ISTINA O ODLASKU KOSMONAUTA NA MESEC

DA LI BI VAS ZAPANJILO DA OTKRIJETE DA SE NAJZNAČAJNIJI DOGAĐAJI U ISTORIJI UOPŠTE NISU DOGODILI…

Poslednjih godina sa razvojem Interneta mnogi ljudi su u stanju da svoja razmišljanja i otkrića plasiraju širom sveta. Popularišu se tako knjige i amaterski filmovi. Kada takvo jedno okriće postane tema uticajne TV mreže kao što je američki FOX, onda za to saznaju i stotine miliona ljudi širom sveta. Jedno takvo otkriće je postalo veoma neprijatno za Nacionalnu Američku Svemirsku Agenciju (NASA) i sve one koji su učestvovali u “epohalnom” događaju za čitavo čovečanstvo – odlasku prvog čoveka na Mesec. Tamo je do sada, navodno, bilo 12 ljudi. Pitanje je, međutim, da li je to bila izmišljotina i vešto režirana predstva koju mnogi nazivaju NAJVEĆOM PREVAROM NA SVETU ili su možda kosmonauti zaista bili na Mesecu ali snimci koje smo videli na TV ekranima i u novinama nisu tamo napravljeni – već na Zemlji. Ono što je snimljeno na Mesecu navodno predstavlja “TOP SECRET”. Ovom temom se pozabavio i “FOX TV NETWORK, 15. februara 2001. u emisiji “Teorija zavere: Da li smo se spustili na Mesec?”

Glavni junak ove tvrdnje je Bil Kejsing koji je nekada radio tehničke publikacije i pri “Rocketdyne Systems” (od 1956. do 1963.) i koji još tada procenio da postoji samo 0.0017 % verovatnoće da se preživi putovanje na Mesec. Po njemu, mnogo je ubojitih i nepredvidljivih zamki na putu: radijacija, Sunčev vetar, meteoriti kao i mogući brojni tehnički problemi. Podsetimo da se ovaj “istorijski događaj” odigravao od 16-24. jula 1969. Prvi čovek koji je zakoračio na Mesec , 20.jula, bio je američki kosmonaut Nil Armstrong. To je bila Misija Apolo 11, u kojoj su učstvovali i Edvin “Baz” Oldrin (drugi čovek na Mesecu) i Majkl Kolins, pilot kapsule koja je ostala u Mesečevoj orbiti i nije se spuštao na Mesec. Apolo 11 kapusla je nazvana “Kolumbija”, specijalni lunarni modul (LEM -Lunar Excursion Mudule) nazvan je “Orao”. Tri kosmonauta Apola 11, Nil Armstrong, Mjkl Kolins i Edvin Oldrin, provela su u ovoj stešnjenoj kapsuli apola 11 osam dana. Ko god je imao televizor u to vreme ovaj direktan TV prenos sa Meseca nije propustio. Bio je to trenutak kada su svi narodi sveta bili jedinstveni u osećanju pripadnosti ljudskoj vrsti, koja je te godine napravila fantastičan iskorak vinuvši se na jedan sasvim drugi svet, onaj koji božijom voljom ljudima nije dat. Naprotiv, Biblija je zapisala drugačije: “Nebo i sva nebesa, pripadaju Gospodu: ali Zemlja je data deci čoveka” (Psalm 115:16) Nije li čovek spuštanjem na Mesec dokazao da je iznad boga, da je sam Bog. Naravno, ukoliko je zaista bio na Mesecu. Ali, mnogo je detalja koji čitavu misiju Apolo dovode u pitanje.

