Takvog ga vidim…

Naša saradnica se odlucila da predstavi ”javnosti nepoznate detalje o životu i radu” naucnika Mihaila Pupina, osporavajuci mu i srpsko poreklo, što može povrediti osecanja njegovih potomaka, a i naših citalaca, jer je Mihailo imao pravo da se oseca kao Srbin, i njegov doprinos srpskim nacionalnim interesima je nemerljiv. Bez obzira na njene teške reci, Mihajlo Pupin je srpski velikan, koji ce takav i ostati u istoriji Srbije, ako ona opstane kao država.

Kada se danas sa malo znanja o „teoriji zavere” i metodama rada tzv. bezbednosnih agentura (koje globalna oligarhija koristi prilikom upravljanja svojim robovima širom sveta), procita fascinantna biografija srpskog patriote, velikog naucnika, diplomate i humanitarca, Mihaila Idvorskog Pupina, veoma lako mogu da se uoce neki fabrikovani i lažno interpretirani podaci iz njegovog života. U skladu sa razradenom tehnikom dezinformisnja, Pupinova zvanicna biografija je u osnovi 90 posto tacna, samo nedostaju sitni, ali važni detalji. U skladu sa ideološkim potrebama vladajucih oligarhija, takva zvanicna biografija se namece u medijima i naucnoj zajednici kao dogma. Ali, ako se malo drugacije procita ono što je kod nas o njemu objavljeno (jer je mnogo toga iz njegovog života dugo bila skrivana tajna) Mihaila Pupina možemo videti i iz jednog drugog ugla.

Roden da bude trgovac

Dnevni list “Politika” u svom kulturnom dodatku od 9. 04. 2011. godine, iz pera novinara Petra Kocovica, objavio je tekst sa dilemom u naslovu: „Pupinovi su poreklom Vlasi?” Ovde novinar iznosi veoma zanimljive podatke o porodici Pupin. Tako se vidi da je ime Mihajla Pupina zapravo promenjeno jer on 4. oktobra 1854, kršten (upisan u knjigu rodenih) kao “Mihail, sin Konstantina Pupina i majke Olimpijade”. (Neki izvori navode da je ime majke bilo Olimpijada, što u svakom slucaju nije srpsko ime vec grcko).

Mihail je sebe nazvao Mihajlo Idvorski. Pupin tek kada je postao srpski konzul u SAD-u i kada mu je srpska verzija ovog nemackog imena bila veoma važna kako bi agitovao “za srpske interese”. Tada se sam deklarisao kao Srbin. Mesto njegovog rodenja, Idvor, nikada zapravo nije bilo u državi Srbiji, vec u Austrougarskoj carevini. Idvor je tek nakon Prvog sv. rata pripao Kraljevini SHS. Dakle, Pupin nije imao srpsko nego austrougarsko državljanstvo.

U iznetim biografskim podacima o M. Pupinu (iz razlicitih izvora) nalazi se nekoliko datuma njegovog rodenja: 27. septembar, 4. oktobar, ali se pominju i 8. i 9. oktobar. Ako se razlika u datumima pravda korišcenjem Julijanskog ili Gregorijanskog kalendara, nejasno je kako se pominju i razlicite godine rodenja: 1854, 1857. i 1858.

Da li je Pupin na neki nacin ipak etnicki Srbin? E, za to upravo i ne postoji niti jedan dokaz (bar do sada takav dokaz nije nigde iznet). Naprotiv, u navedemom “Politikinom” tekstu otkriva se (konacno posle 100 godina) da je bio vlaškog tj. cincarskog porekla.

