Nova američka vojna strategija – brzi globalni udar konvencionalnim bojevim glavama…

Za običan svet – “lepa” vest. Nuklearno oružje treba da postane prošlost, bar po razmišljanjima nekih globalnih vojnih stratega. Umesto njega kreće razvoj nove generacije konvencionalnog oružja. “Izuzetno opasna” ratna pretnja, bilo da se radi o “prljavoj” nuklearnoj bombi, koju bi napravili teroristi (takozvane) Al Kaide ili valjda “čistoj” kakvu imaju američki tradicionalni neprijatelji, Rusija i Kina, i koja bi bila upućena Americi ili nekom njenom savezniku, “obavezuju” najveću vojnu silu sveta da što pre izvrši kontraudar. Straregija ovakvog delovanja nazvana je Brz Globalni Udar (Prompt Global Strike) i najmoćnije oružje za to su sada balističke rakete sa nuklearnim bojevim glavama. Upotreba ovakvog oružja u obračunu nuklearnih sila moguća je, medjutim, – samo jednom. Jer posledice su globalne i pogubne za obe strane, te takav rat po opštem verovanju nema pobednika. Takodje je pitanje da li su Amerikanci spremni da zbrišu čitav Teheran u znak odmazde za samo jedan teroristički napad? Ili da ubiju milione Kineza zbog njihove invazije na Tajvan? Odgovor je, svakako – ne. Dakle, mora se ići na drugačiju vrstu naoružanja.

To su odavno shvatili vojni stratezi i u SAD i u Rusiji. Zato su u novim strateškim planovima za brze kontraudare globalnog opsega smišljaju drugačija oružja. To moraju biti projektili sa konvencionalnim punjenjem, ali izuzetno brzi i razorni samo u precizno ciljanom područiju. U najnovijem broju magazina “Popular Mechanics” (januar 2007.) autor potpisan sa Noje Šečman skreće pažnju na američke planove za interkontinentalne projektile nadzvučne brzine i izuzetno razornog dejstva koje počiva isključivo na kinetičkoj sili.

PROJEKTIL MORA UDARITI NADZVUČNOM BRZINOM

Projektil koji bi služio takvoj nameni već postoji u američkom vojnom arsenalu i uz odredjene modifikacije on bi već za dve godine postao stvarnost. Radi se o balističkom projektiliu Trajdent II (Trident) od 65 tona koji se lansira iz podmornice. Već nakon dva minuta on dostiže brzinu od preko 6.1 kilometara u sekundi i može leteti hiljade milja izvan atmosfere. Raketa nosi četiri bojeve glave koje su potpuno odvojene. Kada projektil dostigne vrhunac svoje parabolične putanje glave se razdvajaju i uz strahovito šištanje strmoglavljuju ka Zemlji brzinom od 20800 kilometara na sat. Svaka bojeva glava je nabijena mnoštvom štapiča od volframa od kojih je svaki dva puta jači od čelika. Tačno iznad cilja, bojeve glave eksplodiraju i hiljade ovih štapića kao kiša se sruče na metu.

Svaka “kap” ove kiše je 12 puta razornija od metka kalibra 50. Sve u opsegu od blizu 10 kvadratnih kilometara je sravnjeno sa zemljom. Ukoliko Pentagon odluči da ovo oružje primeni neće biti mesta na planeti za skrivanje, piše Šečman. Ovo oružje je u sporom razvoju još od 1990. i sada stiže u vojne krugove kao glavni kandidat u arsenalu oružija za Brzi Globalni Udar sa konvencionalnim punjenjem. Pored Trajdenta, kandidati su i neke nove generacije letilica koje su i do pet puta brže od do sada poznatog američkog vojnog arsenala. Rešenja su, kako piše Šečman, tražena u usavršavanju brzih bespilotnih bombardera, nadzvučnih krstarećih projektila, nadzvučnih “kliznih vozila” koja bi išla po šini do svemira, ali sve to zahtevalo bi decenije neophodne za razvoj projekta i realizaciju. Američka mornarica je još 1993. krenula u razvoj projektila Trajdent II sa konvecncionalnim punjenjem i do sada su najdalje odmakli. Procenjuje se da bi sa nekoliko stotina miliona dolara prve podmornice koje bi nosile ovaj projektil bile spremne za Brzi Globalni Udar već za dve godina.