KAKO POSTAVITI ORUŽIJE U SVEMIR

Pre nego što analiziramo neke detalje i zapitamo se zašto bi Amerikanci sve to lažirali, razmotrimo jednu pretpostavku: ako bi ste želeli da imate savršeno oružije kojim bi ste veoma brzo i precizno mogli da dejstvujete za samo nekoliko sati na svaku metu na bilo kojoj tački na ovozemaljskom svetu, gde bi ste smestili to oružije? Naravno, idealno mesto je svemir, tačnije Zemljina orbita. Ukoliko biste u orbiti imali jednu svemirsku platformu načičkanu bojevim glavama i raketnu tehniku sa sistemom pomoću koga bi ste projektile izbacivali do mete na Zemlji, ne bi vam bili potrebni ni nosači aviona, ni supersonični avioni, ni vojne baze širom sveta a još manje tenkovi i topovi i ogroman broj vojnika koje treba hraniti, oblačiti, prevoziti i plaćati. Precizno navođenu raketu stacioniranu u svemiru teško da i jedan protivraketni sistem sa zemlje može zaustaviti, jer bi ona brzo postigla ogromnu brzinu. Jedini problem je što je razvoj ovakvog oružija veoma skup i kompleksan i pitanje je ko bi to mogao da finansira i proizvede. Morali bi ste da imate ogromna sredstva koja su veliki izdatak i za državne budžete najjačih svetskih ekonomija a takođe i veliki broj svetskih naučnika na okupu koji bi tehnologiji smislili i razvili. I, naravno, ako bi ste svim tim ljudima i stotinama miliona poreskih obveznika rekli da će njihov novac i njihov rad biti upotrebljeni da bi NEKO imao ubojito oružije u svemiru upereno i protiv njih – običnih ljudi, ismejali bi vas kao najveću budalu.

Zato bi ste morali da smislite neku priču kojom bi ekonomski najjače zemlje sveta podstakli da rade na razvoju tehnologije koja funcioniše u svemiru i istovremeno zainteresovali obične građane, poreske obveznike, da na to gledaju pozitivno. Na primer da veruju da je istraživanje svemira i razvoj kosmičke tehnike nešto što će čitavom čovečanstvo doneti dobrobit. Postavljanje jedne veoma komplikovane građevine u Zemljinu orbitu podrazumeva da na njenoj izgradnji rade ljudi, jer su samo ljudi sposobni da nešto tako složeno naprave. Može li čovek živeti i raditi u svemiru? Koliko dugo ljudski organizam to može da izdrži? Odgovor na ova pitanja moguće je dobiti samo serijom eksperimentalnih letova u svemir. Da li je ideja da se ovakvo oružije napravi bilo u glavama moćne globalne oligarhije tj. NEKOG ko je željan da gospodari svetom i ide u stalne pljačkaške kolonijalne ratove? Danas, više nego ikad imamo razloga da verujemo u ovakav pakleni plan, jer smo i mi u Srbiji više puta u istoriji doživeli bliski susret sa ovom paklenom ratnom mašinerijom. Poslednji put pre samo 9 godina.

“OPERATION PAPERCLIP”

Okončanje Drugog svetskog rata otkrilo je fantastičan tehnolški napredak u konstrukciji novog oružija. Čini se da su Nemci od svih otišli najdalje posebno u razvoju raketne tehnike (Fau 1 i Fau 2). Iako se izumiteljem raketne tehnike smatra dr Robet Gadard, profesor iz Masačuseca, Nemci su mnogo toga što je on postavio praktično razradili i isprobali pre i za vreme Drugog svetskog rata. Ciolkovski, koji se u Rusiji pominje kao idejni tvorac reketne tehnike, bio je samo maštoviti vizionar, ali ništa nije napravio. Nemci su međutim raketnu tehniku usavršavali. Tu su bili: Mak Vailer, Herman Obart, Klaus Rider, Jonaes Vinkler… Zanimljivo je, međutim, da Gadard sve do 1942. godine nije dobio za svoj rad nikakva značajnija sredstva. Do tada su ga finansirali samo Smitsonijan Institut i Gugenhajm Fondacija. (Gugenhajm je bio bogati kapitalista koji je stradao u brodolomu Titanika). Dr Robert Gadard (1882-1945) imao je preko 200 patenata u svim fazama raketnog dizajna.

