|
PLEJER
Getting your Trinity Audio player ready...
|
Velike farmaceutske prevare ili – od čega živi biohemijska i biotehnološka industrija…
Testovi na viruse su danas veoma skupi i oni se u velikim kliničkim centrima, gde rade “ozbiljne analize i nalaze”, redovno primenjuju i u njihovu verodostojnost nijedan lekar ne sme da sumnja ako mu je stalo do licence za rad, doktorske lepe plate, skupih kongresa i simpozijuma od Rio de Žaneira; Pariza, Pekinga itd.
Nedavno je Institut za onkologiju Vojvodine pozvao oko tri stotine svojih pacijenata koji se leče od kancera da dođu na testiranje na virus hepatitisa C, zbog “postojanja sumnje” da su mnogi tokom terapije postali zaraženi ovim virusom! Pozvani su tako svi oni, koje su lekari stručno trovali hemikalijama, a što medicinska “nauka” naziva hemoterapijom, one koje su nemilice boli većim i manjim iglama i ubrizgavali im kojekakve hemijske solucije i bio-agense zarad raznih skopija i biopsija, te oni koji su primali infuziju i transfuziju.
I to je za sve pacijente bio nesumnjivo psihički stres. Pored ovog stresa oni će sada biti podvrgnuti još novim stresovima, jer će ponovo biti punktirani, izloženi strahovima, neizvesnošću, lutanjima po laboratorijama, ordinacijama, tumaraće bolničkih sumornim hodnicima od kojih se i zdrav razboli kad ih vidi.
Kada znamo da, i kod kancera i kod hepatitisa, ključnu ulogu u pokretanju bolesti ima baš stres, jasno je kako današnja medicina više generiše bolesti nego što ih leči. Ali, da nema bolesti lekari bi ostali bez posla, a ogromna biohemijska i biotehnološka industrija bez profita. A upravo su brojni testovi, uključujući i testiranja na hepatitis, izuzetno profitabilni i sve njih plaćaju sami građani preko zdravstvenih fondova. Profit ubiru privatne biotehnološke kompanije koje su ih patentirale.
U redu, reći ćete, neko mora i da zaradi, ali važnije je valjda da čovek bude siguran da u sebi ne nosi neki patogeni virus. Pa u tome i jeste čitava poenta, jer ako nema virusa, nema ni testa, ni zarade. Zato je prvo trebalo izmisliti viruse, proširiti strah od njih, onda smisliti testove, pa terapije, pa vakcine , pa kontrolne testove… I naravno, o svemu tome dobro edukovati lekare, tako da sopstveni mozak uopšte ne moraju da koriste. Zato postoje laboratorijske analize, a onda se postupa po medicinskim protokolima za određeni tip nalaza i na kraju samo treba ispostaviti račun fondu za zdravstveno osiguranje. Plaćaju svi građani.
O čemu je ovde, zaista reč?
Šta je hepatitis ?
Hepatitis je posledica intoksikacije jetre. Hepato znači jetra, a itis znači upala. Hepatitis je tako inflamacija (zapaljenje jetre) koje nastaje kada se u jetri nagomilaju toksini. Tada organizam sam nastoji da smanji toksičnost jetre, da je očisti i da se ona regeneriše. Tako se u medicini dugo vremena predstavljao hepatitis. Promena ishrane i bolja higijena su bile glavna terapija.
