Da li su kontaminirane polio vakcine povezane sa epidemijom kancera…

Za mnoge od bolesti većina lekara će vam samouvereno reći da se razlog njihovog nastanka još tačno ne zna, da postoji više teorija i sl., te da istraživači širom sveta i dalje marljivo rade ne bi li to otkrili. Upravo za ta istraživanja su nakon Drugog svetskog rata iz državnih budžeta potrošene desetine milijardi dolara. Efekat je – prava epidemija ovih “misterioznih” bolesti: kancer, dijabetes, AIDS, hipertenzija, bronhitis, sezonski gripovi.

Život savremenog čoveka postao je nezamisliv bez lekara i lekova. Odlazak kod lekara postao je nešto uobičajeno i normalno. Iako se smatra da je medicina danas na najvišem stepenu razvoja od kada ljudska zajednica postoji, bolesti nikada nije bilo više. Jedno istraživanje iz 1955. godine rađeno u SAD otkriva da je oko 90 odsto populacije ispod nivoa koji označava potpuno zdrav organizam. Prema podacima osiguravajućih društava, lekarskih nalaza vojske, bolničkih izveštaja, vladine statistike kao i statistike izdatih lekarskih uverenja za posao i brak, otkriva se da je u SAD od 100 osoba jedva jedna potpuno fizički i psihički zdrava.

To znači da praktično njih 99 ima veće ili manje simptome neke bolesti: povremene glavobolje, konstipaciju, dentalni karijes, učestale prehlade, stomačne tegobe, ukočene zglobove, reumu, neku alergiju, otok, depresiju, nervozu… Mnogi od ovih simptoma pokazuju postojanje bolesti koje se danas mogu veoma uspešno izlečiti, ali ne medikamentima koje farmaceutska industrija preko lekara koji ih diluju plasira na tržište i koji često samo privremeno uklanjaju simptome, a u suštini još više toksikuju organizam.

Da li je svemu tome najviše doprinela vakcinacija?

Odbacivanjem teorije Luja Pastera da su mikroorganizmi uzročnici bolesti, sve više sledbenika takozvane nove medicine prihvata endosimbiotsku teoriju kao biološku osnovu na kojoj počiva život. Ona kaže da su svi živi organizmi zapravo velike skupine (kolonije) bakterija i bacila. Ovakva skupina je zajedničkim delovanjem (timskim radom) uskladištila energiju i počela sama da se održava, hrani i stvara energiju i uvećava se. I to je život.

Trilioni raznih bacila nalaze se u ljudskom organizmu. Bacili su sićušne proteinske forme sposobne da se održavaju na pogodnoj hranljivoj podlozi i da formiraju bakterije i druge mikroorganizme. “Sve što živi htelo bi da raste…”, kaže i poznata dečja pesmica.

U ljudskom organizmu tako ima 10 puta više bakterijskih ćelija u odnosu na ono što se naziva humanim ćelijama. A humane ćelije su gradivni blokovi koje su ovi bacili stvorili i održavaju ih zbog sopstvenog opstanka (kao svoju kuću).

Ukoliko znamo da sve proteinske forme nastaju u krvi kroz koju vodonik prolazi određenom koncentracijom jona (što se meri pH vrednostima) i da krv grozničavo nastoji da održava ovakvu koncentraciju (neutralni pH), jasno je da svaki toksin koji preko krvne plazme uđe u organizam u bilo koje tkivo, ovaj balans u koncentraciji hemijskih rastvora može da poremeti. Samim tim menjaju se i hemijske osobine hranljive podloge za bacile koji formiraju to tkivo. Proteinske forme koje se razvijaju u kiseloj, pa čak i u anaerobnoj sredini (bez kiseonika), mogu napraviti veliki poremećaj u radu čitavog organizma koji funkcioniše optimalno samo u pH neutralnoj i kiseonikom bogatoj sredini.