Većinu svog istraživanja je sam finansirao. Tek 1942. pozvan je da se iz Novog Meksika, gde je radio, preseli u Merilend kako bi radio na izradi raketa za američku mornaricu. Za to vreme nacistički raketni stručnjaci su poslati u Novi Meksiko da bi usvaršili upravo Gadardove rakete. Da li bi Gadard prihvatio da se njegov patent koristi kao oružije za masovno uništavnje? Verovatno da ne bi, kao što to ne bi učinio ni Nikola Tesla. Oba naučnika su pripadala tipu istraživača koji su imali veoma napredne, ali humane vizije upravo sa željom da život na Zemlji bude lepši i kvaliteniji svim ljudima. Na žalost, sva naučna dostignuća koje naša civilizacija danas poznaje razvijena su isključivo za potrebe vojske. Mobilni telefoni i Internet upravo su se tako razvili. Naravno, mi obični građani koristimo samo je jedan segment ovi tehnologija, dok nam je celina nepoznata. Gadard je umro 10. avgusta 1945. samo nekoliko meseci pre nego što je nacistički raketni inženjer, Verner fon Braun stigao u SAD. Ipak, Gadard je uspeo da vidi jednu zarobljenu nemačku raketu koja je dopremljena u Merilend. Bila je napravljena u Nemačkoj tačno po njegovim nacrtima.

Kako su njegovi projekti tamo stigli, verovatno nikada nije saznao. Verner fon Braun (1912-1977.) je bio oficir SS jedinica u rangu šturmbanfirera, što odgovara našem majoru. Bio je raketni inženjer i jedan od vodećih ljudi u tajnoj nemačkoj fabrici u Pinemunde koja je za vreme Drugog svetskog rata koristila radnu snagu logora Dora -Mitelverk. Veruje se da su savezničke snage prilikom “oslobađanja” ovog logora pobile ogroman broj logoraša kao i nemačkih vojnika i oficira, a kompletnu tehniku zaplenili i preneli u SAD. Vodeći inženjeri koji su se septembra 1945. predeli Saveznicima, tajnom operacijom “Paperclip”, prebačeni su u SAD. Među njima i Verner fon Braun, kome nikada nije suđeno kao nacističkom zločincu. Tako je on u SAD počeo novi život. Danas kada je već objavljeno više knjiga (Entoni Satona npr.) koje otkrivaju da su glavni finansijeri nacista u Nemačkoj i boljševika u Rusiji bili isti ljudi koji pripadaju moćnom međunarodnom bankarskom kartelu (u SAD ih je predvodila porodica Rokfeler sa porodicama Morgan i Šif), nije nikakvo čudo što su se raketni nacrti iz SAD našli u Nemačkoj, da bi nakon rata ponovo bili preneti u SAD.

Isti je slučaj bio i sa izradom atomske bombe. Supertajni “Projekat Menhetn” koji je Pentagon godinama tajno razvijao da bi napravio ubojitu nuklearnu bojevu glavu, pod izgovorom da je namenjena uništenju Sovjeta, odmah se našao u posedu Sovjeta. Veruje se da je u ovome glavnu ulogu odigrao Viktor Rotšild, iz moćne bankarske porodice Rotšild i KGB. Sve što su razvijali Amerikanci, odmah su dobijali Sovjeti. Tako je stvarana stalna politička i vojna zategnutost nazvana “hladni rat”. Kako bi se ovaj hladni rat raspirivao u SAD je konstantno preko medija, koje je kontrolisao isti bankarski kartel, širen strah od sovjetskog nuklearnog arsenala. Ljudi iz Pentagona su tako bili podstaknuti da grozničavo rade na projektima odbrane a poreski obveznici su sve to finansirali. Stari Rimljani su ovakvu tehniku vladanja nazivali “divide et impera”.

