Sintetičko pre prirodnog – najveća tragedija ljudske civilizacije…

Nakon Drugog svetskog rata moćni međunarodni industrijski hemijski biznis hrane i lekova počeo je da preuzima kontrolu nad velikim američkim tržištem i ubacuje svoje plaćene lobiste (organizovane kao tajna mreža) u sve vitalne institucije američkog društva kao što su Bela kuća, državni sekretarijati, Kongres, federalne agencije, pravosudne institucije, strukovna lekarska udruženja i mediji. Tako je promovisano lečenje mnogih bolesti sintetičkim “vitaminima” i hemikalijama, umesto do tada praktikovane ortomolekularne medicine. Mnogi vispreni lekari još tada su videli veliko zlo koje se nadvija nad modernom medicinom

Na jednom svom predavanju januara 1951. doktor Rojal Li, koji se veoma hrabro i žestoko suprotstavio ovoj korporativnoj “aždaji” tvrdnjom da skoro sve bolesti nastaju zbog loše ishrane, izjavio je: “Jedna od najvećih tragedija ljudske civilizacije je davanje prednosti hemijskoj terapiji nad ishranom. To je zamena prirodnog veštačkim, ubacivanje u organizam otrova umesto hrane, i hranjenje ljudi otrovima sa ciljem da se time isprave posledice nastale zbog neuhranjenosti”.

Nažalost, industrijska proizvodnja hrane, kao i farmaceutika, vremenom je postajala tako povezana i profitabilna da je ova zajednička lobistička mreža svojim uticajem i novcem preuzela i kompletnu medicinsku edukaciju u najuglednijim medicinskim školama. Danas većina lekara uopšte i ne pomišlja da sprovodi teško trovanje pacijenata kada se slepo drži medicinskih udžbenika i farmaceutskih vademekuma i primenjuje alopatske terapije propisane i odobrene od svetskih medicinskih autoriteta. A takve terapije ne samo da teško truju već i ubijaju. Da, ubijaju.

Endokrini sistem i hormoni

Koliko je doktor Rojal Li bio ispred svog vremena videćemo iz njegovih decenijama skrivanih radova.

On se posebno zanimao za rad endokrinog sistema i lučenje hormona jer je upravo u njihovoj funkciji naslućivao glavnu sponu koja povezuje rad ljudskog organizma sa Univerzumom povezanim kosmičkom sveprožimajućom energijom i jedinstvenim principom večitog Stvaranja. Danas je poznato da se sve žlezde sa unutrašnjim lučenjem nalaze u blizini velikih energetskih tačaka – koje su još drevni narodi nazvali čakre (točkovi), koje kao točkove pokreće kosmička energija stvarajući u njima energetski vorteks baš kao što se po kosmičkoj plazmi “kotrljaju” galaksije.

Početkom dvadesetog veka funkcije žlezda sa unutrašnjim lučenjem za modernu medicinu bile su još nedovoljno istražene i teško shvatljive, a većina hormona nije ni otkrivena (kao niti jedan vitamin). Ali Rojal Li je bio ubeđen da je ovaj sistem glavni kontrolni mehanizam tela (kao zupčanici na satu) i da su hranjivi kompleksi ključni u funkcionisanju endokrinog sistema.

Još 1916, kada je imao samo 21 godinu, Li je počeo da radi na razvoju hranjivih formula koje bi podstakle pravilan rast endokrinog sistema. Način lečenja ovakvim formulama nazvao je organoterapija. Njegov prvi ovako formulisan proizvod nazvan je “Catalyn”.

Suština njegovih formula je bila da čitav vitaminsko-mineralni kompleks kakav je dat u prirodi – koji u sebi uvek ima i shemu (recepturu, matriks) po kojoj je spojen i po kojoj se u organizmu razgrađuje), tehnološki tako upakuje da on ostane netaknut i da u organizam uđe upakovan sa tom shemom. Zato je i izmislio hladan proces eliminacije vode i pakovanja ovih vitaminskih kompleksa.