Da podsetimo da su tzv. Cincari (koji nam se predstavljaju kao nekakav narod) u stvari trgovacka kasta etnickih mešanaca grcko-turskog porekla. Cincari su bili angažovani na Balkanu kao rimski legionari, cuvari drumova koji su obezbedivali transport robe (posebno zlatnog novca) izmedu romanske riznice na u Vizantiji i Vatikana. Prenošenjem riznice iz Konstantinopolja, nakon propasti Vizantije u Moskvu, glavni put tajnog prenosa zlata je verovatno išao preko mesta poznatog kao Moskopolje koje se smatra starom i nezvanicnom cincarskom prestonicom u vreme Otomanske vladavine Balkanom. Cincarima su tako nazivani i trgovci koji su bili povezani i u službi održavanja kontinuiteta romanske riznice i koji su na drumovima koje su i obezbedivali ubirali razne takse. Zvanicna istorija ignoriše puteve zlata i zlatnih kovanica i nacin njihovog transporta i sukobe koji su bogate porodice Evrope imale u vezi sa ovim. Ali, pominje se da je u to vreme Moskopolje imalo cak 70.000 stanovnika i zna se da su mnogi Cincari bili veoma bogati.

To da su se pojedine cincarske porodice enormno obogatile prodajom nekakvog sira je prilicno naivna. Mnogo je logicnije da su oni sa sirom prenosili nešto drugo. Velika trgovacka tajna (Kabala) koja služi upravo održavanju kontinuiteta imovine (stvaranjem porodicnih kartela) uci Cincare od malih nogu da se medusobno žene i udaja i stvaraju tako interesno povezanu medunarodnu trgovacku kastu.

U pomenutom tekstu novinar P. Kocovic otkriva još da je “nakon ubistva izvesnog Vasila Pupe Koze u 17. veku” njegova udovica ostala “sa cetiri sina (Đordi, Nikola, Konstantin i Stojan) i stokom (500 ovaca i 100 koza).”

Samo bogati trgovac je mogao imati toliko stoke u to vreme. Cetiri sina imaju zanimljiva imena: prvo je Georgi (nemacko), drugo je Nikola (romansko), trece je Konstantin (grcko) i cetvrto Stojan (srpsko). I ovo je tipicno etnicko prikrivanje koje su upražnajvali medunarodni trgovci kako bi svojoj deci (naslednicima u poslu) omogucili da se u svakoj etnickoj zajednici prihvate kao pripadnici te etnicke zajednice.

Cincari su kasnije jacanjem britanske dominacije nad romanskom i radom jezuita inkorporirani u posebnu trgovacku ideologiju – judaizam (koji oni nazivaju religijom) i danas se Cincari smatraju balkanskim Jevrejima.

“Za Konstantina se zna da je imao dva sina, Arsenija i Mihajla”, navodi dalje P. Kocovic. Nije, medutim, jasno kako se ta porodica prezivala, jer se prezime izvodilo iz zanimanja pa se pominju nadimci Koza i Pop, dok je Pupa majcin nadimak (što može da oznacava i ženu koja je bila cesto trudna). Arsenije je iz nekog razloga uzeo prezime Pupin, po babinom nadimku. (I ovo je karaktersiticno za kripto judejsku zajednicu, gde se preferira majcino prezime koje se onda kod ženske dece gubi udajom. Tako loza sa svim svojim izdancima postaje nevidljiva i znaju je samo upuceni u “tajnu”).

I trgovacka prevara može naterati nekoga i da promeni prezime, a treba imati u vidu da je u ono vreme postojala i krvna osveta. Tako je razlog sigurno opravdan.

Arsenije i njegova žena Stana su imali tri sina: Živana, Nikolu i Konstantina. I ova tri sina po trgovackoj tradiciji dobijaju: srpsko, romansko i grcko ime. Poslednji, Konstantin bice otac Mihailu Pupinu.

„Godine 1690. austrougarski car je pozvao Srbe, Crnogorce, Grke, Makedonce i ostale da se prikljuce austrougarskoj vojsci, nudeci zauzvrat akt („Privilegije”) po kojem ce moci da uživaju povlastice u Austrougarskoj monarhiji. Tako su nastale Bela i Vojna krajina i odbrambena utvrdenja na levoj strani Dunava u Vojvodini”, piše dalje P. Kocovic

“Kada je tacno Mihajlov deda Arsenije prešao Dunav, nije poznato, ali u Zemunskom magistratu postoji dokument da turski podanik Michael Constantin Popp (rodeni brat dede Mihajla Pupina) treba da plati državnu taksu od 773 pijastri zbog prevoza pamuka iz Makedonije u Srbiju. Deda-stric Mihajlo bio je poznati trgovac, kao mnogi Vlasi koji su se preselili u Vojvodinu”, zakljucuje Kocovic.