Konvencionalni projektil koji bi koštao najmanje 60 miliona američkih dolara, morao bi da bude daleko precizniji od onog sa nuklearnim punjenjem. Lansiran iz bombardera B52 , mogao bi da predje 960 kilometara za 10 minuta i precizno udari na bilo koju pokretnu metu uključujući i projektil koji izbegava praćanje. Bojeve glave bi se svaka posebno pri prolasku kroz svemir mogle i daljinski precizno navoditi pomoću GPS koordinata. Silaskom u atmosferu, bojeve glave koriste krilca za upravljanje ka meti. Sa opsegom preciznog delovanja od 6000 nautičkih milja Trajdent II može biti pretnja čitavom kontinentu ma gde da su locirane neprijateljske snage i njihova postrojenja. Projektil X-51 lansiran iz aviona. “Sada možemo imati naciljane sve mete u ‘vrućim tačkama’ u isto vreme”, kaže mornarički kapetan Teri Dž. Benedikt koji je na čelu programa za razvoj konvencionalnog Trajdenta.

“JAHAČ TALASA”

Jedan od najatraktivnijih projektila iz ovog arsenala svakako će biti X-51 nadzvučni krstareći projektil napravljen da udari u metu brzinom od najmanje 5 Maha. On treba da stigne na cilj bilo gde na zemaljskoj kugli za samo 60 minuta od trenutka lansiranja. Prototip takvog projektila nalazi se na stolu šefa naučničkog tima vazduhoplovnih snaga SAD, Marka Dž. Luisa, u njegovoj kancelariji u E prstenu Pentagona. To je 4.20 metara dug projektil X-51 nazvan “Jahač talasa” (Wave Rider). Sa zakošenim nosem, krilcima u sredini i pogonom na prednjem donjem delu rakete, čitava konstrukcija izgleda kao mešavina svemirskog broda i futurističkog krstarećeg projektila, opisjue ga Šečman. Zamišljeno je da leti sedam puta brže od Tomahavka. Let od Arapskog mora do istočnog Avganistana bi trajao samo 20 minuta – i razorio bi metu samo snagom sopstvene kinetičke energije. Probni testovi za X-51 su planirani za 2008. Samo balistički projektili i svemirski brodovi koji sagorevaju raketno gorivo, ispaljeni sa zemlje u svemir i zaokrenuti natrag ka zemlji, mogu ići takvom brzinom. Pritisak, otpor i visoka temperatura udruženi sa nadzvučnom brzinom, obično većom od 5 Maha tj. 5760 kilometara na sat, smatraju se previše ekstremnim za letilicu čiju putanju treba kontrolisati i precizno usmeravati. Ali, ono što X-51 čini posebnim je što neki od najneprijatnijih efekata nadzvučnog leta upravo vešto koristi. Na primer udarne talase. Sagorevajući kroz vazduh pri nadzvučnoj brzini, on proizvodi niz udarnih talasa, jedan za drugim, koji vrše na letilicu otpor i potiskuju je na dole. Ali X-51 “Jahač talasa” sa svojim oštrim zakrivljenim nosem seče te talase veoma precizno i pod pravim uglom. Sav pritisak je tako usmeren direktno ispod projektila, što ga potiskuje na gore. Ovi udarni talasi pored toga sabijaju vazduh i pomažu gorivu da lakše sagoreva. Naprava je iste veličine i oblika kao i projektil za presretanje kombinovanih projektila zemlja – vazduh, tako da može biti nakačen na avion B -52. On radi na standardno mlazno gorivo JP-7, a ne na raketno gorivo, tako da savršeno odgovara postojećem vojnom logističkom lancu. X-51 je napravljen od potpuno standardne mešavine nikla, a ne od egzotičnih materijala.

BRZINA OD 10 MAHA JE VEĆ REALNOST

Testirajući brzinu njegovog preteče X-43 A, NASA je 2004. dostigla rekord u brzini. U konačnom testu 3.6 metara duga letilica postigla je 11200 km na sat što je blizu 10 Maha. Drugim rečima, X-51 nije samo laboratorijski eksperiment, već je od početka napravljen da bude stvarno primenjen, te je njegova brzina već realnost. Mark. Dž. Luis kaže da ima ogromno poverenje u ovu letilicu. To ne znači da će se X-51 takmičiti sa konvencionalnim Trajdentom. On će imati domet od samo 600 nautičkih milja. Biće podignut u vazduh avionom, a onda će startovati njegovi raketni motori koji će mu dati pogon pre nego što njegova nadzvučna mašina postigne svoj maksimum. Ukoliko 2008. probni letovi budu uspešni, X-51 će biti prvo oružije koje će leteti nadzvučnom brzinom, a neće biti balistički projektil. X-51 koristi samo jedan pokretni deo- pumpu za gorivo – da bi dostigao brzinu od 5 Maha ili 5760 km na sat. Dok se Trajdent II projektil sa konvencionalnim bojevim glavama može primeniti već za nekoliko godina, biće potrebne decenija i više da se razvije X-51 “jahač talasa”. Ali tehnologija u ovom projektilu može imati šire namene, uključujući ultrabrze avione i nove svemirske letilice. Napravili su ga Boeing i Pratt & Whitney za istraživačku laboratoriju američkih vazduhoplovnih snaga.