Ali, kada je privatni korporativni biznis otkrio da se na lečenju ljudi može ostvariti velika zarada, počela je da se stvara drugačija medicinska nauka, napravljena tako da se svaka terapija (kasnije i dijagnostika) moraju što više oslanjati na kupovinu medicinskih aparata, farmaceutika, biohemijskih agenasa i raznoraznog potrošnog materijala (uvek sterilnog) i instrumenata , a što su sve, u kartele udruženi kapitalisti , počeli da nude bolnicama. U njih su ubačeni i dobro plaćeni i drugačije edukovani lekari, koji su tako postali njihovi glavni dileri. Zastrašivanje bolestima postalo je sve češće u medijima, pa su milioni ljudi u kapitalističkim društvima postali žrtve ove velike trgovačke obmane na kojoj počiva savremena konvencionalna medicina. Patogeni virusi su tako ušli u ovaj sistem obmane kao velika “naučna” teorija koja praktično nikada nije dokazana, ali su sve bolesti koje su do tada smatrane kao trovanje dobile svoje drugačije uzročnike nazvane – virusima. Ustvari sve virusne bolesti i dalje imaju očigledne simptome trovanja…
Tako je i hepatitis dobio svoje uzročnike – tri virusa A, B i C po kojima se razlikuju. O tome koji je uzročnik hepatitisa, lekare izveštava nalaz laboratorije, a laboratorija do nalaza dolazi nakon veoma preciznog testiranja uzorka krvi, po testu koji je napravila neka od moćnih biotehnoloških kompanija.
“…Ukoliko pažljivo čitate literaturu, otkrićete da postoji jak marker za ovu bolest (hepatitis), mada ne postoji jak medicinski dokaz za prisustvo virusa hepatitisa C . U stvari ne postoji virus ni za hepatitis A, ni B, ni C, ali nauka iza udruženih virusa je u najboljem slučaju slaba. Kao naučnik sam zato prisiljen da pitam kako možemo vakcinisati ljude protiv agensa koji izaziva bolest koji nije u potpunosti okarakterisan…”, zapitao se na jednom javnom istupanju dr Hauard B. Urovic, mikrobiolog i imunolog iz Mičigena.
Stvaranje straha
“…Stvoren je strah kod ljudi da je hepatitis B smrtonosan bez vakcinacije. Stvarnost je da u 94 posto slučajeva obolelih se spontano oporave bez ikakvog medicinskog tretmana…” tvrdi dr. P.V. R. Baskar Rao iz udruženja “People for Economical and Effective Medicare” http://www.whale.to/v/peem.html.
– Mogi ljudi veruju da su bolesti poput hepatitisa A, hepatitisa B, Aids-a, virusa zapadnog Nila, poliomijelitisa, ptičijeg gripa ili španske groznice infektivnog uzročnika, da ih podstiče neki agens kao što su virusi na primer, iako postoje brojni naučni dokazi da ove bolesti nemaju infektivne ko-faktore i da su gotovo potpuno nezarazne, tvrdi Dejvid Krau, biolog iz Kalgarija.
Strah od virusa već nekoliko decenija tako egzistira najviše u lekarskoj struci. Sa takvim strahom gde se kao jedini lek za mnoge infektivne bolesti nudi samo vakcinacija (leka još nema, kaže “nauka”) razvijen je ogroman biznis. Tu spada biotehnološka industrija koja pravi testove za razne viruse, industrija krvnih produkata od koji se spravljaju vakcine i naravno farmaceutska industrija koja leči kada se bolest, i pored ogromne profilakse sa vakcinima, ipak pojavi. Većina lekara samo su žrtve zablude, dok je mali broj njih veoma dobro plaćen upravo da bi preko medija i svojih sumnjivih naučnih istraživanja održavao ovaj strah.
“Errare humanum est sed diabolicum preservare”, ili, ljudski je grešiti, ali održavati grešku je đavolština, kaže Etienne de Harven, belgijski patolog. Na ovom strahu nalazi se postavljeno i imperativno zakonodavstvo u nekim zemljama (kao u Srbiji) – a to je obavezna vakcinacija dece. Da bi se ono sprovodilo neophodno je postojanje zaraznih bolesti. U stvari opadanje infektivnih bolesti nije posledica vakcinacije, već daleko kvalitetnijeg načina života. Danas uglavnom svaki grad ili selo u ekonomski razvijenom društvu ima čistu pijaću vodu i ljudi više ne spavaju u štalama sa stokom.
