Kada želja postaje potreba a fikcija stvarnost

Kontrola uma zasnovana je na jednom perfidnom sistemu koji ima za cilj da ljude maksimalno onesposobi za samostalno razmišljanje pa čak i da im se implementira određena logika, tako da i visokoobrazovani pojedinci donose zaključke koji su u skladu sa unapred predviđenim sistemom rezonovanja. Kao osnovna baza tog unapred datog sistema razmišljanja koristi se već decenijama poznata Hegelova dijalektika…

Georg Fridrih Hegel (1770-1831) je inače poznat kao filozof koji je zastupao stav da država za narod treba da bude isto što i bog na zemlji. Takva filozofija je bila temelj rigidnog društvenog uređenja moćne Prusije, koja je imala moto “svakom svoje”. Tako je ovaj bog na zemlji odlučivao šta narod treba da zna, a šta da ne zna, i kako da razmišlja, i da li uopšte treba da razmišlja. I sve je bilo podređeno vojsci u vidu državne obaveze.

Zanimljivo je to što je i Aleksandar Solženjicin u jednom svom govoru iz 1973. godine upravo skrenuo pažnju na državnu kontrolu uma: “Uzajamni opstanak na ovoj tesno izatkanoj zemlji treba posmatrati kao opstanak ne samo bez ratova već i bez uputstava (vlade) kako da živimo, šta da govorimo, šta da mislimo, šta da znamo ili da ne znamo”.

Edukativni sistem zasnovan na Hegelovoj filozofiji ušao je s nemačkom elitom i u SAD da bi nakon Drugog svetskog rata u skladu s tim bila sistematski vršena reforma čitavog obrazovnog sistema. Taj sistem je od prosečnog Amerikanca vremenom stvorio poslušnog i produktivnog robota, koji je u potpunosti predan radu u skladu s potrebama transnacionalnog korporativnog biznisa.

Teze i antiteze

U knjizi Namerno zaglupljivanje Amerike, obajavljenoj 1999. godine Šarlota Tomson Iserbajt navodi kako je u SAD čitav sistem edukacije perfidnim smicalicama i raznim reformama obrazovnog sistema, upravo koristeći Hegelovu filozofiju teze i antiteze koje stvaraju sintezu, došao pod kontrolu federalnih vlasti. Sve je rađeno sa ciljem da se, navodno, reši kriza obrazovanja i poboljša kvalitet obrazovanja. Iserbajt je 25 godina sakupljala dokumentaciju o ovim reformama da bi izvela nedvosmislen zaključak da je sve rađeno veoma osmišljeno i s jedinim ciljm – da se čitav intelektualni potencijal građana SAD drži pod kontrolom i da obrazovani ljudi budu korisne alatke u rukama moćnih transnacionalnih korporacija, i naravno, ratova koje one vode u cilju rešavanja svetskih kriza. Istovremeno od građana se za obrazovanje prikuplja ogroman novac, te se cena ovako kontrolisanog školovanja višestruko uvećava. Tako se na federalnom novou u SAD godišnje samo za edukaciju izdvaja čak pola triliona dolara.

U toj edukaciji se po Iserbajtovoj koristi Pavlovljeva tehnika uslovljanja gde se učenici nagrađuju samo onda kada daju tačno onaj odgovor za koji je vlast odredila da je ispravan.

Po Hegelovoj dijalektici, postoji misaoni razvoj koji se stvara između teze i antiteze i on se odvija u nekoliko postepenih faza. Krajnje logičko razrešenje ovog misaonog konflikta (natezanja) je sinteza koja predstavlja konsenzus teze i antiteze. U konačnoj sintezi se tako nalaze i delovi teze i antiteze.

Ako teza predstavlja uobičajenu praksu ili gledište kojem je suprotstavljena antiteza – obično nastaje kriza koja treba da bude razrešena. Ukoliko se ova kriza veštački stvara s namerom da se teza kompromituje tako što se njoj ubacuju delovi antiteze, rešenje će se postići stvaranjem konsenzusa koji uključuje i delove teze i delove aniteze. Iserbajtova kaže da je Hegelova filozofija bila glavna alatka u torbi trikova koje su koristili obučeni agenti vlade koji su imali za cilj da kompromituju teze i proizvode krize kako bi u zaključak ugradili delove antiteze (koja je njima odgovarala) i tako pravili naizgled kompromisno rešenje.

