Evroazijski protiv evroatlantskog saveza – rat je trgovcima mio ma gde bio…

Carska Rusija je bila okosnica svih evropskih saveza protiv jedne „zmije” koja je izmilela iz vatikanskog legla i sa venecijanskim trgovcima se uselila krišom u London. Zato je Rusija vekovima bila neprijatelj Velike Britanije broj jedan.
Poznati francuski pohod na Rusiju 1812 pod vođstvom Napoleona Bonaparte imao je za cilj isključivo pljačku ruskog zlata. Na ovaj pohod Napoleona su verovatno nahuškali jezuiti. O uticaju jezuita na Napoleona i na uspostavljanje francuske republike (nakon što ih je Luj XIV proterao iz Francuske) pisala je i engleska istoričarka Nesta Helen Vebster (umrla 1960). Ona je upravo bila fokusirana na razotkrivanje tajnih operacija iz Britanije koje je izvodilo aristokratsko tajno društvo nazvano Iluminati. Pisala je i o komunističkoj zaveri u Rusiji kao i o stvaranju ogromne globalističke agenturne mreže koja je dobila naziv „jevrejski biblijski narod”. I sam Napoleon je kasnije u svojim memoarima zapisao: „Jezuiti su vojna organizacija, a ne religizni red. Cilj ove organizacije je moć – moć u najvećoj despotskoj primeni – apsolutna moć, univerzalna moć, moć da se kontroliše svet voljom jednog čoveka” (na primer Vrhovnog jezuitskog generala).

Napoleonov fijasko i rusko uspostavljenje nove francuske monarhije

Vojni pohod sa blizu 700. 000 vojnika na ogromnu zemlju kao što je Rusija je bio potpuno sumanuta odluka. Oko 250. 000 je uspelo da stigne samo do Moskve i tu su nakon bitke kod Borodina ušli u grad i pljačkali i palili sve šta im je došlo pod ruku. Znajući veličinu Rusije car Aleksandar I nije imao nameru da sa Napoloenom pregovara o predaji, pa su Napoleonovi vojnici morali da se povlače. Pošto očito nisu računali na povlačenje, već isključivo na pobednički trijumf, zedesila ih je ruska zima potpuno nepripremljene i oko pola miliona vojnika se nije vratilo iz ovog sumanutog ratnog pohoda.

Još gore po Napoleona, car Aleksandar I ih je sa svojom vojskom “ispratio” sve do Pariza u koji je ruska vojska ušla marta 1814. Napoleon Bonaparta je nakon toga morao da abdicira i ova francuska monarhija koju su na presto doveli Britaniji naklonjeni jezuiti okončala je svoju vladavinu. Nova monarhija je u francuskoj uspostavljena ponovo kada je burbonski kralj Luj XVIII uverio ruskog cara Aleksandra I da će “poštovati ustavna prava francuskog naroda” i “hrišćansko učenje”, što je u prevodu na bankarsku veštinu vladanja značilo da će porodica Burbon uplaćivati svoje doprinose moskovskom fondu u tj. ortodoksnoj ruskoj crkvi.

U Londonu su zbog ovoga bivše venecijanske lihvarske zmije pobesnele. Izgubiti kontrolu nad Francuskom kao moćnim britanskim saveznikom u ratovima koji su trebali tek da se odigraju bio bi ogroman gubitak. Još gore ovo veliku državu je sada kao svog saveznika prišio smrtni neprijatelj – Ruska imperija. I činili su sve da ovu porodicu sklone sa trona.

Rusija nastoji da bude okosnica svih saveza protiv Britanije

Znajući za podmuklu ulogu Londona koji je potajno instruirao otomanskog Sultana u vezi Turske spoljne politike (osvajačke naravno) i u strahu od sukoba sa Turskom, ruski Car Aleksandar I je inicirao stvaranje Svetog saveza (Svete alijanse) među svim hrišćanskim zemljama u Evropi. Ali Britanija, kao ni “hrišćanski” Vatikan (koji je u tom trenutku imao papu naklonjenog “Venecijancima” iz Londona) odbili su da potpišu sa Rusijom bilo kakav savez. Ni Turska nije htela nikakav mirovni ugovor sa Rusijom. Londonu je isključivo odgovarao svaki mogući rat koji bi oni finansirali (kreditirali obe strane) i orkestrirali ga tako da iz njega izvuku dobit samo bankari iz jezgra Londona i njihovi saveznici. Zato su britanski agenti i jezuiti diplomatski “savetovali” (rovarili) po svim državama koje bi mogle sa Rusijom ući u bilo kakav međudržavni savez.

