|
PLEJER
Getting your Trinity Audio player ready...
|
Primetili ste kako je Sporazum o prolasku NATO trupa kroz našu zemlju, bolje reći prethodnica budućeg sporazuma o stacioniranju američkih vojnika na teritoriji SCG, prošao bez mnogo medijske buke…
Mala polemika u smislu “mi u Vladi nismo znali šta nam Vuk Drašković radi” trajala je dva-tri dana, a onda je dnevni list “Danas” objavio dokumente. Pošto se zna ko finansira “Danas”, logično je i što oni imaju uvid u sve državne dokumente. Sorosova Srbija je to! Iz dokumenata, crno na belo, vidi se da su svi nadležni organi u Srbiji znali za namere NATO-a i svi se saglasili. Ne vidi se iz dokumenata jedino da je bio upoznat premijar Koštunica, a usmeno obaveštavanje se, valjda, ne računa. Ko zna, možda u kabinet predsednika Vlade zaista niko od saradnika i ne ulazi. Tako je Premijer ostao “čist” po ovom pitanju, a to “čistunstvo” su mu odmah pripisali i bliski partijski saradnici. Kako oni znaju šta je on znao, i da li je normalno da Premijer ne zna za tako “sitne” državne sporazume, nije ni važno. Koštunica je DSS, a mi smo DSS-ovi. Jedno bez drugog je, inače, veliko – NIŠTA. Ali, o hapšenju makedonskog državljanina i vladike SPC-a, Jovana, premijer Srbije je odmah obavešten.
Pismeno ili usmeno nije važno. I to ga je jako pogodilo. Baš kao i celu Vladu. Kao da im je Vladika Jovan rod rodjeni, a Makedonija i dalje Južna Srbija, a ne strana država. Odmah se Premijer javno oglasio i zatvaranje ovog makedonskog državljanina osudio. O tome kako je reagovao Ministar za kapitalne investicije(!?) ne treba ni pisati, suviše je tužno. Istorija će znati kako da zabeleži vreme u kome je takav čovek bio ministar i ko ga je stavio u Vladu. O “pogodjenosti” glavnih srpskih medija sudbinom vladike Jovana, ne treba ni govoriti. Odmah su se na sve naslovne strane uselile osude. Pisalo se o sramoti makedonskog predsednika i makedonske države. S kojim pravom oni uopšte sude svojim državljanima? Ako je neko prekršio zakon, a pripada SPC-u, valjda je lišen krivične i svake druge odgovornosti. Tako nekako ispada iz svega onog što je rečeno i napisano. Dobro, ima izuzetaka.
Recimo u Srbiji niko nije pisao peticiju i protestvovao što je optužen vladika Pahomije. Njemu se, doduše, sudi zbog pedofilije, a to je u Srbiji (za razliku od nekih razvijenih zapadnih zemalja) prilično uobičajeno, posebno kada su sveštena lica u pitanju. Jer, Srpska Pravoslavna Crkva je to! Nešto sa tim ljudima nije u redu kad im je više stalo do srpskog duha, obraza i morala, umesto do materijalnog blagostanja i ekumenizma. A Srbi su već poznati u zapadnom svetu kao genocidan narod, pa je logično da imaju i druge nastranosti. Recimo pedofiliju. Zato nije ni čudo što se pedofilnim problemom vladike Pahomija najviše bave Sorosovi mediji. Za njih je srpska nastranost prava poslastica. Gde bi ako ne u Srbiji ovo pojavu proučavali i žigosali? U SAD i liberalnoj Evropi pedofilije nema. Recimo, američki vojnici nisu poznati po nastranim i nasilnim sklonostima, uživanju droge, silovanju i pedofiliji.
Zato treba i u Srbiji za ovu “mirotvornu vojsku” spremiti “čist” teren i evidentirati domaće nasilnike i pedofile. Da se ne desi da srpski nasilnici čine zločine, a da se to pripiše američkim vojnicima, na primer. Zato su se na problemu srpske pedofilije odmah angažovale Sorosove NVO i lično Biljana Kovačević Vučo. Ekspresno je organizovan okrugli sto o nasilju u porodici i pedofiliji. Kako im se samo namestio misteriozni slučaj “male Kaje” i “nasilnika” Mališe Jevtovića, koji je odmah i bez dokaza osudjen i medijski linčovan? Mada je “nasilnik” izjavio da se uopšte ne seća šta se dogodilo, te deluje kao da mu je mozak ispran, niko ovog puta nije pomenuo moguće ritualno ubistvo, niti neku mentalnu manipulaciju. Sve je za medije odmah bilo jasno.