Da građani stalno žive u informativnom prostoru punom kriza, koje vlada zbog njih stalno mora da rešava (ako nema kriza, vlada nije ni potrebna), stvoreni su brojni biroi za fabrikovanje i distribuciju informacija (baš kao u Orvelovoj knjizi 1984), koje se onda selektivo i preko pouzdanih urednika daju u medijima. Tako se određene teme s vremena na vreme otvaraju, održavaju na naslovnim stranama a onda zatvaraju. Od jedne do druge krize tako protiču godine, decenije, životi čitavih generacija.

I to je beskonačna igra teza i antiteza.

Nasilje u porodici, pedofilija, globalno zagrevanje, sve više novih bolesti, virusi koji haraju, problematični rijaliti programi (koje kao da je sam bog smislio i nametnuo), etnički sukobi, dužničke krize i slično predstavljaju samo deo kriznog arsenala kojima vlada mnogih zamalja u svetu mora konstantno da se bavi. Terorizam je ipak glavna caka ovih majstora za izazivanje kriza.

Ko je lider terorista

Postavlja se pitanje kako napraviti u državi oružanu silu koja bi bila opremljena dugim cevima, topovima, bornim kolima, i da sve to služi za borbu protiv eventualno pobunjenog stanovništva – civila, a da oni sve to prihvate kao da je za njihovo dobro.

Jačanje policije kao represivne vojske napravljene da drži pod kontrolom obične građane moguće je samo izmišljanjem neprijatelja koji bi mogao da bude baš među građanima. Taj zamišljeni neprijatelj koji može poremetiti državu iznutra je “terorista”. Da bi se strah od takve opasnosti usadio u veoma mlade mozgove, mnogo pre nego što se na političkoj sceni pojavio Osama bin Laden (sada već čuveni svetski terorista), smišljena je perfidna prevara u vidu fikcije.

Tako je u Americi osamdesetih godina prošlog veka bila veoma popularna crtana serija za decu “G. I. Joe”.

“G. I. Joe” predstavlja kod jedne američke viskoobučene specijalne jedinice za posebna dejstva. Njihov cilj je bio da odbrane ljude čitavog sveta od surovog i beskrupuloznog teroriste i njegovih sledbenika koji su se nameračili da porobe čitav svet. U stvari, glavni lik u seriji je negativac, komandant svih neprijatelja zbog kojih američka vojska i čitav svet moraju da budu u stalnom strahu. Njegovo pravo ime i mesto rođenja je tajna, ali je njegovo šifrovano ima Komandant Kobra. To je čovek u plavoj uniformi, ali bez lica. Verovali ili ne, njegov glavni cilj je poptuna kontrola sveta i ljudskog uma, privatne imovine i svih prirodnih resursa na planeti.

Kakva koincidencija! Njegov cilj je baš ono što je cilj globalne vlastele, njihovih bankara i intelektualne elite koja same sebe naziva iluminati (po drevnoj egipatskoj priči o ljudima koji su ispunjeni svetlošću).

Ova crtana serija imala je za cilj da promoviše i opravda američke planove u razvoju vojnog kompleksa u borbi protiv međunarodnih terorista, a vojska je tako mogla da bude obučavana za obračun sa civilima. Na kraju svake epizode G. I. momci bi deci napominjali da je “znanje pola bitke”. I time je opravdano sofisticirano naoružanje policije i obučavanje vojske za rat sa sopstvenim stanovništvom kao eventualnim teroristima.

Čoveka kontrolišu verom

Današnji vladari iz senke, u stvari, čine upravo ono što je Kobra planirao da učini svetu – da ga opljačka, pokori i ljudima nametne svoje zakone života i ponašanja. Da li su baš ovom serijom takozvani iluminati unapred prikazali svoju agendu?

Loše momke na čijem čelu je Kobra finansira velika američka korporacija nazvana Extensive Enterprises. Oni imaju svoje reptilijanske lidere (kobre), koji komanduju čitavim operacijama iz svojih reptilijanskih hramova u obliku nezavršene piramide, i to širom sveta. Zanimljivo je i da današnja vladarska elita (bezosećajnih gramzivih ljudi za koje publicista Dejvid Ajk tvrdi da potiču od reptilijanske vrste, čime i on očito otkriva da piše po njihovom nalogu) koristi mrežu tajnih društava (koja su preuzeli rituale i učenja drevnog Egipta). Na poleđini dolara tako se našla piramida bez vrha, sa svevidećim okom drevnog egipatskog boga Horusa. Svi ti rituali imaju za cilj religiozno utemeljenje masonerije koja, takođe, podleže teškom ispiranju mozga. Samo oni koji su spremni da uče i pokoravaju se tim ritualima pogodni su da služe gazdama u mreži koja je osmišljena za pljačku i reketiranje naroda širom sveta. Za ljude koji misli svojom glavom tu nema mesta. Kecelja je nedvosmislen simbol pokornog sluge.