Ljudski organizam (kolonija bakterija i bacila) je zato razvio metode kako da se brani, pa će sve toksine koji mogu ugroziti pH balans krvne plazme negde nastojati da deponuje i krv kao vitalno tkivo održati u pH neutralnoj vrednosti. Ali tamo gde se toksin privremeno odloži, na primer u mišićnom tkivu, menja se pH vrednost hranljive podloge. Ako sredina postane kisela i svi bacili koji se u takvom okruženju nađu usvajaju novi režim ishrane koji odudara od pH neutralne sredine. Tako se formiraju bakterije i drugi mikroorganizmi kojima pogoduje baš takva podloga i nastoje da šire svoju koloniju.

U toksine spadaju i ubačene viralne forme (reč virus nekada je korišćena da se označi toksin), koje u svojim DNK informacijama imaju drugačiju recepturu (matriks) za pravljenje određenih proteina i koja nije pogodna za stvaranje humanih ćelija.

Virusi su zapravo delovi genetskog materijala, koji mogu da izlaze iz jezgra jedne ćelije i prelaze u drugu ćeliju. Virusi dakle nisu bacili, nisu kompletne žive forme koje mogu da se samostalno razmnožavaju (i tako šire bolesti kao što se to i dalje uči u medicinskim školama), već su samo delovi informacije o nekoj proteinskoj formi.

Veliki deo našeg DNK je sastavljen od viralnih parčića. Ovi parčići (čestice) nemaju kompletnu informaciju da naprave protein, već samo njen deo.

Podsetimo još da se svi bacili u ljudskom organizmu u “pripremanju hrane” koriste kiseonikom, ali se u slučaju da njega nema mogu održavati i bez njega i tada regresiraju na niži evolutivni nivo kada se hrane fermentacijom. Tako je još 1930. Oto Varburg otkrio da ćelije kancera nastaju u kiseloj sredini i da se u njima stvaraju anaerobni bacili. Ostalo je samo pitanje da li su ovi bacili uzrok stvaranja kancera ili posledica? Današnja nauka zna da rak materice izaziva papiloma virus. Ono što je još zanimljivije to je da anaerobne proteinske forme mnogo sporije stare jer ne oksidišu. Ćelije kancera tako mogu, ukoliko se adekvatno hrane, živeti i – beskonačno. Kancerozne ćelije u stvari kako napreduju izjedaju aerobne bacile u organizmu, otimaju im glikozu i… čitav organizam polako ostaje bez energije, odumire i prestaje da funkcioniše. Ali, smrt organizma nije i smrt za kancerozne ćelije i bacile u njima. Verovali ili ne, upravo kancerozne ćelije “znaju” formulu večitog života.

Kako je ta proteinska forma koja se hrani anaerobno, fermentacijom, dospela u aerobnu koloniju? Ili zašto je aerobna ćelija ili bacil u njoj regresirala na evolutivno niži stupanj ishrane?

Da li zato što se hranljiva sredina hemijski promenila? Ili je na neki način došlo do promene u DNK “šifrarniku” tako što su neke šifre pogrešno (možda zlonamerno ) upisane i transkribovane? I jedno i drugo moglo je da nastane prisustvom nekog toksina.

Gotovo idealan način da se humana kolonija bakterija toksikuje je – vakcinacija.

Kancerozne ćelije su besmrtne

Priča počinje ovako: izvesna Henrijeta Laks, crnkinja iz Baltimora, umrla je od raka na materici 1951. u 31. godini. Uprkos zračenju i operaciji, rak se brzo širio. Od otkrivanja raka do smrti proteklo je samo osam meseci. Prilikom hirurškog odstranjivanja tumora, nekoliko parčića kanceroznog tkiva dato je jednoj laboratoriji specijalizovanoj za gajenje ćelijskih kultura.