Dakle, kada se u ekonomski razvijenom društvu, sa veoma naprednom medicinom i vakcinacijom kao preventivom ipak razviju razne sepse, hepatitisi, i druge bolesti sa očiglednim simptomima trovanja, logično je zaključiti da je njihov uzročnik neki patogeni biogenetski agens koji je stvoren veštački od organskih toksina i u krvotok je dospeo preko neke igle ili vakcine, ili neka hemijska suptanca poput farmaceutika ili pesticida.
Ali, ovde se svako dalje istraživanje u tom pravcu obavezno zaustavlja i nikada se ne može dokazati da su vakcine i sintetički bioagensi u stvari pravi izazivači bolesti.
Političke odluke iznad nauke
Virus hepatitisa je zapravo bio odlična podloga da se početkom osamdesetih godina izmisli jedan još “gori” virus, a to je HIV koji izaziva AIDS. O slučaju dr Hajnriha Kremera u jednom svom intervjuu govorio poznati nemački virusolog-disident, dr Stefan Lanka. Dr Kremer je bio visoko pozicionirani lekar i direktor Nemačke federalne klinike za uživaoce narkotika i istraživao je puno toga vezanog za hepatitis. Pošto je bio rukovodilac tima lekara koji je imao zadatak da u Nemačkoj predstavi novu vakcinu protiv hepatitisa B, koristio ju je prvo na svojim pacijentima i tako je prvi praktično proverio njenu stvarnu vrednost.
Najpre je otkrio da je američka vakcina za hepatitis B bila spravljena od krvnog seruma donatora koji su bili uglavnom deo njujorške gej populacije u periodu od 1978 i 1980. Oni su praktično prodavali svoju krv. Kada je to saznao uplašio se za svoje pacijente, jer je priča o otkrivanju AIDS-u 1981. godine već bila pokrenuta u medijima. Zato je prestao da ih koristi i prešao na francuske vakcine spravljene od donatora iz Francuske.
Ali, 1983. godine, nemačka vlada mu je naložila da ove francuske vakcine više ne koristi jer su navodno , kako je neko naučno to “otkrio” bile zagađene HIV virusom. Tako mu je naloženo da koristi isključivo američke vakcine. Iako su vesti o slučajevima širenja AIDS-a u SAD bili glavna tema, po tvrdnji nemačke vlade vakcine od američkih homoseksualaca su im bile u redu.
Kako zaključuje Lanka to je urađeno zato jer je Nemačka nakon Drugog svetskog rata jednostavno postala američka kolonija iz koje su preuzeta sva biotehnološka znanja i istraživanja, koja su preneta u SAD, a onda vraćana u Nemačku na ispitivanje i testiranje nad nemačkim građanima. Tako je i dr Kremer shvatio da je ovakva odluka nemačke vlade bila politički motivisna i doneta pod pritiskom nekog američkog korporativnog biznisa i da iza nje nije stajala nikakva naučna potvrda.
Već 1984. godine, naloženo mu je da isporuči zamrznute uzorke krvi svojih pacijenata obolelih od hepatitisa u Berlin, u novoosnovani centar za AIDS, kako bi bili testirani na eventualno prisustvo HIV-a. Ali, pre nego što je to uradio dr Kramer je prvo sam proverio da li su HIV pozitivni i otkrio je da taj test na HIV uopšte ništa ne pokazuje, tj. on ne može da otkrije virus već samo pokazuje da li u krvi postoji veći ili manji broj antitela. Što u suštini nije značilo ništa. Ali, ovaj test je ipak određen da se njime detektuje prisustvo HIV-a. Tako je Kremer konačno shvatio da je u pitanju nečiji veliki interes, kada mu je ipak naloženo da se jedan broj pacijenata koji su navodno bili HIV pozitivni izoluje i stavi u karantin. Kremer je to odbio, jer je apsolutno bio siguran da kod njegovih pacijenata nije bilo infektivne grupe. Kao iskusan lekar on je vrlo dobro znao da svaki pacijent od hroničnog hepatitisa, kao i svaki kome je ubrizgana vakcina protiv hepatitisa B na HIV testu pokazuje pozitivan rezultat, tj, ima drastično povećan broj antitela u krvi.
