GDE SU NESTALI `SVETI` MILIONI DOLARA MAJKE TEREZE

“Kome je do morala neka ide u crkvu”, reči su našeg naivnog “prvog srpskog demokratskog premijera”, Zorana Djindjića…

Kolika je biila njegova naivnost i nepoznavanje svetske političke scene dokaz je i to što je veoma brzo ubijen, verovatno kada je poverovao da će svojom izuzetnom inteligencijom, lukavošću i obmanama i on zaplivati vodama u kojima se vekovima brčka svetska lopovska oligarhija. Ali, folirati folirante koji su svoju folirantsku veštinu kontrole najunosnijih biznisa usavršavali stotinama godina (čak hiljadama), nije bilo moguće. Da se svetska vlastela vešto služi svim sredstvima uključujući i religiju kako bi pokupila što veće bogatstvo, odavno je već poznato. Prodaja indulgencija rimokatoličke crkve u srednjem veku samo je jedan primer veštine prevare koja se odvno ustoličila i u ovoj drevnoj instituciji. I pored toga što mnogi veruju da je današnja katolička crkva u tom smislu drugačija od onog iskvarenog i monstruoznog srednjovekovnog inkvizitora i krstaša, sve je više onih koji tvrde da se tu ništa nije promenilo. Razlika je možda samo u perfidnijem načinu delovanja, ali je cilj ostao isti – NOVAC!

Kako je kraj 20. i početak 21. veka vreme Novog Otkrivenja, otkrijmo još jednu neprijatnu istinu. Najveća misionarka 20 veka, dobitnica Nobelove nagrade za mir 1979. i osoba oko čijeg života je i pre smrti stvoren kult svetice, Majka Tereza je svakako osoba koja na čitavoj planeti slovi kao simbol isposništva i skromnosti. Da li je to sve bila igra za medije i dobar marketing pomoću koga je Vatikan inkasirao desetine miliona dolara? Još 1995. godine (dok je Majka Tereza bila živa) objavljena je u Londonu knjiga: “Poziv misionara: Majka Tereza u teoriji i praksi”, od Kristofera Hajčinsa (The Missionary Position: Mother Teresa In Theory And Practice, Christopher Hitchens). Hajčins je kolumnista magazina “Vanity Fair”. U knjizi se autor otvoreno zapitao zašto je ona uopšte dobila Nobelovu nagradu za mir kada cilj njenih aktivnosti nikada nije bilo uspostavljanje nekog mira. (Da napomenem da je današnji predsednik Nobelove fondacije član Bilderberg grupe). Hajčins navodi da je u svom govoru prilikom primanja ove prestižne nagrade ona izjavila:”Abortus je najveće zlo i najveći neprijatelj mira…

Jer ako majka može da ubije sopstveno dete, šta nas može sprečiti medjusobnog ubijanja? Ništa.” To je, dakle, bila njena borba za mir(?!) Borba protiv abortusa je bila okosnica svih njenih aktivnosti. Na jednoj velikoj javnoj misi na otvorenom u Irskoj, 1992. godine izjavila je: “Obećajmo Našoj Dami koja tako voli Irsku da u ovoj zemlji više nećemo dozvoliti ni jedan abortus, niti kontracepciju!” Ovo je za Hajčinsa najbolji dokaz kako Majka Tereza uopšte nije želela da vidi kako veliki broj dece u siromašnim zemljama, kao što je Indija, vodi još većem siromaštvu. Tako se ona baš u Indiji uporno zalagala za što više dece koju je smatrala “božijim darom”, jer bog uvek daje: “Nikada ne može biti dovoljno dece. Sve što je živo na Zemlji njegova je volja!” Kamere svetskih medija su beležile Majčinu radost zbog “božijeg dara”.

OGROMAN NOVAC OD DONACIJA KAO DA NE POSTOJI

Ipak, ono što je pratilo misonarski rad Majke Tereze je i globalno prikupljanje novca za nemoćne, siromašne i bolesne. Zna se da je Majka Tereza primila donacije koje se mere destinama miliona dolara. Zna se i da je sav novac završavao na računima vatikanskih banaka ali ni jednom oditoru nije nikada dozvoljeno da ove račune pregleda? Navodno, Majka Tereza to nije dozvoljavala. Valjda je to smatrala bogohuljenjem ili nešto slično. Svejedno, niko ne zna kako je novac trošen. Iako se tim novcem moglo izgraditi mnogo sirotišta sa adekvatnim sanitarijama i verovatno više vrhunski opremljenih bolnica u Bengalu, nije izgradjena niti jedna.