I neinteligentni ministar zdravlja, Tomica Milosvaljević, javno je pred kamerama obznanio srpsku sklonost ka nasilju i pedolfiliji. Reče: “svi smo mi po malo nasilnici”. A i dnevne novine su baš tih dana imale više udarnih vesti o slučajevima nasilja u porodici: otac napastvovao ćerke u Požarevcu, fudbalski trener učenicu u Pirotu… Od takve količine srpskog porodičnog nasilja, nemoguće je bilo baviti se temama kao što je dolazak NATO vojnika. NATO vojska ispade prava sitnica. Ali, upravo zato je u Sprazumu sa NATO bilo važno unapred osloboditi NATO vojnike svake mogućnosti da zbog nekih, možda, zlonamerno pripisanih im nedela, krivično odgovaraju. Znaju Amerikanci kako smo mi sirovi i genocidni, a kako su NATO vojnici ponekad malo nestašni. Vojska je to. Pomenimo, na primer, američkog narednika Frenka Rongija, koji je 24. avgusta osudjen jer je monstruozno zlostavljao, silovao i na kraju ubio i masakrirao 11 godišnju albansku devojčicu sa Kosova. Svoj postupak je Rongi oholo objasnio da su to inače “govna Trećeg sveta i od tih zločina se lako pobegne”, jer ih štiti njihova država SAD. Pošto je osudjen, jasno je kakav je monstruozan zločin počinio. Albanci na Kosovu to znaju, ali ne smeju ni da pisnu, da ne bi uvredili svoje “prijatelje” iz SAD. Ali nisu u tome jedini.
Devojčice Holi Vels i Džesika Čampman su avgusta 2002. nadjene mrtve pored ograde Američke vojne baze Lejkenhit u Kembridžširu u Engleskoj. Posle nevidjene afere, skandala, nameštenog sudjenja, a posebno psihičkog sludjivanja osumnjičenih meštana Jana Hantlija, radnika u školi koju su pohadjale devojčicei Maksin Ker, lokalne učiteljice, sud je u falš procesu osudiio pomenuti par i bez dokaza, samo da bi od krivice oslobodila vojnike iz američke baze i izbegla politički skandal. Kako? Jednostavno, osmnjičeni su posle dvomesečne mentalne obrade “priznali” zločin. A u Engleskoj kad se prizna nisu potrebni dokazi. (“Setiće” se i naš Mališa Jevtović, bez brige. Samo mu treba malo vremena). I Japanci su imali “sitne” muke sa tamnopustim američkim “herojima”, Kendrikom Ledetom, Markusom Džilom i Rodrikom Harpom koji su osudjeni na doživotnu robiju jer su u bazi na Okinavi silovali dvanestogoišnju devojčicu i ostavili je da umre. Još 1966. jedan američki vojnik je priznao da je zadavio mladu lokalnu konobaricu, a 1975. jedan je silovao dve učenice. I 1980. lokalna policija Okinave je uhapsila američkog vojnika zbog silovanja, a 1995. na doživotnu robiju je osudjen američki vojnik koji je silovao šestogodišnju devojčicu. Sve to samo na Okinavi.
Koliko ima ovakvih “sitnih” nestašluka širom sveta Amerikanci znaju, pa se svuda unapred obezbedjuju od svake krivične odgovornosti za postupke svojih “heroja”. Zato je važno i da se javnost u Srbiji upozna sa svojim zlim i nastranim sugradjanima i da zna da ih ima. Posebno je važno da se zna da i oni koji profesionalno propovedaju Svetosavlje nisu baš tako čisti. Amerika će kazniti (ako baš mora) svoje, ali i Srbi će morati da se suoče sa sopstvenim zlodelima. A biće ih, jer Balkan je to! Metode psiholoških obrada su već usavršene, tako da će se lako naći “krivac” koji će sve “priznati”. Upravo na toj pripremi i rade nakon 5. oktobra svi udarni srpski mediji (uglavnom svi Sorosovi puleni). Kolo vodi B92, naravno. ALI, ne samo što su Srbi genocidni, korumpirani, pediofilni i skloni nasilju, nego im je blizak i opšti nemoral. Pogledajte naslovne strane nedeljnih magazina, voditeljke i gošće na televizijama. Sama golotinja i opšti kupleraj. Kakav Sveti Sava, kakav nebeski narod, kakvo srpsko patrijarhalno društvo?!