Kobrini hramovi postavljeni su širom sveta na veoma mističnim lokacijama, kao, na primer, na Uskršnjim ostrvim ili u podzemnim kineskim odajama sa glinenim ratnicima.

Kobre veruju u geomantiju, tj. u proricanje sudbine koja je zapisana u linijama određenih geografskih područja. I masonerija danas ima čitavu azbuku svojih simbola od oblika i brojeva. Vera je suština kontrole uma. Gde god su rituali, tu su oni koji su spremni da ih izvršavaju, a to su adekvatni podobni sledbenici kojima je moguće usaditi u glavu važne i “tajne zadatke”. Inteligentan čovek nema razloga da bilo kome služi.

Iako se kao negativci na Zapadu uglavnom označavaju terorističke organizacije utemeljene na komunističkoj i fašističkoj ideologiji, Kobre imaju u sušptini elitističku ideologiju, kao i organizacionu strukturu tajnih društava.

Evo kako terorišu Kobre. U prvoj epizodi Piramida mraka komandant Kobra nastoji da preuzme kontrolu nad svetom gašenjem elektromreže na čitavoj severnoj hemisferi. I za to koristi veoma sofisticiranu tehnologiju (poput Haarpa pomoću kog može da se priozvede takozvani stojeći elektromagnetni talas). Zanimljivo je da je 2003. godine Njujork ostao u mraku, a da niko do danas nije obelodanio kako je to izvedeno i šta je pravi razlog.

Poznato je i da je lučonoša simbol iluminata (prosvetljenih). Mudrima svetlo, glupima mrak. Masonerija je lučonošu postavila i na svoj hram u Beogradu koji se nalazi na uglu ulica Nemanjine i Kneza Miloša. To je mesto gde se nalazi jedna od službenih ispostava Velikog Lučonoše u kojoj rade na “tajnim zadacima” njegovi “keceljaši”. Obični građani ovu zgradu doživljavaju kao sedište Vlade Srbije. Ali, pogledajte šta je na krovu – egipatska boginja Izida sa bakljom. Ista ona koje se nalazi i na dokovima Njujorka, administrativnog sedišta Svetske Vlade.

I to je upravo cilj iluminata – da ljudima zavladaju držeći ih u intelektualnom mraku.

Komandant Kobra radi upravo ono što rade međunarodni bankari – on želi da kontroliše vrednost ljudskog rada i da kontroliše razmenu svih dobara, tako što će kontrolisati novac koji je u opticaju, a njega će kontrolisati kada od građana pokupi zlato. Ko ima zlato može da izdaje papirni novac.

Po potrebi

Tako u epizodi Novac za potpalu komandant Kobra opet pomoću sofisticirane tehnologije, tj. termomolekularnog transmitera paljenja uspeva da zapali sav papirni novac u SAD. Građani su u šoku, jer ne znaju ni jedan drugi način kako da razmenjuju robu i usluge. Tako su naučeni (zaglupljeni) od malih nogu.

Komandant Kobra im se onda obraća preko nacionalne televizije: “Građani, pažnja! Zbog finansijske neodgovornosti i neznanja vaših lidera, Kobra je zaključio da je potrebno da se restrukturira vaša nacionalna ekonomija. Počeli smo s eliminacijom bezvrednog zelenog papira, kojim vas je vaša vlada obmanula puštajući vas da verujete da on ima vrednost. Kobra će vas spasti i Novi Poredak će se dići iz pepela”.

Kada se novac povuče iz opticaja, a što povremeno upravo rade oni koji ga izdaju (a to su privatni udruženi međunarodni bankari) nastaje ekonomska kriza. I istina je da je danas dolar potpuno bezvredan papir, ali mu vrednost određuju isti oni bankari koji su stvorili finansijsko tržište raznim političkim smicalicama.