U to vreme naučnici su grozničavo pokušavali da u nekom medijumu u laboratoriji održavaju žive ćelije raznih ljudskih i životinjskih tkiva. Ali, to im nikako nije polazilo za rukom i sve ćelije su vrlo brzo umirale. Ova nastojanja su javnosti prikazivana kao naučna istraživanja sa ciljem da se usavrši metoda veštačke oplodnje. Sa ovakvom pričom istraživački centri su mogli da računaju na novac koji se za takva istraživanja izdvajao iz državnih budžeta.

Druga priča je bila istraživanje leka u borbi protiv kancera, bolesti koja je bacanjem prve atomske bombe počela da se širi.

Tako su i kancerozne ćelije Henrijete Laks počeli da hrane u jednoj, slučajno uspešno formulisanoj, hranljivoj “supi”. S obzirom na sadržaj ove “supe” naučnici je nazivaju “veštičjom papazjanijom”. I kancerozne ćelije su počele da se razmnožavaju. I to žestoko. Što je najzanimljivije, one uopšte nisu starile. Od tada pa do danas, punih 60 godina ove ćelije se održavaju u životu i distribuirane su istraživačkim laboratorijama širom sveta. Nazvane su Hela ćelije.

Washington Post je nedavno napisao: “Skoro 60 godina kasnije, kancerozno tkivo Henrijete Laks je uzgojeno, kako se procenjuje, na oko 50 miliona metričkih tona Hela ćelija. Naučnici i medicinski istraživači pravili su oko 300 studija mesečno u istraživanjima vršenim u vezi sa Hela ćelijama. Ukupno je to do sada oko 66.000 studija u svetu”.

Na njima je ispitivano delovanje lekova, vakcina, efekat starenja, delovanje X zračenja itd. Na ovim ćelijama je zasnovano hiljade naučnih karijera. Sva ova istraživanja koštala su milijarde dolara.

“Veštičja supa”

Formula ove “veštičje papazjanije” je u početku smatrana tajnom, ali je kasnije obelodanjeno da se sastojala od:

1. Krvi iz humane placente (koja sadrži snažne hormone i domaćin je virusima i bakterijama koje u njoj žive),

2. Ekstrakta telećeg embriona (uzetih od ostataka tri nedelje starog nerođenog kravljeg embriona),

3. Sveže pileće plazme dobijene od krvi živog pilećeg srca.

Ako vam se čini da je ova hranljiva veštičja formula morbidna (shvatate šta se za potrebe naučnih istraživanja radi sa nedužnim životinjama) znajte da je ovo tek početak priče. Famozni Jozef Mengele je bio malo dete u odnosu na vivo eksperimente koji se danas vrše u okviru “traženja leka protiv raka” i pravljenja vakcina. Ne, cilj istraživanja u molekularnoj biologiji više i nije nikakva nauka, već nešto sasvim drugo što već ima oblik ludila.

U svakom slučaju ni danas, nakon toliko istraživanja, niko ne zna kako i zašto ova hranljiva formula funkcioniše, ali ona hrani Hela ćelije i održava ih živima u laboratorijama širom sveta. I to je istraživačima-fanaticima dovoljno. Baš kao i veliki novac koji se za ovakva istraživanja dobija. Dr Kantvel ovo naziva vudu naukom.

Kontaminacija biološkog materijala Hela ćelijama

Otkriće da se ćelije kancera mogu održavati veštački u životu unela je u biologiju pravu revoluciju. Tako su fascinirani istraživači virusolozi počeli njima da inficiraju razne biološke materijale, različite bakterijske kulture, kao i laboratorijske miševe i druge životinje. Mnoge i bakterije su tako sjedinjavane sa Hela ćelijama. DNK mnogih bakterija je modifikovan sa viralnim česticama Hela ćelija.

Vudu naučnici su se kao mala deca igrali Stvoritelja i posmatrali šta se dešava kada se pomeša isečak nekog DNK (virusa) jedne vrste sa proteinskim formama druge vrste? A svoje viralne isečke su uzgajali na besmrtnim Hela ćelijama?