Gradjeni su samo skromni sabirni centri. Dobrovoljci koji su sa Majkom Terezom radili u Kalkuti, opisali su njen “Dom za umiruće”, kao koncentracioni kamp nalik onom u Belsenu za vreme Drugog svetskog rata. Tu nije bilo čak ni stolica, ni medicinske opreme, ni lekova… Samo poljski kreveti i ljudi koji su umirali. Zapravo nikakva medicinska pomoć ili lek više od aspirina, nije se tu mogao dobiti. I naravno, sirotinjska supa skuvana u improvizovanoj kuhinji koju su dobrovoljci sami snabdevali. Razlog za ovo je, po Hajčinsu, što “Misija milosrdja” Majke Tereze i nije imala za cilj da se ljudima zaista pomogne, niti da se siromaštvo iskoreni, već je poenta bila u promovisanju vere u boga i rasprostiranju kulta patnje koji je zasnovan na potčinjavanju, nemoći i smrti.

Umrite u miru uz božiji blagoslov. Lekovi vam nisu potrebni kad imate boga koji vas voli i poziva na nebo. Da li su ovo možda reči koje su katolički službenici upućivali ovim mučenicima? Majci Terezi ili onima koji su stajali iza ideje njenog misionarstva bila je potrebna ova zastrašujuća slika umirućih i teške sirotinje Trećeg sveta, kako bi se aktivnosti Majke Tereze mogle prikazati sa što jačim utiskom. Putem medija koje kontroliše moćna svetska oligarhija uključujući i Vatikan , ove slike je video čitav svet. Kome su ova slike bile namenjene? Da li samo donatorima, da bi se izvuklo što više novca ili samim vernicima kako bi podstakle njihovu saosećajnost? Sirotinjska posuda za supu, mračna prostorija, oskudan ležaj, požrtvovana sirota misionarka nazvana Majka… Odlična podloga za vrhunsku fotografiju koja zaslužuje nagradu. Vrhunska manipulacija od koje su mnogi imali koristi, dok su glavni likovi – zaista umirali u mukama.

MILOSRDNE SESTRE U FUNKCIJI PATNJE

I Suzan Šilds koja je devet godina radila kao katolička milosrdna sestra za “Misiju milosrdja” Majke Tereze, napisala je neka svoja zapažanja u tekstu: “Kuća iluzija Majke Tereze”. Suzan Šilds je Misiju napustila 1989. zgadjena onim što je tamo otkrila i saznanjem da ogromne donacije za siromašne i bolesne zapravo nikada nisu stigle na svoje odredište. Šilds navodi da su tri fundamentalna učenja uticala na milosrdne sestre i njihovu totalnu odanost radu Majke Tereze. Prvo je verovanje da što je sestra poslušnija to je “božija volja” ispunjenija. Drugo je verovanje da se jačom patnjom više utiče na boga, te da sama patnja boga čini sretnim. Tada on dodeljuje više milosti čovečanstvu. Treće je verovanje da svaka ljubav prema ljudima i bezgranično pomaganje znači stavljanje čovekove ljubavi ispred božije, odnosno mešanje Čoveka u Božiju ljubav. Bog je taj koji pomaže i daruje (ali i kažnjava i lišava), on i leči i razboljeva i u to Čovek ne treba da se meša. (Podsetimo, kada je Martin Luter preveo Bibliju sa starog latinskog i grčkog na nemački, otkrio je da ovakva učenja tamo uopšte nisu zapisana).

Ova lažna verovanja nije izmislila Majka Tereza već je to ustanovio još stari srednjevekovni Vatikanski Koncili ali ona se očigledno i dalje sprovode iako u Vatikanu to zvanično više nije današnje učenje katoličke crkve. Koliko su ova učenja opasana svedoči Suzan Šilds: “Kada bi neka sestra prihvatila ova lažna verovanja, bila bi u stanju da čini bukvalno sve. Dozvolila bi sebi da naruši sopstveno zdravlje, zapostavi one kojima se zaklela da služi, mogla bi potpuno da isključi svoja osećanja i sopstvene misli. Mogla bi lako da natera druge na patnju, da potkazuje svoje koleginice, sa lakoćom izgovara laži i ignoriše sve zakone i regulative”. (Nije li ovo bio drevni mind control?) Žene iz mnogih država pridružile su se Majci Terezi u fanatičnom verovanju da će služeći bolesnima i siromašnima biti bliže bogu. Da li je negovanje verskog fanatizma bilo krajnji cilj rada Majke Tereze?