Konfuzni narod, koji je ostao bez novca, u ovom crtaću za decu, izlazi na ulice i okuplja se ispred ministarstva finansija i viče: “Hoćemo novac!” Dakle, opet se javljaju Hegelova teza i antiteza. Kobra se opet pojavljuje na televiziji i saopštava: “Građani SAD, drago mi je što mogu da vam objavim plan Kobrinog ekonomskog oporavka. Ako vam je potreban novac da kupite hranu sebi i deci, ponesite sve svoje dragocenosti u najbližu poslovicu Extensive Entreprises. Tamo će sva vaša imovina biti zamenjena za kobra novac.

Naravno, u crtaću za decu, hrabri momci iz ekipe “G. I. Joe” shvataju da je to čista prevara i pljačka običnih građana (za razliku od miliona odraslih ljudi širom Srbije koji su upali u ovu perfidnu bankarsku zamku) i oni kreću u još jedan uspešan obračun s Kobrom i sa ciljem da odbrane zelene novčanice, nacionalnu vrednost Amerike.

Naravno, to što komandant Kobra može da istupa preko medija predstavlja još jedan bajkoviti deo ovog stripa, jer on na taj način očito pokazuje da ima i kontrolu nad medijima. Da je nema, ne bi mogao da se obraća građanima i nudi im sintezu.

Nije li čudno to što je isto takva bajka stvorena i u slučaju Osame bin Ladena koji se svetskoj javnosti obraća preko poruka koje, navodno, dostavlja tajno katarskoj televiziji Al Džazira. Katar se, inače, nalazi samo nekoliko milja od brodova američke Pete flote koja je stalno stacionirana u Persijskom zalivu i drži na nišanu sve arapske naftne posede koje svetska oligarhija eksploatiše uz pomoć svojih lokalnih kalifa i koji su ovih dana rešili da zamene svežijim i mlađim saradnicima. Baš kao što komandant Kobra, imaginarni negativac, stalno smišlja perfidne planove koje onda sprovodi izazivanjem krize, haosa i nereda širom sveta. On u stripu rukovodi neredima i ustancima naroda na Srednjem Istoku, Jugoistočnoj Aziji i na drugim kriznim žarištima.

Izazivanje krize je tako postalo glavno političko oružje koje se danas primenjuje. A politika nije ništa drugo do veština prevare.

Antologijska rečenica bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera iz 1969. godine to savršeno potvrđuje: “Tamo iduće nedelje ne može biti krize. Moj plan aktivnosti je već popunjen”.

Upravo je Komandant Kobra čovek koji organizuje otmice naučnika, političkih lidera, oficira, biznismena, dece. On ucenjuje, traži da mu se odaju državne tajne, pravi prljavu bombu, podmeće eksploziv na aerodrome, železnice, autobuse.

To je pokvaren čovek, bez skrupula koga zanima samo moć. Njegovo lice niko nikada nije video. On se skriva iza dece, iza nejakih, i perfidno koristi moral i hrišćansku veru drugih ljudi i zloupotrebljava je. Njemu ništa nije sveto jer zna da je sila isto što i bog.

On ljudima stavlja pred oči razapateog i mrtvog Hrista, i zaklinje se u njega, govori u njegovo ime, dok ljudima uzima novac i dušu i zaglupljuje ih, a niko u tome ne vidi ruganje upravo Hristu i njegovom moralnom učenju. To je efekat kontrole uma.

Zašto je ova serija ponuđena deci? Da li je to bila namera vlastele da dečje mozgove na neki način unapred upozna s perfidnim neprijateljem protiv kog američka država i vojska stalno mora da se bori? Koliko dece je nakon toga bilo u stanju da shvati da je njihov najveći neprijatelj upravo Amerika, američki sistem vrednosti, američko obarazovanje (najbolja na svetu), američki dolar, američka vojska ili američka policija. Tačnije, da su sami građani sa svojom zaglupljenošću sami sebi najveći neprijatelji?

To je bio čist primer programiranja mozgova pomoću Hegelove filozofije teze i antiteze. Sinteza je da većina građana SAD, ali i sveta, prihvata kao činjenicu postojanje zlih ljudi i terorista i “vidi” ih upravo na mestima i u likovima koje im serviraju globalni mediji i njihovi vlasnici, tj. “dobri momci”. Formiranje svetske (zemaljske vojske) je nešto što se filozofski poima. Dakle, ako je teza da postoje neprijatelji vanzemaljci, logično je da se na čitavoj planeti instalira globalna vojska kako bi nas branila. Ali, ovo je kontrola uma koja je tek na početku delovanja. Čekajte i videćete!