A Sveta alijansa je upravo imala za cilj da bude prepreka mnogim budućim ratovima u Evropi.

Za razliku od hrišćanstva satanizam kao versko kao učenje počiva na obrnutom sistemu vrednosti od hrišćanstva. To su moralne “vrednosti” koje uvek vode u svađu i haos, društvene institucije zato moraju biti zasnovane na korupciji, ucenama, nasilju sa službenicima sujetnim i gramzivim, sa budalama na “uticajnim” društvenim i državnim pozicijama (koji tu stižu “demokratsim” procesom), a veština trgovine i biznisa zasniva se isključivo na prevarama. I u takvom “medijumu” venecijanske zmije se najbolje umotavaju i grizu. Novac je njihov najveći mamac. Ljudska potreba za brigom i pažnjom prema drugima preusmerava se na kućne ljubimce i imovinu, dok su deca i njihovo utilitarno vaspitanje prepušteni “stručnjacima” i medijima koje satanisti preko raznih strukovnih udruženja i novcem sve kontrolišu. Tu spada (inter)nacionalna kultura, umetnost i edukacija. Prevara i samo prevara je suština njihove politike. Sama reč “politika” upravo to i znači.

I car Aleksandar I je postao omražena pojava u britanskim aristokratskim krugovima samim nastojanjem da spreči širenje ove satanističke filozofije.

Iako je već preživeo jedan pokušaj otmice, Aleksandar I je misteriozno umro 1. decembra 1825. od nekakve neočekivane bolesti. Veruje se da je na neki način otrovan. Spravljanje otrova je inače bila specijalnost jezuita.

Gresi Rusije prema Britaniji su se nastavili

Već od 1853. do 1856. protiv cara Aleksandra II je pokrenut novi rat. Poveli su ga u savezu sa Velikom Britanijom Francuska i Turska (tada Otomanska imperija). Konflikt je bio najžešći na Crnom moru oko Krimskog poluostrva.

Nakon dve i po godine ratovanja koje su finansirali i podsticali bankari iz porodice Rotšild 1856. otpočeli su mirovni pregovori.

Rusija i Otomanska imperija su se složile da ni jedna ne postavlja svoje vojne pomorske baze na Crnom moru. To je za Rusiju bio veliki gubitak i znatno je oslabilo njenu snagu prema Turskoj. Ali, Britanija je time bila zadovoljna.

Kada je nakon 20 godina došlo do novog rata između Rusije i Turske (1877) i kada je Rusija uspela da povrati svoje izgubljene pozicije na Crnom Moru, Velika Britanija je reagovala žešće. Koliko je lukava i licemerna britanska politika kada dođe do neke mirovne misije (u kojoj uvek nastoje da budu) videlo se upravo tada na poznatom Berlinskom kongresu. Naime ruska imperija je nastojala da ima kontrolu na čitavom prostoru Balkana gde je postojala istočna hrišćanska zajednica za koje je smatrala da predstavljaju njene prirodne saveznike.

A to su bile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Rumunija. Moćna ruska vojska tako je oterala Turke sa Balkana i počela da napreduje ka Konstantinopolju što je u Britaniji izazvalo ozbiljnu zabrinutost. Tako je britanski premijer Dizraeli počeo da pritiska Rusiju da prihvati mirovnu inicijativu poražene Turske. Da bio bio ubedljiviji u pritiscima poslao je na Bosfor britanske bojne brodove.

Strah britanske aristokratije da neće imati kontrolu nad Bosforom bio je odlučujući, a možda su već tada imali i velike planove za stvaranje velike prikrivene vojne baze u Palestini (Izraela) koja je tada bila u vlasništvu bogatih turskih efendija.