Biologija se veoma razlikuje od hemije kada je u pitanju princip funkcionisanja. Vitamini, kao proces koji se odigrava u organizmu kada se ovakav kompleks aktivira po tačnoj recepturi, jeste – sila života. Li je zato voleo da iščikuje hemičare da od svojih sintetičkih jedinjenja naprave takav funkcionalni biološki mehanizam koji bi se sam pokrenuo kao život. Naravno da to nisu bili u stanju. Niti jedna hemikalija se ne može ugraditi u ovaj proces tako da bude biološki funkcionalan, ali zato može da se ugradi tako da ovaj životni princip ometa, i sistematski u dugom periodu razara. Kao mehanizam sa pogrešnim šrafovima koji jedno vreme radi, a onda nastaju sitni pa sve krupniji kvarovi. Upravo unošenjem pogrešnih molekula nastaju bolesti. A pogrešni molekuli su (kasnije ćemo videti) upravo u industrijskoj hrani, rafinisanoj i danas čak i genetski modifikovanoj.

Iz korespondencije koju je sa nekim lekarima vodio Rojal Li 1946. vidi se da je nastojao da ih upozori da se prirodna antitela u tkivima (autoantitela) formiraju u zglobovima pacijenata sa remumatoidnim artritisom, kao i u drugim organima kod različitih bolesti. U to vreme se smatralo da je reumatoidni artritis bolest koju prouzrokuju bakterije. Ali 1970. nova istraživanja su otkrila da je u pitanju virus. To je bilo vreme kada su virusolozi u svemu nalazili neki virus. Već osamdesetih je nastao novi istraživački trend, pa je ova bolest tumačena kao genetski nasledna. A onda je dalji “napredak” to formulisao novim terminom – autoimune bolesti. Rojal Li je smatrao da je ovaj degenerativni proces ipak posledica neadekvatne ishrane zbog čega su sve degenerativne promene bile u nekoj tački silazne spirale i tako razvijale jedan autoimuni proces. Slikovito rečeno, u biološki “mehanizam” su se ugradili pogrešni “šrafovi” sa navrtnjima na suprotnu stranu od matice.

Kako bi pomogao lekarima da koriguju ovaj poremećaj, Li je napravio svoju teoriju protomorfogena i na osnovu nje smislio specifičnu organoterapiju koja se u to vreme u endokrinologiji primenjivala sve dok je nisu istisnuli sintetički “lekovi”.

Sve je u Jednom

Li je pošao od pretpostavke da geni sadrže jedan organizovan skup manjih jedinica koje su determinanti individualne ćelijske morfologije (strukture). Te jedinice je nazvao citomorfogeni. Otišao je i dalje u pretpostavci da je citomorfogen sastavljen od još jednostavnijih i prilično stabilnih jedinica sastavljenih pretežno od minerala koji su determinanti određene strukture i stanja bioloških proteina.

Za ove osnovne determinante predložio je ime “protomorfogen”. Tako je protomorfogen definisao kao jednu komparativnu postojanu ali kompleksnu grupu molekula koja je povezana u hemijskim afinitetima mineralne materije, i koji zbog svoje fizičke i hemijske strukture određuju tačan plan ili matriks po kome su sastavni delovi specifičnih proteina kombinovani. Tako se u svakoj ćeliji zapravo nalazi jedan veoma komplikovan mineralni skelet u obliku proteinskog molekula i on nakon spaljivanja, kada se preobrati u pepeo, zadržava svoj strukturalni integritet i specificitet.

Ova teorija se tako uklapa u teoriju skalarnog univerzuma gde se isti princip prolaska energije i stalnog stvaranja prožima u čitavom obliku u različitim veličinama – od nama jedva vidljivih zvezda i galaksija i metagalaksija do nama nevidljivih ćelijskih organela i još dalje. Sve je u Jednom velikom, i sve je u Jednom minijaturnom, i sve je jedan Univerzum. I to je danas sve više prihvaćen holografski izgled Univerzuma. U svakom redu veličina je cela slika.