Možemo li stvoriti besmrtnog miša, na primer? Naravno, samo za početak. Tako su krenula i istraživanja sa kloniranjem.

Naučnici, međutim, sve do otkrića dr Virdžinije Livingston koja je sedamdesetih godina počela da objavljuje svoje čuvene radove o “virusu kancera” (koji je nazvala Progenitor cryptocides) nisu znali za postojanje virusa kancera. Iako je postojanje virusa u kanceru otkrio još sredinom tridesetih godina Rojal Rejmond Rajf (što je Livingstonova od njega i saznala), njegova saznanja su zataškana i nalazi uništeni. Vilhelm Rajh je dvadeset godina kasnije takođe tvrdio da kancer nastaje od T-bacila (koji nalikuju amebi), ali je proglašen ludakom, zatvoren u Federalni američki zatvor, gde je i umro 1957. godine.

Tako su se naučnici širom sveta godinama bezbrižno igrali ne znajući da šire viralnu formu koja nosi informaciju da preobrazi ćeliju nekog tkiva u kanceroznu ćeliju.

Da su veštački uzgojene loze Hela ćelija kontaminirale mnoge kulture po laboratorijama širom sveta prvi je javno obelodanio 1974. genetičar Volter Nelson Riz, ekspert za ćelijske kulture, kada je korišćenjem pod mikroskopom otkrio na jednoj kulturi hromozomske aberacije tipične za Hela ćelije.

“Četrdeset različitih humanih ćelijskih kultura, korišćenih širom sveta u laboratorijama, bilo je kontaminirano Hela ćelijama. Istraživanja kancera plaćena milionima dolara bila su tim otkrićem uništena”, navodi dr Kantvel.

Za “ćelije jetre” i “ćelije majmuna” korišćene za eksperimente sa vakcinama, ispostavilo se da su bile prikrivene Hela ćelije kancera.

Kantvel dalje navodi da je poznati istraživač Džonas Salk koji je razvio legendarnu Salk polio vakcinu, navodno protiv dečije paralize, prevaren kada su Hela ćelije zagadile njegovu životinjsku ćelijsku liniju na kojoj je vršio istraživanja svoje polio vakcine. Salk je tako koristio Hela ćelije da na njima uzgaja polio virus i testirao je vakcinu na Hela ćelijama pre nego što će vakcinu upotrebiti na ljudima 1955. Milioni Amerikanaca su vakcinisani od 1955. do 1963. ovako testiranom vakcinom.

Ali, Salka to nije mnogo zabrinulo. Godinama kasnije, 1978, pred zapanjenim auditorijumom ćelijskih biologa i proizvođača vakcine, kako piše Kantvel, on je govorio o svojim eksperimentima koje je izveo kasnih pedesetih godina na pacijentima koji su bili u terminalnoj fazi bolesti kancera. Tada je otkrio da im je ubrizgavao veštački uzgojene ćelije iz srčanog tkiva afričkog majmuna – iz iste ćelijske linije koju je koristio da sa njih “ubere” polio virus koji je uzgajao za svoju famoznu polio vakcinu. Nadao se da će ovim ubrizgavanjem majmunskih ćelija stimulisati imuni sistem umirućih pacijenata da se bori protiv kancera. Ali, kada su se kod pacijenata (čitaj ljudskih zamorčića) razvili apcesi na mestima gde je ubrizgao majmunske ćelije, Salk je počeo da sumnja da je zapravo ubrizgao Hela ćelije umesto majmunskih. Zbog očite kontaminacije zaustavio je eksperiment.

Nelson Riz koji je 1978. takođe prisustvovao ovoj konferenciji, ponudio se da testira Salkovu liniju laboratorijski uzgojenih ćelija na kojima je Salk uzgajao viralne forme za svoju polio vakcinu. I Salk je pristao. Nažalost, ispitivanja su pokazala kontaminaciju sa genetskim materijalom Hela ćelija.