I ruski car je, na žalost, prihvatio mirovnu konferenciju u Berlinu kako bi se Rusko Turski rat okončao. Konferenciji su prisustvovali pored Rusije i Turske, predstavnici Austrougarske, Francuske, Nemačke , Italije i Velike Britanije. I tu je apsolutno dominirao Benjamin Dizraeli sa podmuklim političkim smicalicama.

Prva je bila što je neposredno pred otvaranja Berlinskog kongresa Britanija sklopila tajni dogovor sa Turskom po kome Turska dozvoljava Britancima da okupiraju vojno Kipar. Ovo ostrvo je bilo na strateški važnoj istočnoj poziciji u Sredozemnom moru. Tako je Britanija iz Turske mogla vojno da preti Rusiji ukoliko se ova ne bi na Konferenciji povinovala zahtevima Turske (koja je zapravo rat izgubila)

Još jedan prljavi politički trik napravila je Britanija sklapanjem (takođe pred početak Kongresa) ugovora sa Austrougarskom. Po njemu su ortodoksni hrišćani, uključujući Srbe u Bosni, stavljeni pod upravu Austrougarske i bez prava da se ujedine sa Srbima u oslobođenoj i nezavisnoj Srbiji.

Vatikan je iskoristio ovo kasnije da deo stanovništva (robova) prevede u katoličanstvo. Tako su Srbi iz Turskog ropstva prevedeni u Austrougarsko. Ovo je praktično bio britanski poklon austrougarskoj monarhiji, kako ne bi pravili probleme na Berlinskom kongresu. Istorija Srbije se nakon ovog kongresa drastično falsifikuje i sve ono što je bilo pre, za zapad više ne postoji i u današnjoj istoriji koju kontroliše masonerija smatra se nebitnim. Istoriju Srba od tada su preuzeli da pišu naši “dragi” i “večiti” saveznici Britanci i Francuzi. Rusija je tako dovedena u pat poziciju iako je Tursku vojno porazila.

Rusko američko savezništvo je nedopustivo

Još jedan težak i neoprostiv politički udarac Britaniji napravio je car Aleksandar II kada se upleo 1863. u građanski rat u SAD. Ovaj građanski rat su upravo inicirali iz Londona nastojanjem da podele Ameriku i oslabe vlast Linkolna. U Londonu su, naime, očekivali da im Linkoln zatraži novčanu pozajmicu kako bi rat zaustavio i očuvao konfederaciju, ali to se nije dogodilo, jer je Linkoln novac za rat našao na drugom mestu. U stvari sam je počeo da ga emituje i ta emisija novca je bila bazirana verovatno na ogromnoj zlatnoj pozajmici iz Rusije. Još gore emitovao je dolare bez kamate. I to je bio neoprostivo težak udarac za prodavce novca iz Londona.

U Londonu su bili spremni da uključe i britansku i francusku vojsku na strani američkih južnjaka, ali, je ruski car Aleksandar II poslao ruske bojne brodove na dokove Njujorka i San Franciska kako bi pomogao američkoj federalnoj vojsci.U strahu od sukoba sa SAD i Rusijom, ratni huškači iz City of London su morali da se povuku. Tako je stvaranju jedinstvene SAD najviše doprinela carska Rusija. I ovo se u američkoj istoriji prikriva.

Ali Linkoln i Aleksandar II su ovim sebi potpiseli smrtne presude. Ratnohuškačka zmija iz Londona ovakav razvoj događaja nije mogla da podnese.

Zato je aprila 1866., samo godinu dana nakon što je izvršen atentat na Linkolna, i ruski car došao pod udar komunistčkih atentatora. Ubistvo je pokušao crveni revolucionar Dmitri Karakozov, ali je u nameri sprečen i njegov pištolj je promašio cara. Karakozov je uhapšen i osuđen sa svojih 10 crvenih drugova.

Crvena revolucija i komunizam, međutim, počeli su kao zmije polako da se razmnožavaju po Rusiji i ovim pokretom su upravljali jezuiti.

Glavni agitatori i revolucionari su vrbovani od Hazara (turskog plemena) koji su nekakvim ideološkim i religioznim smicalicama i učenjem prevedeni kao Trineaesto pleme Izrailja iz kraljevine Kanaana (po Bibliji) u judaizam. I počeli su da se nazivaju jevrejskim narodom. Sve je jezuitska konstrukcija i izmišljotina. Judaizam je čista ideologija kao i komunizam i cionizam.

