DA LI JE AMERIČKA VOJSKA NESPOSOBNA…

Da li su Izrael i SAD 6. septembra 2007. godine planirali da izvrše zajednički napad na iranska nuklearna postrojenja koristeći nuklearno oružije ili je NEKO spolja uspeo da se infiltrira u kodirani komandni sistem američke vojske i ukrca na B-52 nuklearne projektile a da za to niko u američkoj vojsci stvarno nije izdao komandu? Deluje sumanuto, zar ne? Ali, sumanuto ne znači da nije istinito…

Da je neka američka vojna operacija bila u toku 30.avgusta 2007. i da je obustavljena, sada je evidentno. Neki detalji, koji su sticajem okolnosti stigli i u zvanične medije i koji stvarno delujuju sumanuto i besmisleno, američku vojsku su prikazali u veoma lošem stanju. Apsurd je što je to učinjeno upravo preko nauticajnijeg vladinog glasila, Washington Post-a.

Skandal bez presedana u američkoj vojsci dogodio se 30. avgusta 2007. kako je objavio nedelju dana kasnije Washington Post, nakon što je “vest” prvo diskretno procurila u vojnom američkom listu Military Times. Vest je priznanje američke vojske da je tog dana došlo do katastrofalne nepažnje prilikom ukrcavanja u avion krstarećih projektila stelt AGM 129 u vojnoj bazi Minot u Severnoj Dakoti. Tada je nizom propusta na više kontrolnih i sigurnosnih nivoa u bombarder B- 52 nakačeno 12 krstarećih raketa od kojih 6 sa nuklearnim bojevim glavama a da to niko u US vojsci to nije evidentirao niti je za to izdato naređenje (!) Radi se o nuklearnim bojevim glavama tipa W- 80-1 snage 150 kilotona svaka. Ove bojeve glave bile su navodno tretirane kao konvencionalne i ovako opremljen bombarder upućen je u vojnu bazu Berksdejl u Luizijani. Greška je navodno otkrivena tek kada se bombarder, nakon preleta pet država, spustio na pistu u vojnoj bazi Berksdejl. Kada je parkiran pored piste, kao i svaki drugi avion, ekipa avio opslužitelja na zemlji ugledala je na njemu oznaku – “nuklearno oružije”. Evo šta su o ovom “propustu” napisali novinari Washington Post-a (Joby Warrick and Walter Pincus): “Jednostavna greška u skladištu gde se drže bojeve glave dovela je do lančane reakcije grešaka na ostalim nivoima.

Pošto radnici u skladištu nisu evidentirali da su na projektilu postavljene bojeve glave, sigurnosni timovi i posada letilice takođe su propustili da izvrše nadzor i potpuno provere teret. Nuklearni sistem obezbeđenja, koji je razvijen za vreme Hladnog rata i nadograđen rigoroznim proverama i komandnim procedurama, bio je potpuno srozan, pokazali su rezultati istrage”. Kad čovek ovo pročita prosto se zapita kada će svet sa ovakvim neodgovornim bilmezima u vojsci SAD (koja poseduje čak 17 000 nuklearnih bojevih glava ) jednostavno prestati da postoji? Kom vojnom bilmezu je uopšte palo na pamet da nuklearne bojeve glave na projektilima transportuje avionom? I to ne jednu, nego šest! Da sa američkom vojskom neštio nije u redu videli smo i 11. septembra 2001. prilikom spektakularnog terorističkog napada na Njujork i Pentagon.