Nelson Riz je ubrzo sklonjen iz naučnih istraživanja, kako Kantvel pretpostavlja, voljom moćnika iz farmako-biznisa. Tako je kontaminacija laboratorijskog materijala na kome su uzgajane viralne forme za vakcine postala zabranjena tema.

Razlog zašto Salk nije bio zabrinut vršeći svoje eksperimente je i taj što je on verovao da su postojali adekvatni načini da se centrifugiranjem potpuno razdvoje virusi “ubrani” iz takve Hela ćelijske linije, tako da ne bi ni bilo važno iz koje vrste ćelija su pokupljene ove viralne forme koje bi se onda stavljale u polio vakcinu i ubrizgale direktno u čoveka. Čak ako vakcine ne bi bile filterisane i čak čitava kancerozna ćelija bila ubrizgana u čoveka, Salk je verovao da bi one lako bile odbačene kao strano “telo” i ne bi prouzrokovale štetu na zdravom organizmu.

Ali u to vreme doktori nisu još znali da je izazivač raka virus, kao na primer papiloma virus.

“Danas se nijedan istraživač ne bi usudio da ubrizga ćelije kancera u ljudski organizam. Ali, pedesetih godina Salk je to učinio. On je ubrizgao Hela kancerozne ćelije u nekoliko desetina pacijenata i to ga uopšte nije brinulo”, piše dr Kantvel.

Riz Nelson, koji je bio koautor teksta “Henrijeta Laks, Hela ćelije i kontaminacija ćelijskih kultura”, objavljene septembra 2009. u izdanju Archives of Pathology and Laboratory Medicine, zaključuje: “Uprkos tome da je prošlo 50 godina od kada je problem kontaminacije tkivnih kultura sa linijom Hela ćelija prvi put uočen i uprkos eksplozivnom napretku u molekularnoj biologiji, kontaminacija ćelijskih kultura ostala je važno pitanje za naučne krugove. Problem se kasnije proširio i daleko izvan delokruga Hela ćelija, mada su one ostale glavni krivac. U jednoj studiji, 45 od 252 humane ćelijske linije (što je 18 odsto) datih za ispitivanje laboratorijama, bilo je kontaminirano. Srećom da je nedavno pozvano na akciju kako bi se sprečilo dalje zagađivanje Hela ćelijskom lozom.”

I BBC je 15. januara ove godine izvestio da je kontaminacija ćelija u laboratorijama i dalje problem koji imaju istraživači kancera.

Majmunski virus, koji izaziva rak i polio vakcine

Naučnici kažu da je famozni HIV prvo bio majmunski virus koji je onda nekako”prešao” na drugu vrstu izazivajući AIDS. Retko publikovana istina je, tvrdi dr Kantvel, da je jedan “majmunski virus” (možete čitati i Hela ćelije) koji prouzrokuje rak “uskočio” u drugu vrstu (ljudsku) pre pola veka kada je kontaminirana polio vakcina data milionima ljudi pedesetih godina dvadesetog veka, uključujući i polovinu populacije SAD u to vreme.

“Ranih šezdesetih godina otkriveno je da su neki viralni parčići polio vakcine uzgajani na rezus najmunima, odnosno njihovim bubrezima, u periodu od 1955. do 1963. bili zaraženi majmunskim virusom nazvanim SV-40 (Simijan virus 40). Ovaj prvobitni virus, lako je dokazano, uzročnik je kancera kod eksperimentalnih životinja. Ipak, danas medicinski zvaničnici američke vlade i dalje tvrde da ne postoji apsolutan dokaz da je SV-40 uzročnik kancera kod ljudi”, piše dr Kantvel.