Komunisti su konačno 1881 nakon četiri neuspela atentata uspeli da ubiju cara Aleksandra II i to tako što su bacili bombu na njegovu kočiju. Ovom ubistvu prisustvovali su njegov sin Aleksandar III i unuk Nikolaj. Nakon oktobarske revolucije 1917-te kojoj je prethodilo kompromitovanje carskog para Romanovih od strane jednog MI6 agenta, nekakavog monaha po imenu Grigorije Raspućin, monarhija je u ovoj ogromnoj zemlji srušena i posao su odradili hazarski judeo-agenti i agitatori.

Zbog prisustva velikog broja Jevreja u Crvenom anticarskom pokretu širilo se još od 1881. i antisemitsko raspoloženje u Rusiji. Krenuli su pogromi hazarskih Jevreja i ogroman broj njih je emigrirao u SAD, Englesku i Nemačku. Ovi imigranti kosooki i sa kukastim nosevima u SAD i po Evropi postali su najveći agitatori protiv hrišćanske Rusije, ali i hrišćanske SAD u kojoj danas drže satanistički Holivud i sve udarne medije i veliki deo američke vlade i obaveštajnih struktura. I propagiraju satanizam i opšti nemoral. Organizovani su i kao pokret PNAC (Projekat za novi američki vek).

Oni su bili zagovornici NATO intervencije u Srbiji 1999. i medijski promoteri laži o Srbiji i srpskim ratnim zločinima. Tako se glavni neprijateljem Srba danas smatra Amerika, ali politička centrala hazarske judeo- masonerije je ipak London. Njihov politički cilj je evroazija koju zamišljaju kao svoju novu Hazarsku imperiju. Katolički Brisel im ne odgovara. Antiglobalistički pokret je, međutim, danas najjači u SAD. Ne u Rusiji. Druga struja nastoji da stvori evroatlantski savez.

Zato danas Henri Kisindžer iz SAD kao i drugi jastrebovi Britanije brani politiku Rusije kao logičnu i smatra da Putina ne treba politički demonizovati. Samo što ne kaže – on je naš. Za sukob u Ukrajni ovi hazarski agenti uticaja iz EU i SAD okrivljuju nastojanja NATO-a da se širi na istok. U stvari njima je trn u oku moćna SAD koju bi najradije pocepali bar na dva dela, a po ideji na četiri i to uz pomoć Rusije i Kine, Irana i Brazila kao saveznika. Kompromitovanje američke agresorske imperijalističke politike je već godinama njihov je glavni zadatak. Baš kao i kompromitovanje Vatikana. Politiku Britanije ne osuđuju. Izrael i Rusija sjajno se slažu.

Srbija je, na žalost, u Evropi i dalje glavni britanski Trojanski konj za izazivanje konflikta u EU, pa je to razlog zašto EU neće da primi Srbiju u članstvo stalnim zamajavanjem. Srbima se tako sprema veliko razočarenje u EU koje će se pretvoriti zbog opšte bede i siromaštva i beznađa u veliki gnev protiv ovog saveza i uopšte svih evroatlanskih integracija. Srbija se onda u svom gnevu mora okrenuti „majčici Rusiji”. Ali, malo ljudi i u Srbiji i u EU shvata da ovom moćnom zemljom od Oktobarske revolucije do danas upravlja NKVD (danas FSB) sa svojim ruskim tj. jevrejski „oligarsima” po instrukcijama iz Londona. Danas se u Srbiji engleski jezik i manir toliko odomaćio da je to najbolji pokazatalj čija smo zaista kolonija i gde nam spremaju budućnost.

A 1.