Toga dana ogroman Boing 757 (na redovnom letu iz Vašingtona za Los Anđeles), leteo je bez ikakve kontrole u vazdušnom prostoru 250 kilometara od Norfolka (gde se inače nalazi najveća vojna baza američkih nosača aviona, podmornica i najbržih aviona na svetu F-14) – čak 45 minuta. Ni jedan vojni avion “nije stigao” da presretne ovaj Boing, koji je kasnije “udario u Pentagon”. Boing 757 leti brzinom oko 850 km na sat, a F-14 blizu 2000 km na sat. Sistem za presretanje balističkih raketa koji se takođe nalazi u Norfolku i aktivira se u sekundama, nije se ni “uključio”. Nekoliko arapskih terorista koji su jedva nekoliko časova učili pilotiranje, pod komandom građevinskog preduzimača iz Saudi Arabije, Osame Bin Ladena koji je sedeo u jednoj avganistanskoj pustinji, tada su izigrali i ponizili najveću vojnu silu sveta. I pobili ogroman broj građana koji plaćaju godišnje čak 365 milijardi dolara ovu vojsku da ih brani od “globalnog terorizma”. Čak 336 000 profesionalnih vojnika u stalnoj službi, preko 69 000 oficira i preko 260 000 vojnih službenika, na platnom su spisku vazduhoplovnih snaga SAD.

Vazduhoplovne snage imaju 13 500 pilota (najbolje obučenih na svetu), 4 415 navigatora, 1300 borbenih operativaca i još gomilu drugih pomoćnih oficira. Da li su američke Vazduhoplovne snage jedna velika šarena laža? Da li je čitava US Army toliko nesposbna i brljiva? Možete li da povereujete u to? Ja ne. Ali, kada jedna uticajna novina Washington Post objavi vest da je u vojsci SAD došlo do jedne takve greške u rukovanju nuklearnim oružijem to nesumnjivo unosi teško nespokojstvo među građane, ali i same pripadnike oružanih snaga. Zašto nisu prećutali ovaj težak incident? Zašto je uopšte puštena jedna takva besmislena informacija? Da li su to uradili da bi zataškali nešto drugo?

GREŠKA NIJE MOGUĆA

Upućeni u način rukovanja nuklearnim aresnalom u američkoj vojsi kažu da je nemoguće da tu dođe do bilo kakve greške. Nezavisni novinar Lari Džonson koji 15 godina preko poverljivih insajdera u US vojsci objavljuje razna zanimljiva saznanja, koja su uglavnom sakrivena od očiju javnosti, tvrdi sledeće: “Sjedinjene Države imaju nuklearno naoružanje 60 godina. Sve to vreme – praćenje, skladištenje i premeštanje ovakvog oružija vršeno je bez problema. Sigurnosna procedura usavršena je tako da greške nikada ne sme biti. Svaki komad nuklearnog oružija ima poseben serijski broj i svako preuzimanje oružija od neke osobe prati posebna procedura koja uključuje beleženje ovog broja uz određenu šifru. Niko ne zna celu šifru, već samo deo. Kada se šifra uklopi, to znači da je sve teklo po planu. Za svako premeštanje potrebno je pismeno šifrovano naređenje isključivo od lica ovlašćenih da takva naređenja izdaju. Da bi se nuklearno oružije montiralo na krila aviona potrebna su posebna odobrenje komandira depoa u kome se oružije čuva. Utovarivač prima nuklearno oružije uz pismenu naredbu i proverava broj bojeve glave.

Pilot aviona prima teret uz pismenu naredbu, proverava serijski broj i obevazno pregleda detaljno teret koji treba da podigne u vazduh. Krstereća raketa sa nuklearnom bojevom glavom i bez bojeve glave nisu iste težine. Čitava ova oprocedura odvija se i samo u slučaju da se bojeva nuklearna glava premešta iz jedne prostorije u drugu. I to se čini isključivo uz pismenu naredbiu i odoborenje nadležnih Oficir za čuvanje municije je u obavezi da apsolutno prati kretanje svake bojeve glave. U slučaju krstarećih raketa sa nukleranom bojevom glavom, mali otvor veličine poštanske marke na okviru projektila dozvoljava radniku da zaviri unutra i vidi da li su bojeve glave unutra srebrnaste boje. U mnogim slučajevima crvena traka ili zakačan marker na projektilu služe kao dodatno upozorenje. Konačno, pre nego što se projektili bilo gde pomere, tim od najmanje dva čoveka mora da pogleda na ček listi bar kodove i serijske brojeve koji označavaju da li projektil ima na sebi bojevu glavu. Svakom njihovom pomeranju obavezno prisustvuju snage specijalno naoružane vojne policije uz odobrenje starijeg komandanta baze i posebnog obezbeđenja i sistema praćenja”. Iz svega navedenog, nejasno je kako su uopšte mogle nuklearne bojeve glave da budu ukrcane na bombarder – “greškom”.