Nisu li je danas usvojili upravo međunarodni bankari koji danas stoje iza najvećih međunarodnih kriznih žarišta i ratova? Da li je čitav projekat Apolo i odlazak čoveka na Mesec imao zadatak da iz budžeta SAD za razvoj svemirskog “istraživanja” bude izdvojeno najmanje 30 milijardi dolara i da se usavrši raketna tehnika a čovek isproba u dužem boravaku u svemiru? Da li je za kongresmene i obične građane to predstavljeno kao mirnodopsko i naučno istraživanje, dok je za najviše oficire Pentagona skrojena priča o neophodnosti izrade rakete koja bi mogla da dobaci nukleranu bojevu glavu u samo srce sovjetske imperije? Jedan od onih koji su u ovo verovali i revnosno pristupili ovom zadatku svakako je bio i američki general Lesli Gruvs koji je gradio Pentagon i prvu američku atomsku bombu. Amerikancima je za to bio potreban “raketni mozak” poput fon Brauna.

SCIENCE FICTION ZA ISPIRANJE MOZGOVA

Ali, staviti na čelo stručnog tima za let u svemir NASA -e čoveka sa nacističkom prošlošću bilo je u to vreme, početkom pedesetih, za američku javnost neprihvatljivo. Zato je Verner fon Braun morao na neki simpatičan način da bude uveden u javni život SAD. Tako je njegov novi život počeo saradnjom sa tada popularnim ilustrovanim magazinom “Collier’s Weekly” iza koga je stajao kapital Rokfelera. Fon Braun je pisao kratke priče o putovanju u svemir, na Mesec i na Mars. Čitava urednička ekipa ovog magazina propagirala je velike društvene promene u smislu modrnizacije američkog života i posvećenost istraživanju nepoznatog.

Za sledeći korak u popularisnju imena fon Brauna i putovanja u svemir bio je zadužen popularni Volt Dizni, otac Miki Mausa i kretor pop kulture koja će generacijama američke dece isprati mozgove i udaljiti ih od realnog života. Dizni je bio toliko pozitivna ličnost da ga niko ne bi uzeo na zub što sarađuje sa bivšim nacistom. Malo ko je tada znao da je Dizni bio prikriveni FBI informator u Holivudu. Pogodna priča za američke građane je bila sledeća: Volt Dizni je mnogo voleo da čita naučno-fantastične priče Vernera fon Brauna koje je on objavljivao u “Coolier’s Weekly” i kasnije u svojim knjigama o putovanju na Mesec, pa je odlučio da 1955. godine snimi tri televizijska filma. Za tehničkog konsultanta je uzeo lično Vernera Fon Brauna. To su bili filmovi “Čovek u svemiru”,” “Prvi ljudi ka Mesecu” i “Putovanje na Mars”. Filmovi su bili tako realistično snimljeni da su gledaoci bili ushićeni verujući da je sve to istina. Moć televizije je tada bila još fascinantnija nego danas i mnogo nepismenih ljudi se tada čudilo kakva je to tehnologija koja ljude može toliko da smanji i smesti u kutiju televizora.

Science-fiction knjige, stripovi i filmovi kao žanr su pedesetih i šezdesetih godina preplavili bioskope i knjižare. Čak i ozbiljni književni i filmski kritičari su se bavili ovim žanrom. Niko od njih ni tada a ni danas, još nije shvatio kako je upao u perfidnu klopku ispiranja mozga koje je desetine miliona ljudi na svetu duhovno odvajalo od onoga što je kosmički Kretaor zaista stvorio – postavivši Čoveka na površinu Zemlje a ne u središte planete, 20 000 milja pod morem, na Mars, na Mesec, Saturn… Ali, ako je publika širom sveta mogla da sa ushićenjem “guta” ovakve fantazije verujući da će sve to jednog dana biti moguće, da li su mozgovi čitave ove perfidne strategije obmanjivanja tada došli na ideju da spuštanje čoveka na Mesec naprave kao jednu fantastičnu globalnu predstavu? Američki kongres je za put na Mesec izdvojio čak 20 milijardi dolara. Sredstva su najviše utrošena za pravljenje moćne balističke rakete. Saturn V raketa, koja će kosmonaute “odvesti na Mesac”, najmoćnija je i najveća raketa do tada napravljena. Kao kada bi ste spektakularnom akcijom pred TV kamerama srušili kule Svetskog Trgovinskog Centra u Njujorku da bi ste građanima pokazali šta sve mogu “teroristi” i zbog čega američki kongres mora da izdvoji još sredstva za borbu protiv “terorizma” i pošalje vojsku u Avganistan i Irak? Ovo vam je poznato, zar ne?