I Bizmark je shvatio da se jedna vatikanska zmija uselila u London

Da se uzročnik i podstrekivač ratova u Evropi i SAD nalazi u Londonu, zaključio je i nemački kancelar Oto Fon Bizmark kada je 22. oktobra 1873. objavio sporazum tri najveća svetska monarha – Franca Jozefa, cara Austrougarske; Ruskog cara Aleksandra II i nemačkog cara Vilhelma. Napravljen je trojni savez, poznat kao Liga Tri Cara. Liga je imala četiri glavna cilja: služila bi kao zajednička odbrana od rastućeg komunizma koji je počeo da se pojavljuje u Evropi od 1848. (a kreirali su ga i širili jezuiti); sporazum među članovima lige bi nalagao da se u svakom među-imperijalnom konfliktu maksimalno nastoji da izbegne oružani sukob i da se svi sporovi rešavaju diplomatski; da se suprotstave širenju francuske moći (tada već obezglavnjene države kojom je potajno upravljala agentura međunarodne bankarske oligarhije) i da se spreči britansko uplitanje u unutrašnje stvari zemalja u nastojanju da iznutra vrše državne prevrate.

Vojna i finansijska snaga ove tri carevine formirala bi ogromnu centralnu, južnu i istočnu regiju u Evropi i Rusiji preko koje londonski trgovci i bankari sa svojim francuskim satelitom ne bi mogli da prodru do Sredozemnog mora bez dobrog sporazuma sa Ligom.

I u Londonu su zbog ove ideje poludeli, jer ih je podsetilo na staru katoličku Ligu iz Kambre koja je razbucala Venecijansku republiku.

Liga Tri Cara je morala da bude rasturena (kao i sve tri imperije) i karikature iz britanske štampe u to vreme su omalovažavale i ismejavale sva tri cara rugajući se ovoj ideji i samom Bizmarku.

Kada je na presto Nemačke 1888. došao unuk britanske kraljice Viktorije, Vilhelm II (umesto svog starijeg brata Frederika koji je zbog neke bolesti umro nakon samo tri meseca carevanja) na nemačkom tronu se našao car sa samo 29 godina. Tako mladog veoma lako su ga iz Londona zadojili liberalnim idejama što znači trgovačkom otvaranju granica. I vrlo brzo su mu uši napunili pričom da Nemačka može imati sa Britanijom dobre poslovne veze.

Vilhelm očito nije znao da britanski tron drže naslednici kontinuiteta imovine venecijanskih trgovaca i bankara te da je kraljica Viktorija samo figurirala na tronu da zamajava Engleze. Mislio je i da će probleme na Balkanu rešiti saradnjom sa Londonom. Čitav Balkan je tako postao izuzetno pogodno područije za političko-etničke i verske spletke. Takav je i danas. Ali, britanski neprijatelj broj jedan je i dalje bila Rusija.

Bizmark je otpušten 1890. i Nemačka je okrenula leđa Rusiji kada je Vilhelm II odbio da obnovi sa Rusijom Bizmarkov tajni Ugovor o reosiguranju napravljen 1887, nakon što je Dizraeli rasturio Ligu Tri cara. Ovim tajnim Ugovorom o reosiguranju Bizmark je, nastojeći da na svaki način spreči bilo kakav evropski rat (koji je gutao ogroman deo društvenog proizvoda i donosio korist samo bankarima iz Londona koji nisu stvarali ništa osim državnih dugova), izdejstvovao da Nemačka i Rusija u slučaju da neka od njih bude uvučena u ratni konflikt sa trećom državom, međusobno ostanu neutralne.

Bizmark je očito bio veoma mudar državnik. Ipak, postojala je i klauzula po kojoj se ova ugovorna neutralnost se ne bi primenila ukoliko bi Rusija došla u ratni sukob sa Austrougarskom, koja je bila produžena ruka Nemačke imperije. Tako su obe imperije bila ranjive na balkanskom prostoru, gde je Rusija bila zaštitnik čitave ortodoksne hrišćanske zajednice, uključujući i onu u Bosni koju je Dizareli dao Austrougarskoj kao mito na Berlinskom kongresu. Saznavši za ovu klauzulu, špijuni iz Londona su shvatili da se Veliki rat može najbolje odigrati na Balkanu.

I tako je i urađeno 1914. Srbija sa raspaljivanjem Velikog rata nije imala nikakve veze i sve što se danas plasira po masonskim medijima u Srbiji je obično podmetanje na koje nasedaju lažni istoričari i pseudointeligencija.

Ivona Živković