Svaki tako stvoren sistem funkcioniše na principu koji dalje stvara i oblikuje. Svaka jagoda je uobličena tako da niče iz zemlje na određenoj temperaturi, na određenom podneblju, u određeno vreme kada je raspored planeta u Sunčevom sistemu ovakav kakav je danas. U njoj se zato nalazi mineralni sistem uobličen u određenu strukturnu shemu kroz koji samo u takvom obliku vlakana prolazi energija i unosi u nju hranjive materije koje se dalje, kada tu jagodu pojedemo, tačno razgrađuju na određenom principu tako da ćelije našeg organizma dobijaju adekvatne nutrijente i stvaraju se gradivni blokovi. Ako bi se samo jedna planeta iz Sunčevog sistema izvadila, promena bi se osetila i na svim drugim planetama. Ako se iz jagode izvuče samo jedan mineralni deo, ona više ne bi bila ta jagoda, u njoj bi bio drugi feleričan matriks.

Rojal Li je ovaj princip voleo da upoređuje sa satom koji postoji samo kada je navijen i kada pokazuje tačno vreme. Parče mesinga, gvožđa, nešto rubina i stakla kada se nasumično pomešaju ne čine sat. Sat funkcioniše samo kada su svi delovi sklopljeni tačno po određenoj shemi i kada se čitav mehanizam zupčanika pokreće nekom energijom.

Svaki molekul koji uđe u naš organizam mora da bude adekvatan kako bi se formirala prava biohemijska reakcija. Samo oni molekuli koji su deo čitavog vitaminskog kompleksa i sa tim ciljem prirodno stvoreni mogu funkcionisati i prenositi materijal koji ćelije koriste da bi stvarale biološko gorivo za svoj rad na stvaranju gradivnih proteinskih blokova. Tako su kiseonik i vodonik dva izuzetno zapaljiva elementa, ali kada se sjedine u molekul po shemi H2O oni postaju idealno sredstvo za gašenje vatre.

Zato samo unos tačno određenih molekula u ovaj sistem u tačno određenom rasporedu, koji izazivaju tačno određene biohemijske efekte, ključni je zadatak u procesu ishrane. I to je sinergijski princip. U protivnom, umesto vode možete uneti vatru. Sintetički lekovi mogu biti upravo takva “vatra”.

Terapija nukleoproteinskim koncentratom

Rojal Li je zato terapiju kod autoimunih bolesti unapredio tako što je razvio metodu pomoću koje je nastojao da dobije kompletan nukleus iz proteinskih ćelija životinjskih organa. RNK i DNK kompleks kao proteinski matriks su time bili prirodno sadržani netaknuti u takvom nukleoproteinskom ekstraktu. To nije bio samo osušen organ. Iako DNK i RNK tada još nisu bile otkrivene, bilo je poznato da nukleus kontroliše rast i popravku ćelija, pa je Li instinktivno ovo nazvao nukleoproteinski koncentrat ili jedan protomorfogen (proto znači primarni, a morfogen je ono što formira strukturu – shema). Na ovaj način je želeo da koriguje poremećen autoimuni sistem. Nutritivna terapija je davana istovremeno. Poslednja biohemijska istraživanja (pedeset godina nakon Lija) otkrila su da je bio u pravu. Danas se ovaj matriks nastoji dobiti iz matičnih ćelija.

U prirodnom kompleksu vitamina uvek je tako upakovana i shema (protomorfogen) po kojoj se oni u organizmu aktiviraju. Kada se iz kompleksa uzima samo fragment, ova shema je uništena ili teško oštećena. Zato askorbinska kiselina nikada ne može aktivirati proces koji se naziva vitamin C. Askorbinska kiselina zato nije vitamin C.

Ili efekat koji za zube ima žvakanje prirodnog šećera iz trske, a to je da gradi zubnu gleđ i štiti zube od razaranja. Ali, kada se unosi u organizam rafinisan izbeljeni šećer, nastaje suprotan efekat – zubna gleđ se razara (Vitamines in Medicine by Bicknell and Prescott 1946.)

Ogromne razlike

Sintetički produkt nikada nije isti sa prirodnim iako može da izgleda potpuno isto.

Sintetički proizvod je uvek samo jednostavna hemijska supstanca, dok je prirodan kompleksna mešavina sličnog materijala koji je deo Univerzuma i koji u sebi uvek sadrži i shemu Stvaranja.