Dakle, nije tacna Pupinova tvrdnja iz njegove autobiografske knjige (1924): „Od useljenika do izumitelja” (kod nas prevedena „Od pašnjaka do naucnika”) o siromašnom i seljackom poreklu njegove porodice. U knjizi zato Michael I. Pupin veoma malo govori o svom ocu (koji je roden u Idvoru i „negde zaveden i kao Kosta”).

Tako o ocu Konstantinu iz Mihajlovog secanja danas znamo samo to da je „bio crnomanjast”, „ozbiljan”, „uzdžrljiv” i “plecat seljak”, i da je „nekoliko puta biran u seosku upravu”. Nigde se u knjizi ne pominje da je bio granicar, kao što se u nekim izvorima o Kosti Pupinu može naci. I najzanimljivije je da nije imao nikakvog znacajnog uticaja na svoga sina koji ce napraviti ogroman iskorak u svet.

Uticala je, navodno, na Pupina samo sirota nepismena majka grckog imena Olimpijada, koja je malog Mihaila, zanimljivo, rodila tek naknadno kao jedino muško dete tek u svojoj cetrdesetoj godini. Ovu autobiografsku knjigu je sam Pupin napisao na engleskom, kada je vec bio istaknuti slobodni zidar, i za nju je dobio Pulicerovu nagradu. Da podsetimo da je Jozef Pulicer bio poreklom madarski Jevrejin i filantrop (što znaci da je donirao tj. usmeravao novac tamo gde oligarhija prikriveno investira. To se zovu „humanitarne donacije”.) Istim poslom se bavio i Pupin kada je posto bogat.

Buntovnik za britanske interese

Put u visoko društvo Mihail P. pocinje u 18-toj godini „druženjem sa buntovnom srpskom omladinom koja je protestvovala protiv austrougarske carevine”. Tako piše u biografiji. Postoji teorija koja kaže da je ovu naivnu omladinu ustvari organizovala i instruirala britanska agentura kako bi podrivala austrougarsku carevinu u nameri da sruši sa trona dinastiju Habsburga (što je najzad i uspela).

Jedna zvanicna Pupinova biografija dalje kaže: „Na prvomajskim demonstracijama 1872. godine osamnaestogodišnji Mihajlo ucestvuje u medusobnom sukobu podeljene omladine i zbog toga mu preti udaljavanje iz škole”.

Ali, nije izbacen iz škole (koju, kako je zapisao u autobiografskoj knjizi, nije ni voleo) jer su se za njega „angaživali neki videniji ljudi”. A onda je (iako školu nije voleo) poslat u Prag da tamo dalje uci! Šalje ga i podržava, naravno, njegova siromašna majka Olimpijada (kojoj je tada vec 60 godina). Ali Pupin umesto u Prag odlazi u Bec. Razlog zašto se Pupin našao u Becu, u biografiji je prilicno bajkovit, pa se tvrdi da je Pupin zaspao u vozu. Ali, u Becu on biva iz nekog razloga uhapšen. Šta je ovaj mladi i zavrbovani “otporaš” trebalo da odradi u Becu i dalje je javnosti nepoznato. Ni to kako je otišao iz Beca nije najjasnije, jer se zvanicno kaže kako mu je “jedan dobri bracni par pomogao i platio mu kartu do Praga”.

Biografija kao americki san

U SAD Mihailo Pupin se obreo kada je imao samo 20 godina i odmah pocinje da radi fizicke poslove kako bi mogao da sebi plati skupe studije na privatnom Kolumbija koledžu pri Kolumbija univerzitetu 1878. (ili 1879) godine, smer fizika. Podaci o godinama se u razlicitim biografskim izvorima razlikuju. Kolumbija koledž je osnovala engleska crkva i Pupin je zapravo bio korisnik neke stipendije iz Britanije. Zanimljivo je da dok radi u nekakvoj fabrici kao fizicki radnik, on uci engleki, latinski i grcki.