“Kada sam napustila ‘Misiju milosrdja’ tamo je bilo više od 3000 sestara u približno 400 kuća Misije raštrkanih sirom sveta”, zapisala je Šilds. Isposništvo je bilo temelj na kome je počivao rad “Misije milosrdja” Majke Tereze. Tako su sestre učene da ni o čemu ne brinu unapred , da ništa previše ne traže i ne sakupljaju nikakva materijalna dobra, jer bog misli na njih i darivaće ih svim što im je potrebno, kada za to dodje vreme, naravno. Tako su jednog leta časne sestre Majke Tereze koje su živele u predgradju Rima dobile od donatora više sanduka paradajza nego što su bile u mogućnosti da distribuiraju poljskim kuhinjama širom sveta. Nikome od suseda nije trebao taj paradajz jer je ta godina bila veoma plodna. Sestre su odlučile da paradajz konzerviraju radije nego da puste da propadne. Ali kada je Majka Tereza za to saznala nije bila zadovoljna. Smatrala je da se na taj način iskazuje nepoverenje prema “božijoj brizi”. Mnogi su im slali velike novčane donacije verujući da time zaista pomažu siromašne. Suzan Šilds je bila zadužena da beleži donacije i piše velikim donatorima pisma zahvalnosti. Knjigovodstvo je vodjeno isključivo običnom olovkom koja se može brisati – zbog štednje papira(!) Na čekove koji su iznosili preko 50 000 dolara pisala je priznanice. Ponekad bi donator prijateljski zvao telefonom da proveri da li su dobili njegov ček, verujući da je donacija od 50 000 dolara bila posebno primećena.

Suzan Šilds , medjutim, kaže da je tada imala veliki problem da se priseti baš tog donatora, jer su dobijali mnogo takvih čekova, pa i sa daleko većim iznosima. Sama Majka Tereza nikada javno nije tražila novac za svoju kongregaciju, ali je uvek ohrabrivala ljude da se žrtvuju sve “dok ta žrtva ne zaboli”. Mnogi vernici su tako , iako su i sami bili siromašni ljudi, imali potrebu da odvoje od sopstvenog skromnog imetka i daju za one koji gladuju u Africi, za žrtve poplava u Bangladešu, ili za sirotište u Kalkuti. Većina tog novca je završila na bankovnim računima Vatikana. Zaposlenima u “Misiji milosrdja” je često stavljano do znanja da njihova kongregacija dobija mnogo više novca od ostalih upravo zbog posebne “božije naklonosti” prema Majci Terezi, u šta su mnoge sestre i verovale. Sve ogromne donacije koje su se slivale na račun “Misije milosrdja” nisu imale nikakvog udela na život misionarki, gde većina sestara nije ni znala koliko novca je pristizalo. One ne samo da su živele asketski, već bukvalno sirotinjski. Šilds kaže da su sestre imale po tri haljine koje su prane i krpljene sve dok nisu postale potpuno pohabane i načičkane zakrpama. Odeću su prale same na ruke, na najprimitivniji način. Za ličnu higijenu mogle su dnevno koristiti samo jednu kofu vode. Bilo kakve zdravstvene kontrole ili posete zubaru smatrane su čistim luksuzom. Volonterka Ana Grant sa kolegama u Kalkuti pere veš na najprimitivniji način.