Jadni američki vojnici sa svojim “sitnim” platama i teško zaradjenim dolarima! Kako će se istrošiti kad naidju na ovakvo razvratno društvo, kako će ih srpske razvratne pravoslavne kćeri moralno i materijalno upropastiti! Ali to nije problem srpskog premijera i velikog pravoslavnog vernika Vojislava Koštunice, ni problem Ministra za kulturu i medije (komuniste preobraćenog u četnika), ni ministra za prosvetu (neuspešnog masona), ni ministra zdravlja (člana masonske Grupe 17), ni ministra za socijalna pitanja (sitnog sindikalca i krupnog političkog prevrtljivca). O predsedniku Srbije, diplomiranom kliničkom psihologu, vaterpolisti i univerzitetskom profesoru “političkog advertajzinga”, ne treba ni govoriti. Mnogo tužna priča. Svi ovi “veliki” državnici i politički “mudraci”, o političkoj propagandi, medijskim manipulacijama i psihološkim operacijama znaju taman koliko im je potrebno da sitno zamajavaju nepismen i neinformisan srpski narod, samo od danas do sutra.
Prekosutra za njih ne postoji, jer toliko nisu u stanju da planiraju. Ej, velika politika je to! Zato su srećni kada su problemom makedonskog državljanina, Vladike Jovana, uspešno skrenuli pažnju javnosti od Sporazuma sa NATO. Da pomogne Vladi u zamajavanju naroda, super-demagog Bogljub Karić i njegova stranka odmah su krenuli po pijacama da prikupljaju potpise za nekakvu peticiju za oslobadjanje Vladike Jovana. A neuk i lakoveran srpski narod – potpisuje. Ne zna jadan srpski narod ni šta je svoja, a šta tudja država, ni čemu i kome to služi i kome se pišu peticije, a ne zna ni šta je zakon i na koga se odnosi. Još od Tita mu je politika u sećanju kao velika magla. Još manje narod zna da razlikuje crkvu od države, što nije ni čudno jer i jedno i drugo vazda nešto ideološki propoveda, a materijalne vajde narod od toga nema. Za to vreme niko ne organizuje peticiju protiv dolaska NATO trupa. Niko se ne pita šta će “neobaveštni” Premijer, sada kada je obavešten da je SCG potpisala Sporazum bez njegovog znanja, preduzeti? Da li je uopšte posao Premijera da nešto preduzima ili da ćuti i spava i prepusti sve Potpredsedniku iz Grupe.
Šta ako se Potpredsenik naljuti, pa ga izjuri sa premijerskog mesta? GRUPA je to! Ali, kako će majušna Srbija (i ono jado od Crne Gore) jednog dana NATO vojnicima reći da više nisu poželjini i da treba da odu iz zemlje? Ako ne budu hteli milom, kako će ih Srbija na to naterati? Kojom silom? Ovom vojskom koju je reformisao UN službenik Davinić? Kako će ih Srbija naterati da plaćaju račune za struju i vodu i najam za kasarne? Da li Srbija zna kakva su iskustva drugih zemalja koji su ovu vojsku primili na svoju teritoriju? Da li zna kada ova vojska jednom udje, više nikad ne bi da ode? Najzad, kako će se srspki gradjani zaštititi od nasilnika, narkomana, pedofila i drugih psihopata, koji se regrutuju u US vojnike? Ko će biti odgovoran za njihova zlodela, koja su počinili svuda gde su bili stacionirani, a što je svuda medijski prikrivano, dok su nasilnicima proglašavani lokalni sitni kriminalci. Da li to iko u Srbiji shvata?
Ne shvata, naravno i ne sme da shvati. Ni ovaj tekst nije objavljen, ni u najminornijim srpskim opozicionim novinama. Možda je previše sumanut? Zato se srpski narod zamajava, pričama o srpskoj pedofiliji, o vladikama Pahomiju, pedofilu, i Jovanu, velikomučeniku, i ostalim sitnim partijskim prepucavanjima. Ali, kada na nebu zagrme NATO avioni, kada se nad srpskim glavama ponovo začuje zvuk koji još nije zaboravljen od bombardovanja, kada nečije dete strada od vojnika pedofila nasilnika, kako će Srbi reagovati? Da li će i dalje ostati mirni i ponizni, ili će se očaj i beznadje iznenada pretvoriti u nekontrolisani bes? E, to je ono što treba da zanima Vojislava Koštunicu, pre nego što ga drugi o tome obaveste. Jer, vrlo brzo i on će biti istrošena politička moneta pred čeljustima gladnog, opljačkanog i razularenog naroda. A, NATO će se tada baviti Iranom, Sirijom i naftom. Za istrošene prijatelje i saveznike neće više imati vremena. Nova srpska odbrambena doktrina po zamisli V. Koštunice i B. Tadića: na nasilje odgovarati molitvom i kolektivnom šetnjom. Vojsku koristiti samo za Avganistan, Irak i tuđa ratišta.
Ivona Živković