U slučaju za koji Washington Post tvrdi da je posledica lančane greške, ispada ne samo da je oficir za praćenje bojeve glave izgubio trag, nego su i dva čoveka iz tima za proveru propustila da uporede serijske brojeve, a ni pilot nije ispitao teret koji prevozi (!?). “Krem na torti” je da su bojeve glave sa konvencionalnim punjenjem i nuklearnim držane zajedno u skladištu (!) Dakle, montaža šest krstarećih projektila sa nuklearnim bojevim glavama na B-52 mogla se obaviti samo pod komandom sa najvišeg vrha i po strogo predviđenoj proceduri uz adekvatne šifre. Takav avion mogao je biti podignut u vazduh samo kada bi procedura bila u potpunosti ispoštovana. Znači li to da je NEKO ipak izdao komandu? Da li Dr Strangelove, zaljubljenik u nuklearne bombe iz Kubrikovog filma, zaista postoji u vojsci SAD?

OPERACIJE “VOĆNJAK” I “ŠAH-MAT”

Da li je to bila tajna i podmukla operacija Amerikanaca – da izazovu nuklearni incident u Iranu (što bi čitav svet uverilo u opasnost izgradnje nuklearnih postrojenja), a što je NEKO u US vojsci ipak sprečio? Vojna baza Berksdejl u Luizijani gde je B- 52 prizemljen, upravo služi kao odskočna daska za vojne operacije na Srednjem Istoku. Izjava francuskog ministra spoljnih poslova, Bernara Kušnera, da se u slučaju Irana ” treba spremiti na najgore … a najgori je rat”, savršeno se poklopila sa navodnim perfidnim planovima onih koji kontrolišu Department of defence (mnogi ga već nazivaju Department od offence). Vejn Medsen, bivši službenik američke Nacionalne bezbednosti, a sada novinar i publicista iz svojih tajnih izvora bliskih američkoj vladi, otkriva da su “određeni elementi američkih Vazduhoplovnih snaga potpomognuti personalom iz američkih obaveštajnih krugova uspešno otkrili konačnu destinaciju nuklearnih bojevih glava i zaustavili OPERACIJU”. Dakle, i po njegovim izvorima, nikakve greške nije bilo, već se radi o tajnoj operaciji koju je američka vojska sprovodila sa očitom namerom da nuklearne bojeve glave dopremi na Srednji Istok. Ali, nekakve “patriotske snage” unutar same američke vojske i CIA, valjda, su to sprečile (!?)

Madsen veruje da je priča Washington Post-a o incidentu tipa BENT SPEAR (kodni naziv za incident sa radiološkim oružijem) samo pokušaj da se čitava stvar prikaže tako da ne nanase štetu samom predsedniku i državnom vrhu koji su, očigledno, ostali bez potpune kontrole u sprovođenju vojnih operacija. (Medsen je inače žestok kritičar politike Džordža Buša, ali pristalica nekih struja u Demokratskoj stranci). Medsen još tvrdi da se jednoj nuklearnoj bojevoj glavi ipak izgubio trag. Ovo medjutim, nije zvanično obelodanjeno, jer bi u tom slučaju sigurnosni sistem morao biti stavljen u poziciju kodnog imena EMPTY QUIVER ( incident sa gubitkom nuklearnog oružija) sa mogućim najvišim stepenom rizičnosti- kodnog imena PINNACLE. Dok je Washington Post spremao svoju verziju događaja, Newsweek je objavio da je Dejvid Vurmser, do skoro bivši savetnik za Srednji Istok američkog potpredsednika Dika Čejnija, navodno izneo pred jednom grupom savetnika (pre nekoliko meseci) kako je potpredsednik Čejni razmatrao predlog Izraela da oni lansiraju jedan jedan projektil na iransko nuklearno postrojenje u Natancu.