Informatičko, a gladno društvo

Posebno je nametnuta ideja o stvaranju informatičkog društva, čime se, navodno, sprovodi neophodna edukacija masa kako bi koristili kompjuterske sisteme u svim oblastima rada. Kontrolisani umovi Vlade Srbije odmah su krenuli sa realizacijom tog programa. Kompjuteri se ubacuju u osnovne škole, u seoska domaćinstva, vojsku, parlament. Muža krava preko kompjutera. Pisanje ličnog dnevnika preko Fejsbuka. Sednice vlade preko telekomunikacionih sistema. Oči Horusa sve vide.

Još je osamdesetih godina dvadesetog veka čuveni disident Džozef Vajzenbaum – ne znajući da će kompjuterska tehnologija i internet veoma brzo postati najmoćnije oružje kontrole uma iluminata – izjavio da “kompjuteri mogu da budu korisni samo u onim školama koje su i bez njih dobre”. Danas se opšta kompjuterizacija škola sprovodi ne samo da bi se napravio biznis prodavcima hardvera i softvera, i njihovim posrednicima u prodaji, već i da bi se preko toga generacije zaglupljivale i onemogućile da same razmišljaju svojom glavom, ali i da steknu utisak da SVE ZNAJU, jer su išli u skupu i modernu školu. Menadžment danas predstavlja visoko obrazovanje. U suštini, menadžer je onaj koji je naučen da izvršava određene zadatke i druge usmerava u istom pravcu. Njegov posao u preduzeću je poput konduktera u autobusu – dočekuje putnike i naplaćuje karte. Naravno, suštinski vlasnik tog isplativog “autobusa” (kao i preduzeća) je oligarhija koja ima silu da ga zaštiti.

Vajzenbaum je smatrao da deca ne treba uopšte da se upoznaju sa radom kompjutera pre 14 godine i stalno podsećao na staru izreku: “Ne šteti nam ono što ne znamo, već ono što znamo, ali pogrešno”.

Propagandom do želja i potreba

Edvard Bernejs je u svojoj knjizi Propaganda iz 1928. godine napisao da je: “propaganda izvršna ruka nevidljive vlade”. Ona preobraća želje u potrebe.

Automobil je danas važan upravo zato da bi se kupovala nafta i održavala autoindustrija. Ljudi troše veliki novac na svog ljubimca. Istovremeno, on ljude izoluje od komunikacije s drugima dok se krećete gradskim ulicama. Ljudi su hiljadama godina živeli u gradovima bez automobila i pri tom je gradski život predstavljao mogućnost upoznavanja, druženja, poslovne saradnje. Danas su gradovi na Zapadu zatvorene robijašnice u kojima ljudi sami bez prisile sebe fizički izoluju, dok se komunikacija obavlja posredno. Takav vid komunikacije plaća se provajderima i izuzetno je pogodan za masovno dezinformisanje.

Automobil je i glavni zagađivač vazduha ugljen-monoksidom i otrovnim benzenom, dok se cigarete proteruju kao veoma štetne, jer oslobađaju dimčić u kojem se nalazi ugljen-dioksid koji nije otrovan i sastavni je deo prirodnog ciklusa disanja.

Nije vam potrebna velika pamet da biste to shvatili. Ali, da li ste to uopšte uočili? Ili jednostavno ne mislite o tome!?

Zašto su pedofili u udarnim vestima

Pedofilija i porodično nasilje, dečja pornografija i zlostavljanje dece (koje često nije dokazano) pompezno se plasira u medijima, i to kao udarna vest, a, u stvari, predstavlja deo jedne razrađene šeme nametanja Hegelove sinteze.

Zato takozvani nevladin sektor, koji ima veliki uticaj na vladu (koja ga se boji, iako se finansira iz državnog budžeta) u suštini ništa ne čini kako bi se sprečila indukcija nasilja – koja se obavlja preko medija (televizije, filmova, stripova, i to uz “gluve i slepe” ministre za informisanje i kulturu, rad i socijalnu politiku) već samo sanira posledice izgradnjom sigurnih kuća i apelima javnosti, čime skreću pažnju na taj problem.

Konsenzus ove krize u porodici, naravno, mora da bude, po Hegelovoj dijalektici, veća “briga” države za decu. U suštini, to znači da decu treba maksimalno da vaspitava i edukuje država (tj. sila).

Ivona Živković