DDT-ja na tržištu.

Istovremeno, oni su (kao agenti uticaja) radili na uveravanju naučnih krugova i javnosti da je DDT bezopasan za ljude i životinje. A mediji su ga žestoko reklamirali.

Očiglednu vezu masovne upotrebe DDT-ja sa pojavom epidemije bolesti “X” koja je imala sve simptome masovnog trovanja niti jedan relevantni naučni autoritet nije video.

Zato je, po mišljenju dr Biskinda, “došlo do niza katastrofičnih propusta koji su doveli do teškog masovnog trovanja skoro milion ljudi u SAD.

Pol Herman Miler je za otkriće DDT-ja čak dobio Nobelovu nagradu 1948. Možete li zamisliti da se ustanovi da je Nobelova nagrada data čoveku koji je prouzrokovao tešku epidemuju poliomijelitisa?

Zato je primenjena i posebno razrađena strategija smišljenog skretanja pažnje na jedan drugi uzročnik bolesti – a to su virusi. Formirana je podobna ekipa naučnika koja je imala zadatak da “nađe” virus koji je uzročnik poliomijelitis, a i da definiše prihvatljivu teoriju. I za to su iz državnog budžeta izdvojena velika sredstva. Dr Biskind je o opasnostima korišćenja pesticida svedočio i pred jednom kongresnom komisijom, ali bezuspešno. Karijera mu je bila zapečaćena i morao je sam da publikuje svoje naučne nalaze. Umro je početkom sedamdesetih. Njegov rad je veoma brzo zaboravljen. Pregazili su ga naučni radovi novoustanovljene specijalističke službe za lov na viruse i dobro plaćenih “virusologa”.

Lovci na viruse

“Lovci na viruse” su tako dobili u medijima i u naučnim krugovima izuzetno veliki prostor, kao eksperti koji čovečanstvu treba da donesu spas od zastrašujuće zarazne bolesti – “dečje paralize”. Ali, njihov zadatak zapravo je bio da maksimalno preko medija i medicinskih žurnala seju strah od ove bolesti. Što su i uspeli. Lek protiv poliomijelitisa zato nikada nije pronađen , ali je pronađena vakcina koja će strah od bolesti i dalje održavati, a u džepove proizvođača, zahvaljujući masovnom strahu i neznanju lekara, ubacivati svake godine ogroman novac koji državni budžeti odvajaju za – imunizaciju. Da, imunizaciju kao “jedini spas” od očitog simptoma trovanja.

Tako je i u slučaju poliomijelitisa krenula razrada naučne teorije zasnovane na pogrešnom učenju o Pastera i Koha. Cilj je bio ne samo zataškavanje štetnosti pesticida i drugih hemikalija koje su se sve više nalazile u hrani, vodi za piće, u vazduhu, već i zataškavanje činjenice da bolest prouzrokuju i glad i siromaštvo, ali i prekomeran unos toksičnih lekova. Strah od virusnih bolesti (kao i drugih bolesti koje izazivaju mikrorganizmi) postao je masovan, o tome je učeno u osnovnoj školi svako dete. Na ovom falš učenju i danas počiva konvencionalna medicina.

“Varvarizam ovakvog naučnog pristupa najbolje se video u masovnom ubijanju životinja na farmama, usled navodne inficiranosti (bolešću ludih krava, tuberkulozom ili ptičjim gripom), pri čemu se nijednog trenutka nije postavilo pitanje eventualnog adekvatnijeg pristupa u veštačkom uzgajanju domaćih životinja koje se drže u neprirodnim uslovima, često bez sunca i uz stalno zaprašivanje hemikalijama i vakcinaciju”, napisao je Vest.