Čejni je smatrao da nakon iranskog povratnog udara, SAD mogu imati dobar razlog za masivni vazdušni napad na Iran. Supruga D. Vurmsera, Majrav, ovo je odmah demantovala. Ipak, ovaj plan je zamenjen i Izrael je sam 6. septembra 2007., koristeći turski vazdušni prostor, bombardovao navodno sirijsko -iransko- severno korejsko nuklearno prostrojenje u Siriji. I uništio ga. Po saznanjima Medsena američki napad na Iran, pri čemu bi se koristilo nuklearno i konvencionalno oružije, planiran je da se poklopi sa izraelskim napadom 6. septembra i to udarom na sirijsku nuklearku Dayr az-Zwar u severnoj Siriji blizu turske granice. To bi izazvalo napetost i u Turskoj, koja je strateški partner izraelske vojske. Inače izraelska kompanija Magal Security Systems, koja je delimično u vlasništvu države, rukovodi poslovima obezbeđenja najvećeg broja skladišta sa nuklearnim punjenjem u SAD (!?) Kodno ime izraelske operacije je bilo OPERACIJA VOĆNJAK (OPERATION ORCHARD).

Neokonzervativci (cionisti) koji su poslednjih decenija preuzeli kontrolu nad američkom spoljnom politikom, po tvrdnjama Medsena, odavno već preko globalnih medija koje kontrolišu, vrše pripreme javnog mnjenja ukazujući na problem islamskog terorizma i njihovog nastojanja da se domognu metarijala za “prljavu bombu”. Arapsko i severnokorejsko posedovanje nuklearnog oružija čovečanstvu bi donelo nesagledive posledice (!) Ti “zlikovci” su svrstani u zemlje “osovine zla” i to su: Iran, Irak, Sirija i Severna Koreja. A glavni pioni cionista su upravo predsednik Buš i potpredsednik Čejni, uverava Medsen. Poverljivi izvori sa “obe strane Atlantika” otkrili su Medsenu i da je postojala veza između Operacije Voćnjak i incidenta sa ukrcavanjem 6 nuklearnih bojevih glava na B -52 u bazi Minot u Severnoj Dakoti. Pored ovoga postoji i veza sa tajnom operacijom Pentagona nazvanom PROJEKAT ŠAHMAT (OPERATION CHECKMATE).

To je program američkih Vazduhoplovnih snaga gde je razrađivan plan napada na Iran juna 2007., dakle u isto vreme kada je potpredsednik Dik Čejni navodno razmatrao plan o združenom izraelsko-američkom scenariju za napad na Iran. O nastojanjima Dika Čejnija da uvuče SAD u rat sa Iranom spekuliše se već dve godine, a detaljnu razradu je sprovodila i Centcom ( US. Central Command). O PROJEKTU ŠAHMAT pisao je i Sunday Times 23. septembra 2007. iz pera novinara Sare Bekster. Tu se navodi da je Projekat Šahmat bio verzija programa koji je počela da radi grupa koja je planirala i operacije u Persijkom zalivu još 1991. Zadužen za Projekat je bio general Majk Mosli, šef američkih Vazduhoplovnih snaga, a na njemu je radilo 20 do 30 visokih oficira odbrane i stručnjaka za sajber ratovanje i logistiku. Svi su imali ogromna ovlašćenja i u svakom trenutku direktan pristup Beloj Kući, CIA i drugim obaveštajnim agencijama.

General Mosli je sada zadužen da napravi detaljan izveštaj o “greški” sa nuklearnim bojevim glavama. Projekat su vodili brigadni general Lorens Štucraim i dr Leni Kes, bivši izraelski vojni oficir i ekspert za sajber ratovenje. Dr Leni Kas je sada uključen, igrom slučaja valjda, i u planiranje masivnih napada združenih američko- izraelskih snaga na Iran što podrazumeva glavni udar na tri do četiri hiljade meta u zemlji što bi trebalo da obezglavi državnu odbranu. PROJEKAT ŠAH-MAT ne obuhvata samo vojne operacije već sadrži informacije i bazu kompletne logistike potrebne kako za vođenje rata, tako i za kasnije mirovne sporazume što verovatno uključuje i postavljanje marionetske vlade i angažovanje mreže lokalnih saradnika (“spavača”). Ipak, ono što Vejn Medsen nije pomenuo u svojim poverljivim saznanjima jeste mogućnost da je opoziv ove operacije možda usledio pod pretnjom neke strane sile.