“Ali, uprkos demantija, genetske i imunološke studije nezavisnih istraživača proteklih decenija pokazuju da je SV-40 jasno povezan sa nastankom nekih kancera kao što su fatalni brzi rak pluća (mejoptelioma), rak koštane srži (multipla mieloma) tumori mozga kod dece i druge forme raka.”

U jednom tekstu koji je objavio Washington Times (21. septembra 2003) kaže se: “Neke od polio vakcina koje su date milionima američke dece od 1962. do 2000. mogu biti kontaminirane majmunskim virusom koji je otkriven kod nekih vrsta kancera, prema dokumentaciji i svedočenjima datih pred Skupštinskim odborom (Haus Committee)”.

Ali, proizvođač ovih polio vakcina, u ovom slučaju Merck, rekao je da takve tvrdnje “nemaju nikakvu vrednost” i da se “centri za kontrolu bolesti i prevenciju sa tim slažu”. Obimna dokumentacija o sporu koji postoji u vezi sa kontaminiranom polio vakcinom može se naći na posebnom sajtu na internetu.

Postoji i knjiga “Virus i vakcine: Istinita priča o majmunskom virusu uzročniku raka, zaraženoj polio vakcini i milionima Amerikanaca koji su joj bili izloženi” (The Virus and the Vaccine: The True Story of a Cancer-Causing Monkey Virus, Contaminated Polio Vaccine, and the Millions of Americans Exposed), autora Debi Bukčin i Džima Šumahera. U knjizi se detaljno opisuju problemi sa kontaminiranom polo vakcinom i zataškavanje ovih informacija koje se sprovodi pod pritiskom farmaceutskog biznisa.

Čista vakcina – čista lutrija

“Malo ljudi shvata kako je vakcinacija opasna i kako komplikovan proces njene izrade od živih životinjskih i ljudskih ćelija, zagađenost bakterijama, mikoplazmom i virusima, te njihova eliminacija filtracijom iz finalnog proizvoda, predstavljaju stalni problem za vreme razvojnog procesa u pravljenju vakcina”, tvrdi dr Kantvel.

Pored ovoga, na osnovu mnogih saznanja postoje opravdane sumnje i da laboratorijski mediji koji se koriste za ishranu ćelijskih kultura mogu biti izvor kontaminacije materijala koji se na kraju ipak nađe u vakcini. Da li to znači da u svakoj bočici sadržaj nije apsolutno isti? Očito, oni nesrećnici koji nalete na kontaminiranu vakcinu, mogu imati teške posledice. Tako je vakcinacija postala kao “ruski rulet”.

Da li svemu treba dodati i da je polio vakcina i kod nas obavezna vakcina koja se daje svoj deci.

Kreacija novih vrsta života

Zbog sposobnosti da se reprodukuju beskonačno (pod uslovom da su adekvatno hranjene) besmrtne Hela ćelije, koje u sebi nose delove hromozoma koji nisu humani, postale su tako, po verovanju nekih genetičara, generator u stvaranju novih vrsta života. Predloženo ime za njih je Helacyton gartleri, u počast genetičaru Stenliju Gartleru, koji je zajedno sa Nelsonom Rizom javnosti otkrio veliku kontaminaciju ćelijskih kultura sa Hela ćelijama.

One i dalje u mnogim laboratorijama sveta rastu i služe kao seme, i sve više nalikuju ćelijama amebe, a ne humanim ćelijama koje potiču od Henrijete Laks. Sve amebe se jednim imenom nazivaju protozoe. Nekoliko ovakvih varijeteta pronađeno je i kod ljudi, ali se ne smatraju uzročnicima bolesti.

Za kreaciju novih besmrtnih organizama, naravno, zainteresovala se i američka vojska i agencija DARPA.

Teorija dr Antoana Bešama o pleomorfizmu i ovde očito ima svoju potvrdu. Nažalost, savremena medicinska nauka i dalje se grozničavo drži Pasterove pogrešne teorije.

Ivona Živković