Koliko je čitava igra bila unapred osmišljena govori i podatak da je veliki broj novinara najuticajnijih medija u Nemačkoj poslat kod Kremera da čuje iz prve ruke kako je i zašto došlo do infekcije HIV-om pacijenata obolelih od hepatitisa. Kemer im je detaljno obrazlagao da nikakve infekcije kod njega na klinici nije bilo i da je nemoguće pomenutim testom to utvrditi. I pokazivao im je rezultate svojih testiranja itd. I sutradan su svi novinari bombastično (najviše moćni magazin Špigl) objavili sve suprotno od onoga što im je govorio! Jednostavno, bila je potrebna afera, bilo je potrebno da se u Nemačkoj kod narkomana obolelih od hepatitisa pojavi AIDS, bilo je potrebno proširiti strah i paniku među građanima, a posebno među narkomanima. I u tome se uspelo. Smišljena je nova bolest- AIDS i izmišljen je novi virus i patentirani su testovi za njegovo “otkrivanje”.
Uživaoci droge u određenoj gej populaciji patili su i te kako o hepatitisa B i vakcina protiv hepatitisa B je u stavri bila veoma često korišćena kod narkomana i davana im. Tako su i nastali lažno HIV pozitivni testovi koji su, onda vodili “obolele” u toksičan tretman i kasnije u smrt. Kremer je sam kasnije napustio funkciju koju je imao, jer nije mogao da podnese da bude deo ove neetičke igrarije u koju su uvedeni mnogi lekari koji nisu dobro shvatili biohemijske procese kao i oni spremni da sve rade za novac, pa i da ljude proglašavaju bolesnima kada oni to nisu. Dr Lanka je takođe upoznao i profesora Alfreda Hesinga u Švajcarskoj koji je tamo osnovao sistem doniranja krvi i bio jedan od prvih koji je počeo da uzima njene produkte u nameri da koristi krvnu plazmu u tretiranju nekih hroničnih bolesti, pa i hepatitisa.
“Postalo mu je jasno šta se događa kod hepatitisa. Tu se nije nikada radilo o virusu, već je pre postojala mogućnost da je došlo do obogaćivanja izvesnih vrsta proteina u krvnim produktima, koji onda prouzrokuju jake autoimune reakcije, ali samo kod ljudi koji su veoma skloni stresu. Nikada kod onih koji to nisu”, tvrdi dr Lanka.
(Da pojasnimo još bolje- obogatiti znači očito da neke pasivne čestice u krvi dobiju energetski impuls. Podsetimo da se po zataškanoj teoriji dr Antoana Bešama najsitnije energetske čestice “protiti” nalaze u krvi i oni se u određenim energetsko biohemijskim okolnostima pokreću, udružuju i formiraju razne proteinske forme. Tako je osnovni princip stvaranja svega u krvi zasnovan na pleomorfizmu. I “protiti” se jasno vide pod svakim običnim mikroskopom na tamnoj pozadini. Analiza mrtve krvi na svetloj pozadini je besmsilena jer se tu ove čestice ne vide).
Kada su neki naučnici naučili da neke sitne proteinske forme vade iz krvi i da ih razblaže, nije više bilo problema sa hepatitisom… Dakle ne postoji ništa što se može nazvati infektivnim hepatitisom. I to je bio cilj Alfreda Hesinga.
Kako u stvari funkcioniše test?