Ali, ko bi i kako mogao da doskoči američkoj vojsci i čime bi ih naterao da akciju koju su navodno dve godine tajno planirali -obustave? Možete li da zamislite da je NEKO izvan SAD došao u posed potpuno nove tehnologije kojom može da razbije kodni sistem komunikacija u SAD vojsci, da u vazdušnom prostoru SAD preuzme daljinsko upravljanje staretškim bombarderom B – 52 na kome se u tom trenutku nalazi šest nuklearnih bojevih glava i onda pozove nekog glavešinu u Pentagonu ili Beloj Kući i kaže mu: “Vaš avion je sada u našim rukama. Vratićete ga smesta na zemlju ili ćemo ga mi “spustiti” na odredište koje mi izaberemo, vašu vojnu bazu Norfolk (na primer ) i tu će ostati samo rupa”. Od ovoga bi se i dr Strangelove-u sledila krv u žilama, zar ne? Ja zaista ne znam šta mogao biti razlog da “najmoćnija sila sveta” odustane od svog paklenog plana ukoliko ga je tako dugo razrađivala i pokrenula akciju. Ali B-52 je vraćen. Neka operacija jeste opozvana. Ili se “najmoćnijoj vojnoj sili na svetu” dogodilo nešto još sumanutije ali i mnogo realnije?

DA LI SU KINESKI “HAKERI” 30. AVGUSTA 2007. PREUZELI KOMANDU NAD AMERČKIM KOMANDNIM SISTEMOM I POKRENULI B-52 SA NUKLEARNIM BOJEVIM GLAVAMA ?

Zamislite da je NEKO došao u posed svih komandnih kodova u US vojsci i “izdao naredbu da se na B- 52 nakače nuklearne bojeve glave i bombarder “poslao” na “tajni zadatak” bombardovanja nuklearnog postrojenja u Iranu, a onda javio glavešini u Pentagonu: “Primetili da vam nad glavama leti jedan B-52 sa nakačenih 6 nuklearnih bombi od po 150 kilotona. Bilo bi dobro da vidite šta ćete sa tim, momci”. Nezavisni novinar potpisan kao Vilijam Tomas, bez mogućnosti da dokaže izvor svojih informacija, pustio je preko Interneta kratak intervju do koga je posredno došao kako kaže sa drugim” visokim izvorom u okviru američke vojne ili vojsci bliske strukture”. Pitanja su postavljena preko posrednika iz vojske. Evo kakva su njegova saznanja o “događaju” od 30. avgusta 2007 :