KADA UPOTREBITI KONVENCIONALNI TRAJDENT

Najveći problem, kako prenosi “Popular Mechanics”, za Pentagon predstavlja donošenje odluke kada bi ovo oružje trebalo primeniti i kako izbeći zabunu, odnosno ne dovesti prijateljske zemlje u situaciju da pomisle da se radi o nuklearnom projektilu kada se on lansira. Prvobitni plan američke mormarice je bio da se ovim projektilima opreme podmornice klase Ohajo i to da svaka nosi dva projektila Trajdent II sa konvencionalnim i 22 sa nukleranim punjenjem. (Američka mornarica inače namerava da smanji flotu podmornica klase Ohajo sa 18 na 14, od kojih će 12 biti stalno pod vodom). Spolja bi svi projektili Trajdent izgledali isto. Imali bi istu brzinu, istu veličinu, i ispaljivali bi se sa iste lokacije. Ali, šta ukoliko bi lansiranje ovakvog projektila bilo pogrešno shvaćeno kao lansiranje nuklerane bojeve glave, pa brza globalna intervencija napravi još veću krizu od one koja se pokušava sprečiti? Zna se i da je tradicionalna i usvojena US strategija da ispaljuje projektile iznad Severnog Pola, a danas najizglednije mete za napad – Severna Koreja i Iran, leže južno od Kine i Rusije. Tako bi ove zemlje bile tačno ispod putanje rakete. “Lansiranje jednog takvog projektila mnoglo bi da provocira, ne jedan odgovor jedne od nuklearnih sila, moglo bi da provocira čitav niz kontra- udara pri čemu bi bile korišćene nuklerane snage”, rekao je na tu temu Vladimir Putin u svom obraćanju naciji 2006.

Da bi ovo izbegli, američki stratezi su odlučili da nešto promene. Tako je potekao predlog da se podmornice koje nose nuklearno punjene bojeve glave rasmeste na druge lokacije od onih koje su punjene konvencionalno. Tako bi informacija da je ispaljen konvencionalni Trajdent na vreme putem “vruće linije” bila prosledjena Moskvi i Pekingu, naravno u nadi da oni to neće otkriti svojim saveznicima u Pjong Jangu i Teheranu (???!!!) Ako pak ne bi održali reč – Brzi Globalni Udar bi bio besmislen. Deluje li vam ovo pomalo glupo? Bivši američki državni sekretar za odbranu, Donald Ramsfeld, na pres konferenciji nije bio previše zabrinut zbog ovoga, piše Šečman. Po njemu, nikakvo obaveštavanje unapred ne bi bilo potrebno, jer bi “svako na svetu već posle 30 minuta znao da je upotrebljeno konvencionalno, a ne nuklearno oružije(?!) Eto, kako razmišlja čovek koji je do nedavno bio u poziciji da neka od ovih ubojitih oružija i stvarno upotrebi! Nije lako biti hladnokrvan stanovnik Zemlje u današnje vreme, zar ne? Oni realniji u Pentagonu, medjutim, priznaju da ovaj problem još nisu rešili. Kao problem broj dva navodi se pouzdanost informacije koju bi obaveštajna služba imala i na osnovu koje bi Predsednik SAD doneo odluku da se lansira ovaj ubitačan projektil. Dosadašnja iskustva Amerikanaca kada je u pitanju obaveštajna pouzdanost pokazala su se kao loša.