KENEDI PREDSTAVLJA PROBLEM

Prvi problem ovoj genijalnoj zamisli je izgleda predstavljao predsednik Džon F. Kenedi koji izgleda, nije shvatio igru ili nije želeo da je igra verujući u demokratiju i moć naroda koji je on predstavljao. Da li je baš to bio razlog njegovog ubistva ili samo jedan od razloga? Izvesno je da je Džon Kenedi 1963. imao drugačiju viziju o istraživanju svemira kada je naciji obećao ovakav program. On je čak pozvao najistaknutije naučnike SAD toga vremena da iznesu svoje mišljenje o programu istraživanja svemira. Postoji o tome i izveštaj u arhivima NASA iz 1963. Tu se vidi da je većina naučnika bila veoma skeptična. Neki su primetili da takav program preskup, da je nehuman te da izopačava određene ljudske veštine postavljajući pred kosmonaute nadljudske zahteve. Mnogi su se pitali čemu sve to i da li vredi uložiti toliko novca i evenutualnih žrtava zbog trke sa Sovjetima u osvajanju svemira. Mnogi su smatrali da SAD treba da ima drugačije prioritete u naučnim istraživanjima i da se orijentišu na istraživanja na Zemlji, posebno na istraživanja okeanskih dubina i to Pacifika. Predloženo je i nekoliko zanimljivih projekata.

Najzad, iznete su veoma argumentovane tvrdnje da je tehnološki nemoguće do 1970. putovati na Mesec, kako je to obećao Kenedi. Dakle, samo pet i po godina pre nego što će čovek 1969. “stvarno” zakoračiti na Mesec, eminentni američki naučnici su bili skeptici. Kako je moguće da naučnici toliko pogreše? Pomenuta naučna mišljenja izgleda da su pokolebala Dž. F. Kenedija, pa je on u jednom trenutku čak razmatrao da se u istraživanje svemira, ako je to tako važno, krene zajedno sa Sovjetima. Smatrao je da bi time možda bili poboljšani i odnosi dve zemlje. Dakle u koliko su Amerikanci 1963. već bili na takvom tehnološkom nivou razvoja da ih je samo pet godina delilo od puta na Mesec, zašto je Kenedi uopšte pominjao zajedničku saradnju sa Sovjetima? Kenedi izgleda nije znao da Amerikom vlada moćna bankarska oligarhija i da je on kao predsednik izabran da štiti njihove interese a ne interese građana. A bankarska oligarhija je mogla da profitira samo ukoliko bi finansirala ratove (“hladne” ili “usijane”) i zato je težila ka stvaranju stalne političke napetosti. Njegovim političkim stavom tehnika globalne uprave izazivanjem stalne tenzije na principu “divide et impera” bila bi ozboljno dovedena u pitanje. Nije li ovo bio dovoljan razlog za njegovo uklanjanje?

Lindon Džonson, pokazalo se, bio je mnogo kooperativniji. Verner fon Braun (u civilu levo) , septembra 1962. prilikom posete Kenedija poligonu u “Redstone Arsenal Airstrip”, jednom od centara za svemirske letove. Kenedi je te godine imao čitavu turneju po ovim centrima, gde su ga verovatno ubeđivali o spremnosti NASA da se čovek vine u svemir. Sasvim desno je Lindon. B. Džonson koji će ga nakon ubistva naslediti. Bez izbora, naravno. Tačno 20. jula 1969.godine u 20.56 minuta po istočnom američkom vremenu čitav svet je mogao na TV ekranima u “direktnom prenosu sa Meseca” da vidi kako je prvi čovek levom nogom zakoračio na Mesečevo tle u regionu nazvanom More tišine. “Ovo je mali korak za čoveka ali džinovski skok za čovečanstvo” bile su reči koje je Nil Armstrong tada izgovorio. Sve je bilo savršeno aranžirano da bi se ovaj fasciantan istorijski trenutak duboko urezao u svest stotina miliona ljudi širom sveta. TV kamera je bila postavljena negde ispod silaznih lestvi na lunarnom modulu – LEM-u (Lunar Excursion Module) koji se samo četiri sata pre toga savršeno meko spustio na površinu drugog sveta.