To je od njih zahtevala kongregacija Majke Tereze. Majka Tereza se veoma trudila da kod sestara održava osećanje pripadnosti siromaštvu. I namanje trošenje novca bi uništilo taj sirotinsjki duh koji je preovladavao Kongregacijom. Na Haitiju su tako sestre koristile šivaće igle sve dok nisu postale toliko tupe, da su im nanosile i dodatni bol. Videvši to mnogi volonteri su želeli da nabave o svom trošku nove igle, ali su sestre to morale da odbiju. Bila je potrebna patnja i mučenje. Sestre su morale da mole lokalne trgovce da ih snabdeju osnovnim potrepštinama, kao da nisu imale nikakvih sredstava. U jednom slučaju kada su ostale bez hleba od donatora, otišle su u lokalnu radnju da zamole za hleb. Pošto je njihov zahtev bio odbijen, nadležni je izdao OBJAVU da se tog dana iz jela izostavlja hleb i jede samo supa. Od aviokompanija Kongregacija je tražila da prevozi sestre i teret besplatno. Od lekara i medicinskih tehničara je traženo da snose troškove za lekove ili da se to naplati iz fondova odredjenih za religiju. Od radnika je traženo da rade besplatno ili po najnižoj mogućoj ceni. Misija se maksimalno oslanjala na volontere koji su satima radili u dnevnim kampovima, poljskoj kuhinji, skloništima. Iako izmučeni sopstvenim teškim životom, mnogi seljaci posvetili su veliki deo svog rada da bi dodatno opskrbili hranom kuhinju “Misije milosrdja”. Verovali su da bez njih sestre iz kongregacije Majke Tereze ne bi imale šta da jedu. Šild piše i da im je Uredba Kongregacije zabranjivala da traže više od onoga što je najneophodnije, ali milioni dolara donacija, koje se takodje mogu smatrati posledicom traženja, sakupljani su na račun banke i kao da nisu postojali.

Tako siroti i bolesni ljudi za koje je sakupljana pomoć u stvari korišćeni samo kao alatka pomoću koje se održavala “svetost” Misije. “Majka Tereza nije bila prijatelj siromašnih, već prijatelj siromaštva”, tvrdi Hajčins. Zbog svega ovoga, mnoge od sestara koje su beskrajno verovale Majci postale su vremenom psihički slomljene ličnosti. Osećale su da su izdane u svojoj veri, jer više nisu mogle da veruju da je bog izdao neka naredjenja koja su im u njegovo ime prosledjivana. Sumnjati u Majku Terezu značilo je da im nedostaje vera, još gore imale bi osećaj krivice. Zato su svaku moguću primedbu smesta stavljale po strani nadajući se da će jednog dana razumeti zašto je Majka Tereza želela da sakupi toliki novac, kada ih je sve sama podučavala da čak sakupljanje i čuvanje paradajza znači nedostatak poverenja u božansku sudbinu. “Mnoge sestre koje su shvatile prevaru, nisu imale hrabrosti da sve to napuste, većina njih nije ni imala bilo kakvo obrazobvanje da bi imala šta drugo da radi”, zapisla je Šilds. Pa, gde da ide onaj kome je stalo do morala i milosrdja?

ŠTA FALI UKRADENOM NOVCU?

Čarls Hajčins podseća da je Majka Tereza sama išla na medicinske preglede u najelitnije i nejskuplje bolnice na Zapadu zbog srčanih problema. Ovakvo Majčino licemerje nije bilo jedino, pa autor pominje i Majčinu posetu Haitiju i njenu podršku Papa Doku Divalijeu haićanskom diktatoru koji je imao privatnu vojsku i koji je i bio najveći uzrok velikog siromaštva i nesreće na Haitiju. Majka Tereza se nije libila ni velike novčane donacije od ukradenih para koju joj je prosledio Čarls Kiting, veliki katolički fundamentalista, aktivista Republikanske stranke u Americi, advokat i bankar koji je 1989. osudjen kada je otkriveno kako je preko “Lincoln savings” pokrao veliki broj klijenata. Majci Terezi je dao donaciju od milion i dvesta hiljada dolara i omogućio joj da koristi njegov mlazni avion. Ne samo da Majka Tereza nije smatrala da ukradeni novac koji je dobila kao donaciju treba da vrati, već je pokušala da svoje blagosloveno ime iskoristi kako bi uticala na sudiju da poštedi dobrog donatora Kitinga.

Napisla je i pismo sudiji Lensu Ajtou tražeći za Kitinga blagost: “Ja ne znam ništa o poslovima gospodina Čarlsa Kitinga ili o stvarima kojima se vi bavite. Ja samo znam da je on bio ljubazan i velikodušan prema Božijoj sirotinji i uvek spreman da pomogne kad god je to bilo potrebno.Zbog toga ja ne želim da ga zaboravim sada kada i on i njegova porodica pate. Isus nam je rekao:’ Šta god da uradiš, makar i minimalno, za moje bratstvo UČINIO SI TO MENI”.