Laički rečeno to može da bude ovako: jednostavno se patentira određeni laboratorijski protokol sa odredjenom supstancom u tačno određenoj količini kojom s e deluje na uzorak krvi koji se testira pa se taj uzorak centrifugira, razblažuje, “bućka”, nešto mu se doda ili oduzme, onda se opet centrifugira na određenoj temperaturi i sve dok na kraju ne dobijete pod mikroskopom protite grupisane u formu koja je definisana kao virus hepatitisa A ili virus B ili C ili virus bilo koje bolesti koja vam odgovara da se pojavi. Kombinovanje protita je praktično neograničeno i zavisi od elektrobiohemijskih okolnosti. U epruveti se može napraviti svašta!
Testovi poput Montanjerovog, Simon Vejn-Hobsenov, testovi Robina Vajsa, Roberta Djaloa… Za slavu i novac neki lovci na viruse , kako ih posprdno zovu, čak su se i sudili kako bi dokazali ko je šta patentirao u kojoj kompaniji i koji je prvi “otkrio” neki virus. Neki su za to dobili i Nobelovu nagradu.
U SAD možete kupiti testove za kućnu upotrebu za mnoge bolesti. Oni su bazirani na jednostavnoj i brzoj hemijskoj reakciji koja pokazuje brojnost antitela.
“Virusomanija je društveno psihološko oboljenje veoma visoko razvijenog društva, gde se edukacija smatra velikim dostignućem dok se u njenu istinitost, pa čak ni logiku i često nesklad sa prirodnim procesima- uošte ne primećuje ili jednostavno ignoriše. Da bi se lečilo to ludilo, ono traži najpre osvajanje i zauzdavanje straha”, smatra dr Peter Desberg, profesor molekularne i ćelijske biologije na Berkliju.
Paradoks teorije antitela
Koliko su lekarski mozgovi zarobljeni i ne prosuđuju logički najbolje potvrđuju brojni testovi koji su bazirani na teoriji o antitelima. Podsetimo da se ova antitela odnosno imunoglobulini formiraju u krvi u manjoj ili većoj meri upravo zato da bi se izborila sa proteinskim tvorevinama koje se u njoj nađu, a po prirodi tu ne bi trebalo da budu jer ugrožavaju crvena krvna zrnca nastojeći da iz njih uzmu određene hranjive sastojke.
Tako su po teoriji ova antitela deo imunog odgovora na prisustvo nekog antigena. Dakle, formiranje antitela u krvi nije znak bolesti, već znak zdravog imunog odgovora. Teorijski je neko pretpostavio da bi se ubacivanjem u krv umrtvljenih bio agenata, podstakao unapred imuni odgovor, pa bi organizam bio imun na viruse koji bi ga napali. I tako se pravda profilaktičko delovanje vakcinama.
Ali, kada je stigla bolest nazvana AIDS sa njom su došli i specifični testovi na HIV koji mere upravo to koliko ima antitela. Pošto ih u zdravom organizmu vek ima , manje ili više, neko je došao na ideju da ukoliko ih ima daleko više, mnogo više nego što je to uobičajeno kod zdravih ljudi- to proglasi za HIV pozitivno stanje.
Tako ogroman broj antitela koji se može otkriti u krvi upravo je rezultat mnogih stanja u kojima se nađe organizam koji je primio neku vakcinu, nakon zaloupotrebe nekih lekova ili droge, nakon preležane malarije, prilikom upale jetre i u svakoj trudnoći. Praktično svaka trudnica je sa ovim testom HIV pozitivna. Dakle, potreba da se ima virus koji izaziva AIDS čitavu teoriju o antielima je obesmislila, Ali, lekari i dalje koriste ove bezvredne, ali skupe testove iako se mnogi naučnici slažu da ni jedan od HIV testova na antitela Elisa ili Western Blot nikada nije bio valjano potvrđen. U stvari potrebno je zastrašivati i obmanjivati ljude jer je to biotehnološkim kompanijama koje ove testove proizvode u interesu. Zašto je važno postojanje organizacija poput Jazasa za tobožnju prevenciju od AIDS-a.