P. Da li je meta bio Iran?
O. Da.
Da li je to bila nuklearna centrala u Iranu?
Da.
Da li je u pitanju Bušerer?
Ne. Nuklearno postojenje ali ne u Bušereru.
Da li su Buš i Čejni umešani u sve?
Ne.
Da li je posada B-52 umešana u sabotažu?
Posada nije znala šta se događa.
Da li je tu bio umešan neko iz američke vojske?
Ne.
Da li su to bili Rusi?
Ne.
Japanci?
Da, na neki način
Da li je u pitanju japanska tehnologija?
Da.
Da li Japanci znaju za šta je bila namenjena?
Ne.
Da li se to odnosi i na incident iz juna meseca?
Da. To je ista tehnologija. ( Moja primedba: ovo se zapravo odnosi na “hakerski” upad Kineza u službeni komputerski sistem ministra odbrane Gejtsa.)
Da li je naredba izdata da bi poslužila kao “Trojanski Konj”?
To je vezano za još nešto. Nije tako jednostavan odgovor.
Da li je to nešto slično virusu ubačenom u mikročip?
Vrsta toga. U toj je kategoriji. Ali, ne baš tačno. To je tehnologija koja nije široko poznata.
Da li je u osnova tehnologije elektromagnetska ili mikročipna?
Tehnologioja još nije široko shvatljiva. To ste me već pitali.
Kakvu tehnologiju ima Japan, a da je nema Kina?
To je veoma tajnovita stvar koju zna samo Kina. SAD za to ne zna.
Da li je to tehnologija pronađena u Japanu i povezana sa tehnologijom koju su već imali?
Kina je otišla daleko koliko je to mogla da dokuči. Postoje neki delovi koje Japan poseduje. Kao kada vršite neki eksperiment ali niste u stanju da ga potpuno kompletirate.
Da li tehnologija koju Japan ima nije u normalnoj upotrebi?
Da.
Da li je to vojna tehnologija?
Ona može biti primenjena u vojsci. Može biti primenjena i na druge stvari.
Da li je to učinjeno da se rat spreči ili da se rat dogodi?
Ne mogu da odgovorim na tako postavljeno pitanje. Tehnologija može biti primenjna na bilo šta što želite. Kinezi su kupili tehnologiju od Japanaca i rekli im da oni “ne moraju da znaju šta će oni sa tim raditi”.
Da li je ona kupljena od privatne kompanije?
Da. Nije od vlade. Kupljena je od individualne grupe – grupe ljudi koji su tehnologiju i razvili.
Da li je moguće da dobijemo ime te japanske grupe?
Ne.
Kako bi ste nazvali poslove kojima se bavi ta japanska grupa?
To su mladi ljudi u posedu neke tehnologije koju su razvili i onda su “opipavali” sva moguća mesta gde bi je mogli primeniti i prodati. To nije grupa sa planom da razvije određenu tehnologiju sa nekim posebnim ciljem. Oni jednostavno kuckaju unaokolo i gledaju gde je sve to primenjivo i jednog dana naiđu na nekog ko kaže: “platiću vam za to”. Ti koji su platili bili su Kinezi.
Šta je bio cilj operacije?
Operacija je napravljana tako da izgleda kao da je Amerika agresor.
Šta je bila oficijalne destinacija u planu leta?
Originalni plan leta je promenjen dok je avion bio u vazduhu. Kad je poletao, pilot je mislio da ide na jedno mesto. Onda mu je u letu promenjen kurs.
Da li je tačno da komandIr iz baze nije mogao da izda komandu za opoziv?
Tačno. Vojni oficir iz baze nema ta ovlašćenja. On to mora da ih dobije sa jednog drugog mesta.
Da li je boimbarder preusmeren nazad?
Da. Opozvan je nazad iz nekog razloga, nakon Barksdejla, jer je neko u vladi shvatio da nešto nije normalno. Kinezi su pokazali damogu dešifrovati komandni kod i onda shvatite da niste takva sila kao što ste to mislili.
Da li je opoziv zadatka potekao od Amerikanaca ili od Kineza?
Od Amerikanaca.
Ko je izdao naredbu o vraćanju aviona?
Neko u US vojsci. Ta osoba izdaje naredbu o obustavi zadatka, ali po naredbi nekog drugog.
Da li je to bila samo demonstracija kineske sposobnosti ili je pokrenut stvarni napad na Iran?
Bila je to Kina koja nam je rekla: “Probudi se Ameriko. Još ništa nisi videla”.
Šta je bio cilj operacije?
Samo su demonstrirali snagu.
Šta je bilo sa avionom kada je sleteo u Berksdejl? Da li je posda uhapšena?
Ne.
Da li je posada saslušana?
Ne. Oni nisu znali šta se događalo.
Nakon ovog incidenta kako vojna komanda SAD može biti sigurna da su njihova naređenja istinska?
Nikako.

Šta se, po Tomasu i njegovom izvoru iz vojske , dogodilo?
Kodirana poruka da se B-52 natovari sa 6 nuklearnih projektila i poleti iz baze Minot nosila je adekvatnu kodnu šifru za taj
dan i za takvu operaciju. Nakon što su proveravali i proveravali dobijen nalog, desetine oficira i podoficira vojske SAD uvučeno
je, kako su verovali, u tajnu nuklearnu misIju. Datum 30. avgust, nije slučajno izabran, jer je za praznik “Labor Day” bilo
mnogo onih koji su koristili slobodan dan. Idealno za konspirativni zadatak po nalogu “sa vrha”.
Provaljeni kodovi komandnog lanca sa najvišeg nivoa u SAD, direktno iz Bele Kuće samog predsednika kao i ministra odbrame,
Roberta Gejtsa, bili su sastavni deo “igre”.
Ko je, kada i kako u američkom vojnom vrhu shvatio šta se stvarno događa – nije poznato. Nije više ni važno.
Američka vojna blamaža je bila izuzetno teška. Bio je to čist kineski kibernetski šah-mat (ali koji je mogao imati teške posledice
u slučaju da se nešto nepredviđeno dogodilo).