Nakon 15 minuta iz LEM-a je izašao i Edvin Oldrin. Armstrong ga je kamerom, koja mu je bila okačena na grudima, snimio kako silazi. Vešti stručni komentatori usmeravali su pažnju gledalaca objašnjavajući im razne tehničke detalje ovog impozantnog tehnološkog dostignuća. Za JRT komentarisao je iz studija TV Beograd veoma dobro pripremljen i opskrbljen podacima o letu, inženjer Milivoje Jugin. Kada sam ga pre dve godine (za tekst u “Svedoku”) zamolila da mi prokomentariše tvrdnje skeptika da je sve to bilo lažirano, inženjer Jugin mi je odgovorio sledeće: “Nema tu nikakve prevare. Znam jer sam bio tamo, ne samo na lansiranju Apola 11, već sam bio i na pripremama kosmonauta. Bio sam sa njima kada su oblačili odela pred ulazak u brod. Najzad, da ima nečeg spornog, zar to Rusi prvi ne bi otkrili? Oni su sve mogli da prate. Ni jedan ruski kosmonaut mi nikada nije izneo svoje sumnje. Zanimljivo je i što se sumnja pojavljuje samo kod Apola 11, a bilo je još šest uspešnih misija na Mesec.

Ne, ja ne verujem u prevaru”. Ipak, u svom obimnom intervjuu koji je dao za magazin “Astronomija”, Jugin navodi i zanimljiv susret iz jula 1969. sa Ernstom Štulingerom, zamenikom Vernera Fon Brauna glavnog konstruktora NASA. Kako je u to vreme lansirana na Mesec ruska automatska sonda “Luna 15”, koja je trebalo da sa Meseca donese uzorke tla, Štulinger mu se poverio da bi uspeh te misije bio za NASU katastrofa. Tada bi kongresmeni pitali zašto se troše milijarde dolara iz budžeta na obuku ljudi ako Rusi to mogu da obave bez ljudi? Kada se “Luna 15” razbila o Mesečevo tlo, baš na dan poletanja Apola 11, Štulingeru je laknulo. Dakle, NASA je MORALA da ima uspešnu misiju na Mesec. Šta je onda sporno ako inženjer Jugin, kao i mnogi drugi nesporni stručnjaci za kosmičku tehnologiju, koji su pratili lansiranje Apola 11 i pripreme kosmonauta, tvrde da oni jesu 16.jula 1969. uzleteli u svemir? Sporno je gde su otišli nakon uzletanja. Da li su zaista otišli u pravcu Meseca ili su ostali u Zemljinoj orbiti? To je zapravo bilo veoma teško tada proveriti. Ali, sve ono što smo kasnije videli na TV ekranima, kao i na ostalim snimcima koje su napravili kosmonauti Nil Armstrong i Edvin Oldrin, kao i ostali nakon njih, koji takođe po mnogo čemu sudeći, nikada nisu bili na Mesecu, može se i drugačije analizirati. Pogledajmo samo neke nelogičnosti, jer smo nakon 39 godina bar malo pametniji.