Pored Jazasa, napravljeno je i udruženje Hronos koje ljudima u Srbiji treba da sugeriše da mnogi boluju od hepatitisa (čak 500 000 kažu oni), ali da većina to ne zna (!). Cilj je, naravno, da se kod ljudi podstakne strah, da se navedu na testiranje i da se opravda obavezna vakcinacija beba protiv hepatitisa B – što je čist zločin. Samo se raspitajte ko ih finansira i biće vam jasno.
Testiranje donosi novac
Kompanija Chiron je podružnica Novartisa i bavi se industrijskom biotehnologijom . To je transnacionalna korporacija sa sedištem u Kaliforniji i sa ispostavama u čak 18 zemalja sveta. Uglavnom se bavi proizvodnjom biofarmaceutika, vakcina i testiranjem krvi. Deo kompanije je kupio i nemački Bayer. Imali su i nekoliko sudskih sporova oko patenata na testiranje krvi. Prema podacima iz 2005. godine, imali su godišnju zaradu od skoro dve milijarde američkih dolara! Chironov set za testiranje na virus hepatitisa C zarađivao je još 1996. godine oko 60 miliona dolara godišnje samo u SAD. Sva ta testiranja su napravljena za virus koji nikada nije bio izolovan. Kao što ni jedan virus nikada nije izolovan. Chiron je dao i donaciju od oko 2 miliona USD odeljenju Molekularne i ćelijske biologije na univerzitetu Berkli koji im ostvaruje oko sto hiljada dolara godišnje u saradnji, tvrdi dr Peter Desberg.
“Chiron nije proveo pet godina stvarajući sopstveni virus nizašta. Pošto su patentirali test za virus … prvi sledeći korak je bio naučni izveštaj koji je uradio Dan Košland junior, profesor molekularne i ćelijske biologije na univerzitetu Berkli. Izvršni direktor Chirion-a, Edvard Penet, ima istu poziciju profesora na Berkliju. Američki Nacionalni institut za zdravlje podržava ovaj virusni establišment i svojim kredibilitetom je ubrzo dao punu podršku njihovom testu na virus hepatitisa C”, tvrdi dr Desberg.
Antrfile 2.
Hepatitis od DDT-ija
U Severnoj Africi je postojala 1950-tih ekstremno visoka incidenca oboljenja jetre, koja su sva bez razlike nazvana “infektivni hepatitis”. I podrazumevalo se da i je uzročnik neki od tri soja virusa. Nije bilo načina da se tvrdi da je ovakva dijagnoza apsolutno tačna, osim da se veruje da je zbog velikog broja obolelih svakako u pitanju prenosiva zaraza. Opčinjenost virusima i ubeđenje da se baš oni kriju iza epidemije, svako drugačije oštećenje jetre bi lekari zato lako prevideli. Ali, dr F.M. Potendžer mlađi, pronašao je da je ogroman broj ovih oštećenja jetre prouzrokovan masovnim zaprašivanjem stanovništva DDT-ijem 1950 -te. O tome se detaljno izveštava i u jednom stručnom izveštaju o posledicama na zdravlja zbog upotrebe DDT-ija i drugih novih insekticida Mortona. S. Biskinda (Statement On Clinical Intoxication From DDT And Other New Insecticides).
I danas su najveći izazivači hepatitisa u stvari pesticidi koji se masovno koriste i u Srbiji. A razlog za njihovo korišćenje je da bi rod voća i povrća, na primer, ostao svež više dana dok traje transport od mesta uzgajanja do tržišta. Posebno je ovo važno kada su u pitanju tropske voćke koje se dugo transportuju. Na ovakvoj dužoj uskladištenosti robe najviše zarađuju ogromni transnacionalni trgovinski karteli koji imaju svoje dobavljače i trgovinske lance širom sveta. Malim poljoprivrednim proizvođačima, koji robu odmah iznose na tezgu, ovi pesticidi nisu ni potrebni.
Ivona Živković