MRTVA USTA NE GOVORE

Ipak, američka vojska potvrdila da je troje ljudi iz baze Minot i dvoje iz Berksdejla “sticajem nesretnih okolnosti” smrtno
stradalo u veoma kratkom periodu. Dvoje je umrlo pre incidenta (jula meseca), a troje samo sedam dana nakon toga – u prvoj
nedelji septembra:
Vazduhopolovac prve klase Tod Blu (20) umro je bez ikakvog objašnjenja.
Bračni par pilota iz baze Berksdejl stradao je na motociklu.
Adam Berns (20) stradao je u saobraćajki.
Poručnik Veston Kisel (28), pilot bombardera, stradao je na motociklu u Tensiju.
Policija je pronašla i telo vazduhoplovnog kapetana Džona Fruija u blizini Vašingtona.

KINESKI ČIPOVI SEJU PANIKU

Nema sumnje, u američkom vojnom vrhu, posle ovakvog događaja, morala bi da vlada prava panika. A kineski čipovi su ušli u Ameriku u ogromnom broju i ko zna gde su sve ugrađeni, zahvaljujući najviše kompaniji Wal- Mart koja je zaradila ogromne novce kada je proizvodnju svega i svačega poverila kineskoj jeftinijoj radnoj snazi, uništavajući američke male privrednike. Roba “Made in China” u ogromnim količinama našla se na američkom tlu. Kakav štos! Ko zna šta je u njima? Da li se svi ovi čipovi na neki tajnovit način mogu povezati u ogromno integralno kolo i kakva je tehnologija koja sve njih može da koristi?

To je za sada misterija kojom se intenzivno bave američki sajber eksperti. Da li je samo sticaj okolnosti to što je američka federalna vlada u više slučajeva poslednjih meseci tražila da se neki kineski proizvodi povuku sa tržišta – jer nisu bezbedni. Poslednji na udaru je kontigent od 425.000 dečijih dubaka napravljenih u Kini, jer se jedno američko dete ugušilo. Zašto je i dubak “Made in China” opasan je za američku decu?

ODAKLE KINI TAKVA MOĆ ?

Iran i Kina potpisali su nekoliko velikih strateških ugovora o trgovini naftom i gasom u periodu od narednih 20 godina. Za razliku od SAD, Kina ima stvarno ogromnu i jaku ekonomiju, te je juan u odnosu na dolar moneta koja će imati sve jače pokriće. I tržište naftom u Kini će godinama biti sve veće. Najzad, globalna oligarhija odavno je ušla sa ogromnim investicijama u Kinu, te je logično da su u tu državu preneli i vrhunsku vojnu tehnologiju kako bi svoj kapital zaštitili.

Amerika je svoje zlatno imperijalističko doba završila i biće uskoro poslata na istorijsku giljotinu, baš kao što prikazuje donja karikatura. Ujka Sem i dolar moraju pasti, dok će novo naftno tržište i carstvo porodice Rokfeler i ostalih naftnih oligarha biti – KINA. Novokomponovane kineske dinastije odavno su članice kluba Iluminata. Dejvid Rokfeler i Li Čijang (iz moćne porodice Li), koji je bio zadužen za trgovinu u vreme Crvene revolucije. Mreža masonskih loža odavno je stvorena u Kini i počiva na tri porodice, pa u ogroman politički uticaj Kine narednih godina na svetkoj političkoj sceni ne treba ni sumnjati. Ko ima vlastelu, imaće i moć. Jaka kinska vojska i posedovanje najnovije sajber tehnologije siguran su preduslov za stvaranje nove sile i ogromnog potrošačkog društva – na Istoku.

Ivona Živković