Tako je Majka Tereza zamolila sudiju Ajtoa “da učini ono što bi Isus učinio”. Valjda da mu oprosti kriminalne grehe? Jedan od tužilaca nije bio baš tako fasciniran kultom Majke Tereze pa joj je napiso pismo opisujući patnju i očaj 17 000 gradjana od kojih je Kiting ukrao 252 miliona dolara: ” Vi podstičete suca Ajtoa da uzme u obzir svoja osećanja i učini ono što bi Isus uradio. Ja pred Vas postavljam isti izazov. Zapitajte se šta bi Isus uradio ukoliko bi bio u prilici da okusi kriminalno voće; Šta bi Isus uradio ako bi saznao da je došao u posed novca koji je ukraden; šta bi Isus uradio da ga je pokrao lopov kome bi on trebalo da olakša savest svojom milošću? ” Tužilac je javno tražio od nje da vrati pokradeni novac i stavi ga na raspolaganje pravim vlasnicima.

Na ovo pismo Majka Tereza nije odgovorila, a novac je zadržala. Hajčins opisuje i političke aktivnosti Majke Tereze kada se zalagala protiv anti -frankističkih snaga u Španiji, kao i njenu posetu Nikaragvi i Gvatemali kako bi ublažila teška zverstva Kontraša i njihovih “Odreda smrti” (koje je krišom pomagala i naoružavala CIA). Afera Iran-kontra (o pokušaju CIA da krišom trguje sa Iranom dok im je SAD držao trgovinske sankcije i time finansira Kontraše u Nikaragvi) dobro je prodrmala tadašnjeg predsednika Regana, koji navodno o svemu tome nije bio baš dobro obavešten. Nakon silaska sa funkcije u jednoj TV emisiji jasno je rekao da predednik SAD zna samo ono što mu serviraju njegovi savetnici. Ipak, o “humanim” i “blagoslovenim” aktivnostima Majke Tereze je bio obavešten pa joj je uručio visoko državno priznanje “Medalju Slobode” (iako je ona bila žestok protivnik abortusa odnosno slobode odlučivanja). Hajčins u knjizi govori i o njenim aktivnostima na sakupljanju novca za klerikalne necionaliste na Balkanu, ali o čemu se tačno radi nije dato u Internet prikazu knjige.

Podsetimo samo da je Vatikan jedan od veoma aktivnih učesnika u svim dešavanjima oko Kosova i Metohije a čitava albanska populacija je odavno pod kontrolom katoličke crkve, što podrazumeva i Albance islamske vere. Da pomenemo i da se danas čitava politička igra oko “nezavisnog Kosova” zapravo odvija u sukobu bar dve moćne dinastije. Da li je u pitanju preraspodela moći i kontrole narko puteva (glavni putevi idu preko Kosova) ili strateško pozicioniranje vojnih snaga zbog predstojećeg okršaja na Srednjem Istoku, znaju samo oni koji ovaj prostor zaista kontrolišu. Srbija nikada nije imala kontrolu nad ovim prostorom a vladavina Slobodana Miloševića ovaj prostor je održavala sledeći očigledno uputstva moćne dinastije Rokfeler.

To je i razlog zašto kosovski Albanci nisu smeli da izlaze na izbore i eventualno glasaju protiv Miloševića, koji je jedva, uz pomoć kontrolisane opozicije, obezbedjivao parlamentarnu većinu. U svakom slučaju, moćna svetska oligarhija sve više se u kontroli vlasti nad državama služi mafijom, koja je mnogo efikasnija i od vojske i policije. Jačanje mafije upravo je proces koji se i u Srbiji (kao i Hrvatskoj i na Kosmetu i Albaniji) intenzivno odvija bar poslednjih 15 godina. I sama Majka Tereza je pripadnica albanskog naroda i rodjena je u Skoplju 1910. pod imenom Agneza Bojadžiju. Umrla je septembra 1997. i već nakon godinu dana beatifikovana, što joj otvara put da bude proglašena Sveticom. Ova odluka bivšeg pape i mnogim pripadnicima katoličkog klera učinila se nezasluženom i ishitrenom.

Ivona Živković