Kako izgleda kada se prirodno zameni veštačkim na primeru laktičke (mlečne) kiseline koja se prirodno dobija iz kiselog mleka, ali je počela za industriju da se proizvodi u velikim količinama sintetički? U prirodnoj Kreaciji ona se čitava sastoji od molekula koji su levorukog karaktera (l-). (Staro ime za ove molekule su “levuloze” jer rotiraju polarizovanu svetlost ulevo, kako je otkrio još Paster.). Sintetička mlečna kiselina je mešavina jednakih delova desnorukih molekula (dekstro mlečne kiseline d-) i levorukih molekula (levo laktične kiseline l-). Takva mešavina je poznata kao rasemička ili grožđana kiselina (r-). Ona sadrži dva izomera koji su optički aktivni u suprotnim smerovima, kao slika u ogledalu, ili kao šrafovi sa suprotnim navojima.

U katalozima proizvođača ovih kiselina prefiksi l-, d- ili r- prethode svakom etiketiranju pa se to nalazilo i u katalogu kompanije Eli Lili iz 1938. Ali, problem je što proizvođači mlečnih proizvoda nisu hteli da njihov sintetički proizvod u očima kupaca dobije manju vrednost. Jer svako zna da prirodno vredi više. Zato su prestali da ovakve etikete stavljaju na svoje proizvode, a zakon koji ih je na to obavezivao u SAD vremenom je sve manje primenjivan ili jednostavno kršen.

Ali, efekat unošenja ovakvih sintetičkih molekula u organizam (koji su optički aktivni u suprotnom smeru) je kao kada u veoma preciznu mašinu u kojoj su predviđeni šrafovi sa navrtnjima nalevo stavljate šrafove sa navrtnjima i nalevo i nadesno. Oni šrafovi sa navrtnjima nadesno logično je da se nikada neće dobro ugraditi i vremenom će postati smetnja koja onemogućava pravilan rad mašine. Ili kada jednostavno na levu ruku navučete desnu rukavicu.

Ovaj problem se može rešiti samo ako se u biološku mašinu ubaci dovoljan broj levorukih molekula koji će popuniti sva rapoloživa mesta i desnoruki će jednostavno biti izbačeni iz procesa kao višak.

Zato je Rojal Li upozoravao majke da hraniti dete ovakvom hranom koja sadrži sintetičke mlečne kiseline predstavlja čistu budalaštinu. Danas se po definiciji laktička acidoza definiše kao metabolička acidoza koja nastaje usled povečanog stvaranja laktata i smanjenja pH arterijske krvi. Šta mislite od kakve mlečne kiseline ova acidoza nastaje?

“Krpljenje ” i “montiranje” koje se naziva – mleko

Rojal Li je žestoko kritikovao izbeljivanje brašna i pasterizaciju mleka. Zašto se ovo i danas radi? Jednostavno zato što se tada ne vidi stvarni kvalitet pšenice, pa se i ona lošijeg kvaliteta, kao i buđava, tako zakamuflira i prodaje. Na primer, proces nazvan homogenizacija mleka je zapravo mešanje svežeg mleka sa onim već ustajalim, te se na taj način izvrši “osvežavanje” onoga što na tržištu ne bi moglo da prođe jer je već počelo da dobija obrise zgrušavanja.

Pasterizacija mleka ima za cilj da u mleku ubije sve bakterije i enzime koji stalno “rade” i stvaraju (jer to je život), kako bi se što duže održao svež izgled mleka i da se u njemu ne bi dalje razvijale bakterije. Ali, kada se unište enzimi kao što su fosfataze, mleko izgubi svoju hranjivu vrednost. Naime, fosfateze služe da hranu u našem organizmu razgrade (sadrže shemu razgradnje) tako da iz nje ćelija može da asimilira mineralne soli koje se nalaze u formi fitata. A bez unosa minerala nema nam života jer minerali su nam osnovna unutarćelijska gradivna “skela” koja provodi elektrone. Nažalost, ljudski organizam uopšte ne luči fosfataze, kao što to čine pacovi, pa ove fitate creva ne mogu apsorbovati ukoliko se enzim fosfataza ne unese upakovan sa hranom. A fosfataze se nalaze samo u sirovom mleku i celom zrnu cerealija. Na osnovu ovoga logično je i zaključiti da trave i nisu prirodna hrana za čoveka, ali on tu hranu može da koristi samo ukoliko je unese netaknutu sa enzimima koji je u crevima i razgrade.