PER MORTUOS AD LUNAM

Samo dve godine pre Apola 11 uzleteo je prvi iz ove misije – Apolo 1. I to je bila pravakatastrofa. U kapsuli je prilikom lansiranja (27. januara 1967.) izbila vatra i tri kosmonauta su na mestu izgorela. Poginuli su tada Virdžil Grisom, Edvard Vajt i Rodžer Čafi. Grisom je inače prvi čovek koji je lansiran u svemir u kapusli Merkjurija. Njegova porodica i danas ne veruje u zvaničnu verziju NASA šta se zapravo dogodilo. Naravno, svi podaci su proglašeni tajnom, zbog nacionalne bezbednosti a ostaci kapsule su bunkersinai. Ali, ova tragedija očigledno nije pokolebala misiju Apolo i odlazak na Mesec. Bar ne zvanično. Navodno je upravo Virdžil Grisom, nakon povratka sa leta u Džeminiju 3, marta 1965. rekao:

“Ukolko i poginemo, želimo da ljudi to prihvate… Osvajanje svemira je vredno rizika…”. To je zapisla i Salamenderova enciklopedijska knjiga “Space technology. Njegov kritički odnos prema svemirskom programu NASA i njegova navodna opaska: “Ovde će jednog dana neko poginuti” u mainstream medijima se ne pominje. Ali, pominju je oni koji su u čitavu priču NASA posumnjali. Potpuno izgorela kapsula Apola 1 prilikom lansiranja 1967. Apolo 4 i Apolo 6 su bili lansirani u orbitu Zemlje bez ljudi, da bi oktobra 1968. Apolo 7 poneo tri kosmonauta u Zemljinu orbitu. Bili su to Volter Šira, Don Ajsl i Volter Kaningam. Oni su imali zadatak, pored testiranja kapusle i rakete nosača Saturn V, da se slikaju u direktnom TV prenosu iz svemira i popularišu ovu misiju. Već decembra 1968. Apolo 8 prvi stiže do Meseca,ali samo u njegovu orbitu.

Kosmonauti su bili Džejms Lovel, Frenk Borman i Vilijam Anders. Apolo 8 je, navodno, prvi snimao površinu ove planete izbliza i locirao mesto gde će se spustiti Apolo 11. Bio je to put bez lunarnog modula. Apolo 9 je bio samo u Zemljinoj orbiti i tada je prvi put ponet LEM. On je u Zemljinoj orbiti raspakovan, okrenut za 180 stepeni spojen sa kapsulom Apola. Bio je to složen manevar i kosmonauti su prešli iz kapsule u LEM. Sledeći let Apolo 10, maja 1969. imao je zadatak da sve to isto obavi u Mesečevoj orbiti ali bez spuštanja na Mesec. Samo dve godine od katastrofe Apola 1 krenuo je na Mesec Apolo 11 i u njemu Armstrong, Oldrin i Kolins Lunarni modul (LEM) koji se u Mesečevoj orbiti odvojio od kapusle i raketnog sistema Apolo 11, nikada nije bio testiran na Mesecu. Ali STRUČNJACI NASA SU BILI 100 % UVERENI DA ĆE MODUL I NJEGOV RAKETNI SISTEM ZA SPUŠTANJE RADITI!

LEM je tehnički tako zamišljen da može da funkcioniše samo na Mesecu, odnosno tamo gde nema atmosfere i gde je gravitacija daleko slabija. LEM manevriše slično helikopteru na Zemlji. Dakle, niko nikada nije video, osim onih koji su bili na Mesecu, kako ovo čudo tehnike leti. Evo kako je Nil Armstrong to zapisao u svom eseju “Simbolika poduhvata” 1969.: “Naš cilj, kada smo bili određeni za ovaj let prošlog januara, izgledao nam je gotovo nedostižan. U svemu tome bilo je mnogo nepoznatog, nepotvrđenih ideja, neproverenih mašina. Mesečev modul nije nikada pre toga leteo. Uz to mnoge činjenice o Mesečevoj površini bile su nam nepoznate….” Ipak ova tri porodična čoveka veoma pitomog uzgleda, koji ne pokazuju da u njima ime ičeg psihopatskog i sumanutog što bi ih lišilo emocija i učinilo korisnim mašinama baš za ovakve poduhvate, odlučili su se za ovakav put bez ikakvog straha. Naravno, uz uverenje naučnika NASA da će sve biti u redu. Da li to deluje realistično?

Ivona Živković