Tako je 19. marta 2003. US vojska lansirala 40 krstarećih raketa(!) na tri lokacije izvan Bagdada u nadi da će ubiti Sadama Huseina(!) i druge starije oficire njegove garde. Ispostavilo se da irački lider nije bio ni na jednoj od njih. Projektili su ubili na desetine ljudi (zar “samo” toliko sa 40 raketa), mada se ne zna pouzdano ni da li su uopšte bila u pitanju vojna ili civilna lica (!?) Misija je propala, iako su “prijateljske snage” kontrolisale teren i slale informacije sa terena. 20. avgusta 1998. američka borbena grupa Abraham Linkoln, stacionirana u Arapskom moru lansirala je Tomahavk krstareću raketu na jedan kamp za obuku (takozvane) Al Kaide u istočnom Avganistanu, nadajući se da je tamo Osama Bin Laden. Brzinom od 880 kilometara na čas, Tomahavci su prevaili put od 1760 kilometara za dva sata. Do tada, Bin Laden je nestao. Ričard A. Klark bivši rukovodilac američke službe za borbu protiv terorizma tvrdi da je on nestao za manje od jednog sata nakon lanisranja projektila.

AKO METE NEMA – TREBA JU STVORITI

Ako uvažimo mišljenje iz nekih obaveštajnih krugova da iza Bil Ladena stoje upravo obaveštajne službe, kao što je CIA, i da Al Kaida nije samostalna teroristička organizacija (ako uopšte postoji takva organizacija), već čedo koje je upravo stvorila i održava CIA, onda nije ni čudno što je nestao, ako je uopšte i bio tu. Naravno, Šečman se u svom tekstu ovim ne bavi, ali je za nas zanimljiva navedena tvrdnja iz visokih američkih vojnih krugova koji ili ne znaju da ih sopstvene obaveštajne službe vuku za nos ili se svi nalaze u jednoj perfidnoj igri gde se motivi za dalji razvoj naoružanja veštački i smišljeno stvaraju upravo u visokim obaveštajnim krugovima. Posledica je u svakom slučaju da desetine i stotine hiljada ljudi širom sveta zbog toga gine, kako u lažiranim terorističkim napadima, tako i u kasnijim iznudjenim “mirovnim misijama”. Stradanja su opšta i žrtve su, ne samo civili i neprijateljski vojnici, već i vojnici i civili sopstvene države. Ako termin “sopstvena država” za Amerikance uopšte više ima nekog smisla.

Jer, oko 2000 američkih gradjana koji su poginuli prilikom terorističkog napada na STC i Pentagon, 11.9.2001, koje je, navodno, izveo Bin Laden i njegova takozvana Al Kaida, a zapravo su žrtve koje su pale uz saglasnot najviših državnih krugova, što se sve više potvrdjuje nespornim dokazima preko Interneta. Ljudski životi za ove vojne stratege očito da nemaju vrednost. Američka vojska je, medjutim, ubedjena da s obzirom na pretnje koje dolaze od “terorista”, koji se mogu nalaziti bilo gde i sa naoružanjem koje je prokrijumčareno i može biti veoma ubojito, njihov odgovor mora stići u minutima ili satima “Mi znamo kako da udarimo precizno. Mi znamo kako da udarimo veoma daleko” kaže general Robert Keler (Lt. Gen. C. Robert Kehler), iz kancelarije koja rukovodi projektom Brz Globalni Udar. Jedini problem po Keleru je ta problematična nepouzdanost obaveštajnih podataka.

Ali, to se onda elegantno nazove “kolateralnom štetom” i uz izvinjenje greškom ubijenima, valjda, i program Brzog Globalnog Udara se nastavlja. Ali čak i da je informacija pouzdana, koliko je Brzi Globalni Udar zaista moguć, a da bude efektan? Džefri Luis, analitičar sa Harvarda, koji se bavi nuklearnom energijom i naoružanjem razmišlja ovako: “Imamo odabranu i brzu obaveštajnu informaciju koja nas zabrinjava u prostoru gde nemamo u blizini sopstvene trupe, ili ih imamo, ali one ne mogu da izvrše zadatak jer su neprijateljske vazdušne snage neprobojne. Ali nekim čudom, imamo podmornicu baš spremnu da izvrši udar. Pretpostavljam da se to može tako namestiti u nekom trenutku. Ali, verovatnoća je veoma mala”. Svejedno, Amerikanci marljivo rade na sve bržem i sve ubojitijem oružju. Ako adekvatne mete i nema, trebalo bi je izmisliti. Ne kaže li stara kaubojska izreka: ako si već potegao oružje – pucaj! A Pentagon je već potegao mnogo naučnika i novca za svoje nove ubojite i fantastične projektile. Čeka se samo – meta.

Ivona Živković