Znanje je moc

Nisu li fiziku studirala u to vreme samo elitisticka deca, ona kojima je masonerija dozvoljavala da steknu neko znanje? I sa tim znanjem je trebalo da rade u interesu necijeg kapitala. Devetnaesti vek je vreme najvecih tehnoloških otkrica i elita je veoma pažljivo pratila šta se od toga može komercijalizovati. Medusobna oligarhijska špijunaža posebno u domenu tehnologije je dovedena tada do vrhunca. (sve kasnije u 20 veku je samo usavršavano). Svaka oligarhija je morala zato imati svoju pouzdanu „vojsku” naucnika i tehnoloških strucnjaka kako bi opstala u surovom kapitalistickom i tehnološkom nadmetanju. I Pupin se ocito našao u toj mladoj naucnoj eliti koja je školovana zarad interesa oligarhije. Diplomirao je 1883. Njegova biografija dalje kaže: “Za vreme studija bio je veoma vredan, a bavio se i sportom, narocito veslanjem i rvanjem. Dan pre diplomiranja dobio je americko državljanstvo i stipendiju”. Od koga je dobio stipendiju ne kaže se tacno, ali ga ona odvodi u Englesku na privatni Univerzitet u Kembridžu gde provodi dve godine.

Trgovac pre svega

Da li je na ovom dvogodišnjem školovanju u Engleskoj Pupin prošao i posebnu poduku o tehnološkoj špijunaži i sl. ili poduku o trgovini tehnologijama, i dalje je tajna. Nije poznato ni kada je i gde Pupin pristupio masoneriji i stigao u visoki rang slobodnih zidara. Ipak, sve one koji su se bavili tehnikom put je morao da odvede u Nemacku koja je tada imala najbolje ovakve škole i tehnologiju. I za ovo je Pupin ocito imao novac. Odlazi tako u Berlin gde se “bavi eksperimentalnom fizikom” i stice doktorsku titulu 1889. Ali, ovaj “vrsni strucnjak” ipak nije zadržan ni u Nemackoj, ni u Britaniji, vec se vraca slobodno u SAD da svoja tehnološka znanja iz skupog školovanja “daruje ” Americi. Ustvari, Pupin odlazi u SAD da bi tamo prodavao tehnološka rešenja. I za to je morao biti posebno nadaren ili obucen, jer veština trgovine i veština inovatorstva su dve struke.

Naravno, onaj ko kontroliše strateški važne tehnologije, kontroliše industrijski razvoj citave zemlje. Slobodan protok fundamentalnog znanja nikada nije ni postojao, to je ono što oligarhija veoma pedantno vekovima kontroliše. Posebno je nedopustivo da se neka tehnologija komercijalizuje tako da oslabi moc vladajuce bankarske oligarhije. Dakle, znanje je moc i zato se svi ovakvi stipendisti uvode u “bratstvo” koje radi tacno ono što je u interesu imperije koja ih je školovala. Pupin je ocito bio britanski dak. Tako je i vracen na zadatak u SAD gde formalno odmah dobija uhlebljenje na engleskom Kolumbija univerzitetu kao predavac.

Sudskim sporom do autorstva patenta

Kada je Pupin americkoj telefonskoj kompaniji AT&T hteo da proda patent za svoje kalemove za prenos signala na velike distance (nazvane kasnije Pupinovi kalemovi) britanski samouki naucnik Oliver Hevisajd, bio je uveren da je Pupin iskoristio njegova znanja za usavršavanje svog patenta. U stvari Hevisajd nije bio poducen kao trgovac (za razliku od Pupina), pa svoj pronalazak nije ni patentirao. Šta su inovatori tada znali o kapitalizmu? Tako je Pupin posle višegodišnjeg sudskog spora i veštacenja inovacije (!) uzeo veliki novac. Iako pomenuta americka kompanija ovaj patentirani izum nije ni koristila, jer je vec imala svoju razradeno tehnologiju, Pupin je izvukao ogroman novac na zadovoljstvo “bratstva” koje ga je za to i školovalo.