A virus kod obolelih od poliomijelitisa nije bilo teško pronaći. Naime, teorija Luja Pastera o postojanju mikroorganizama koji prenose bolest bila je idealna da se na njoj izgradi čitav sistem naučnih radova koji će “dokazivati” da uzročnik bolesti leži u nekom mikrobu. Već smo pisali kako je za te potrebe preformulisan termin virus, koji je nekada označavao toksin- otrov. Tako su simptomi trovanja zaista počeli da se pripisuju delovanju virusa, ali ne kao toksina – već kao mikroorganizma. Kasnije je preformulisano da je virus u stvari veoma specifična životna forma, koja nije samostalna već traži ćeliju u kojoj bi se razmnožavala. Danas ipak i zvanična nauka usvaja da je virus deo ćelijskog genetskog materijala (koji se kreće između ćelija) i koji je zapravo – informacija u jednoj energetskoj čestici. Ali, teorija o patološkim virusima i pored ovoga opstaje kao uzročnik infektivnih bolesti. Koliko lekara uopšte razmišlja o onome što pročita u medicinskoj literaturi koju im preporučuje farmakoindustrija?

Tako je otkriveno postojanje jednog enterovirusa (u digestivnom traktu) koji je postao sumnjiv. Danas postoje bar 72 poznata enterovirusa. Jedan od njih je dobio naziv poliovirus. Da se on “pronađe” kod obolelih uticao je i ekonomski faktor, što je danas malo poznato. Naime, za vreme velike epidemije u SAD, 1942-1962, sve žrtve poliomijelitisa su bile dijagnostikovane sa poliovirusom, bez obzira na to da li je on pronađen ili ne. Razlog tome je što je novac iz “Nacionalne fondacije za paralizu”, koja je posebno osnovana za ovu priliku, isplaćivan samo za ovu namenu. Zbog toga, ukoliko bi pacijenti bili u bolnici, prikopčani na gvozdena pluća, da bi bolnica dobila sredstva iz Fondacije, bolnici je bilo naloženo da pacijente tako i dijagnostikuje – poliovirusom.

“Nacionalna fondacija za dečju paralizu” (NFIP) tako je iskoristila novac sakupljen u državnoj dobrotvornoj organizaciji “The March Of Dimes” ( koja se bavila prikupljanjem dobrovoljnih priloga za pomoć bolesnoj deci) i preusmerila ga za finansiranje istraživanja koje je kasnije vodilo otkriću Salkove vakcine, kao i masovnih proba sa vakcinacijom koje su vršene 1954. u SAD. Da su te vakcine bile kontaminirane kanceroznim Hela ćelijama koje su imale informaciju (virus) za razvoj kancera, pisali smo u prošlom broju.

Osnivanje raznih fondova i prelivanje sredstava iz jednog u drugi prava je specijalnost bankara koji su stajali iza čitavog poduhvata.

Rokfelerov čovek na čelu “Nacionalne fondacije za dečju paralizu”

Direktor ovih polio istraživanja bio je dr Henri Kum. Ko je taj čovek i da li možda ima veze sa nekim velikim bankarom?

Kum je rođen u Visbadenu, u Nemačkoj. U SAD je došao preko Britanije i postao američki državljanin 1945. Proveo je 23 godine u “Rokfeler fondaciji za medicinska istraživanja”, pre nego što se priključio radu “Nacionalne fondacije za dečju paralizu” jula 1951. Nakon dve godine postao je njen direktor. Kum je za vreme Drugog svetskog rata radio kao civilni konsultant “Glavnom lekaru” američke vojske u Italiji (da li kao nemački državljanin?), gde je rukovodio proučavanjem upotrebe DDT-ja protiv malaričnih komaraca u močvarama blizu Rima i Napulja. Ova istraživanja vršena su preko Rokfeler fondacije i na Sardiniji. Da li su američki vojnici tada bili upotrebljeni kao zamorčići za ispitivanje DDT-ja?

Da je postavljanjem Kuma na mesto direktora “Nacionalne fondacije za dečju paralizu” nastao sukob interesa privatnog korporativnog biznisa sa nacionalnim, nije teško uočiti. Pobedio je privatni. Dakle, igra je jednostavna: osnivaju se razne “dobrotvorne” organizacije, razne NVO, fondovi, fondovi i kreće medijska kampanja -priložite za bolesnu decu. Dobro plaćeni “lovci na viruse” su tako usavršili naučnu teoriju koja kaže da poliomijelitis izazivaju tri vrste virusa, pa su definisane tri vrste polija. Teorija kaže da postoje i mnogi drugi virusi, na primer oni koju su uzročnici bolesti centralnog nervnog sistema “nalik poliomijelitisu” i koja se “klinički ne razlikuje” od polija.