Kada nekome “zaribaju” kolena ili kukovi onda on ide kod specijaliste ortopeda koji konstatuje degenarativne promene (zapravo demineralizaciju) i zaključe da se ovi organi iz nekog razloga nisu snabdevali kalcijumom. Medicinski biznis u ovome vidi najbolje rešenje – ugradnju veštačkog kuka ili kolena, razne elektroterapije i ostale gluposti koje sve donose zaradu. O tome da je uzrok ovog poremećaja višedecenijska ishrana belim brašnom i pasterizovanim mlekom – mnogi lekari jednostavno nisu informisani.

Drastični efekti degenerativnih bolesti su se tako odavno pokazali u eksperimentima kod mačaka koje su ovako hranjene i to se manifestovalo želudačnim ulcerima, konstipacijom, artritisom, bolestima jetre, srca… Dakle, sve ono što pogađa savremenog čoveka.

“Kada se ne bi vršila pasterizacija mleka ono bi moralo da bude čisto i proizvedeno pod daleko boljim higijenskim uslovima ili bi se njegovo loše stanje pokazalo vidljivim zgrušavanjem pre nego što i stigne do kupca. Pasterizacijom se pravo stanje mleka prikriva baš kao što se beljenjem brašna prikriva rđav kvalitet pšenice. Tako se u stvari samo povećava prodaja”, upozoravao je dr Li.

Takođe treba napomenuti da pasterizacija ne smanjuje broj bakterija nakon što se mleko konzumira, jer bacili onda u crevima rastu brže u pasterizovanom nego u sirovom mleku, tako da njihov broj u crevima čak premaši onaj koji je bio u sirovom, tvrdio je Li.

Vinske amino kiseline

Još 1895. godine Pol Volden sa univerziteta Rostok u Nemačkoj otkrio je da se u molekulima izolovane kristalno čiste supstance, koja je izvađena iz svog prirodnog okruženja (kada dolazi do spajanja sa drugim koloidnim faktorima), pokreće spontani intramolekularni proces potpunog preuređivanja molekularnog sadržaja, pa ovakvi molekuli postaju delovi racemičkih (grožđanih)jedinjenja (koja se pretvaraju u vinsku kiselinu). Efekat je da se atomski raspored u molekulu postavi “naglavačke”, te se tako dobijaju optički efekti potpuno suprotni od onih koji su evidentirani u prirodnom kompleksu. Zato su sintetičke aminokiseline neupotrebljive i zapravo toksične. Samo levoruke (levo) aminokiseline mogu biti asimilovane u ljudskom organizmu na pravi način. Sve sintetičke aminokiseline su racemičke (vinske).

Sintetički adrenalin podstiče dijabetes

Adrenalin je istaknuti primer sintetičkog proizvoda koji je komercijalizovan, pri čemu se ne obraća pažnja na različitosti u fiziološkim aktivnostima prirodnog i sintetičkog.

Prirodni (l-) adrenalin je petnaest puta aktivniji od sintetičke dekstro forme u svom efektu koji proizvodi na krvne sudove, dok je sintetički dekstro adrenalin 18 puta efektniji u stvaranju glikosurije (prisustvo šećera u urinu).

S obzirom na to da je svrha najčešćeg korišćenja sintetičkog adrenalina u medicini u tome da podstakne brze vaskularne promene koje ublažavaju grč bronhija kod teškog astmatičnog napada, glikosurija (podsticanje dijabetesa) definitivno nije cilj u terapiji sa sintetičkim adrenalinom. Ali da bi se dobio isti vaskularni efekat, 15 puta, 18 puta ili 270 puta više sintetičke supstance mora biti upotrebljeno da bi se postigao željeni efekat u terapiji i to za posledicu ima stvaranje dijabetesa.

Ivona Živković