Trgovac Pupin je nastojao da još jedno evropsko tehnološko dostignuce unovci prodajom americkim bolnicama u SAD, a to je bilo snimanje X zracima. Da napomenemo da je ovo X u stvari zamena za ime nemackog naucnika Vilhelma Rentgena, koji je proskribovan od britanske aristokratije jer je 1914. godine, bio potpisnik nacionalisticke peticije (Manifesto 93) koju je tada potpisalo 93 naucnika smatrajuci da Nemacka vojno treba da se zaštiti od Velike Britanije i Francuske i njihove imperijalisticke politike. Tako je Rentgen u Britaniji postao gospodin X.

Pupin je znanja iz ove tehnologije preneo u SAD i uz pomoc starijeg kolege i britanskog agenta Edisona, koji je tada predvodio naucni etablišment u SAD, nastojao da ga usavrši i komercijalizuje (što je bilo najvažnije). Isti ovaj establišment u kome je jednu od vodecih pozicija dobio vremenom i Pupin (jer se pokazao kao dobar prodavac tehnoloških patenata) dezavuisao je Nikolu Teslu i konkurentsku americku kompaniju Vestinghaus. Teslini izumi se tada nisu mogli komercijalizovati tako da britanskoj vodecoj oligarhiji donesu novac i moc. I Tesla je stavljan u zaborav. (Danas se bežicni prenosi energije mogu komercijalizovati, pa je Tesla ponovo “otkriven”).

Za vreme Prvog svetskog rata glavni cilj Pupinovih istraživanja je bio razvoj tehnologije koja bi detektovala nemacke podmornice koje su probijale britansku pomorsku blokadu. Otvoreno se suprotstavljao nemackoj politici.

Politicko agitovanje

Da je M. Pupin bio britanski agent ocito je znao i americki FBI koji ga je veoma pažljivo pratio. O postojanju velikog policijskog dosijea o Pupinu nedavno je i kod nas obelodanjeno. Tako je Pupin bio angažovan pored naucnog rada i za politicko agitovanja sa ciljem da se predstavljajuci se kao Veliki Srbin i patriota založi za uvodenje Srbije u rat protiv Austrougarske. Zato Pupin u svojim memoarima (1924) nigde nije spomenuo da je cincarskog porekla. Za ovakav angažman je 1912. postavljen kao pocasni konzul Kraljevine Srbije u SAD. Radio je to sve do 1920. Sa te pozicije je otvoreno mogao da saraduje sa britanskim ambasadorom u SAD, Sesilom Springom Rajsom kako bi “pomogao” da se preko Srbije ostvaruju britanski interesi.

Pupin je upucivao pozive poziv svim Amerikancima srpskog porekla da svoju uštedevinu ulože u zajam za slobodu (Liberty Loan). Pupin je inace bio dilomatski veoma angažovan i u pripremi Kraljevine Srbije za njeno preoblikovanje u Kraljevinu Jugoslaviju. Nakon rata je, preko Vudro Vilsona, uticao na iscrtavanje granica na Balkanu tako da ovoj britanskoj neformalnoj koloniji (Kraljevini Jugoslaviji) ostane što veci deo teritorije u posedu. To je izazvalo bes u Italiji, Rumuniji i Bugarskoj.

Mihajlo Pupin je posebno radio na organizaciji slanja srpskih dobrovoljaca na frontove u Srbiji (oslobadajuci ih iz Kanadskih i Americkih zatvora), cime je rušio status neutralnosti SAD. Pupin je cak pomagao da Srbija dobije povoljne kredite za ulazak u rat. Po nacinu kako je sve to radio, nije teško zakljuciti da je Pupin bio veoma obucen u tom poslu, a tu obuku nije mogao dobiti samo na studijama matematike i fizike.

Ivona Živković