Ali, u nekim studijama laboratorijski testovi za više patogena otkrili su da postoji i mešavina patogena, višestruki virusi, glivice i bakterije, takođe mogu biti udruženi sa jednom dijagnozom polija.

Koksaki virus i echo virusi mogu takođe uzrokovati paralitičke sindrome koji se klinički ne mogu razlučiti od paralitičkog poliomijelitisa. Ti “polio” slučajevi su obično svrstani kao encefalitis ili meningitis za vreme proglašene polio epidemije. Laik u svakom slučaju može lako videti simptome trovanja. Ali lekari moraju da vide virus. Za vreme velike epidemije 1949, njujorški državni sekretarijat za zdravstvo pokušao je da postavi teoriju o poliomijelitisu koji se prenosi sa čoveka na čoveka, ali u tome nisu uspeli. I njihovim radovima nedostajali su dokazi. Sa tim ciljem rađeni su mnogi testovi sa životinjama i ljudima (siročićima iz domova, kao i zatvorenicima). Ali, “poliomijelitis nije zarazna bolest”, tvrdio je 1953. dr Biskind.

“DDT is good for me-e-e!” – slogan reklame koju su deca lako pamtila

DDT (dihlor-difenil-trihloretan) je prvi sintetički pesticid, pušten u slobodnu prodaju 1945. Reklamiran je kao veoma bezbedan i odličan zaštitnik od raznih vrsta štetočina. Pod trgovačkim imenom Knoxout, DDT je prodavan kao sprej protiv insekata pogodan za domaćinstva. Reklamiran je kao odlično sredstvo prskanja domaćih životinja, goveda, pasa, mačaka, kao i životinjskih ležišta. Barn sprej za štale je korišćen za prskanje krava muzara, i drugih životinja, pa je reklama naglašavala da se time dobija krava (koza, ovca)koja daje do 20 posto više mleka, a to znači više butera i više sira…

I kada je velika epidemija poliomijelitisa već izbila 1946, farmerima je iz vlade savetovano da 5-procentnim rastvorom DDT-ja prskaju krave muzare i čitave štale. Prskala se i stočna hrana, voda, ali i usevi za ljudsku upotrebu.

Milioni ljudi u svetu su preko dvadeset godina koristili DDT. Koristili su ga i vojnici u Drugom svetskom ratu kako bi se oslobodili vašiju. DDT je bio veoma popularan nakon rata i u Jugoslaviji.

Konačno, zbog svoje toskičnosti DDT je početkom sedamdesetih godina počeo da se povlači iz upotrebe u mnogim zemljama sveta.

Tomas Veler, Džon Enders i Frederik Robins dobili su 1954. Nobelovu nagradu jer su uspeli da uzgoje virus poliomijelitisa u epruveti.

Dr Vjera Šrajbner, sada penzionisani nezavisni istraživač iz Bratislave, u svojim radovima došla je do otkrića da polio vakcina ne samo da nije iskorenila poliomijelitis već je direktan uzročnik njegovog izbijanja upravo tamo gde se ova vakcina primenjuje.

Svake godine samo u SAD se registruje 30.000 do 50.000 slučajeva obolelih od aseptičnog meningitisa (neparalitičkog polimijelitisa). Pre vakcinacije je veliki broj obolelih bio zabeležen samo u vreme epidemije, a sada se javlja svake godine.

Prva epidemija poliomijelitisa je zabeležena u Švedskoj 1887, a to se dogodilo 13 godina nakon spravljanja DDT-ja. U Nemačkoj je zabeležena 1874, četrnaest godina nakon što je uvedeno mehaničko prskanje useva preparatima na bazi vode, parafina, sapuna i arsenika. Dakle, ove epidemije su se dogodile nakon izuma nazvanog pesticidi. Ali “velika medicinska nauka” to nikako ne primećuje. Odsustvo pominjanja DDT-ja u ranoj literaturi ne znači da on nije i korišćen, s obzirom na to da su korišćeni organohlorini.

Ivona Živković