Askorbinska kiselina nije vitamin C

Iako se danas na studijama medicine vitaminima i mineralima posvećuje tek jedno do dva predavanja u toku pet godina studija, svaki lekar zna da su to vitalno važna jedinjenja (neko kaže supstance a neko molekuli) neophodna u procesu metabolizma. Najznačajniji je vitamin C, koji se ne sintetiše u ljudskom organizmu. On se danas poistovećuje sa askorbinskom kiselinom samo zato što se ona može hemijski sintetisati i tako profitabilno prodavati kao vitalno važan suplement. Ali to nije vitamin C…

Nakon dugog tretmana raznim sintetičkim lekovima mnogi lekari se dosete da na recept dopišu i neki kompleks vitamina da bi se organizam nakon bolesti oporavio. Te vitamine ćete jednostavno kupiti u apoteci, uzimaćete ih u propisanim dozama i… I trebalo bi da opet budete zdravi kao pre. Ako vam propisana terapija lekovima nija vratila zdravlje, onda će vam doktor promeniti terapiju i tretirati vas ponovo nekom drugom hemikalijom iz nekog vademekuma raznih farmaceutskih kompanija.

Oni kojima ni to ne pomogne, ostaje da čitavog života budu pod pod medikamentima, da idu od jednog do drugog lekara na razna ispitivanja i kontrole, po nove i nove lekove, dok će mnogi na svoju ruku početi da gutaju i vitaminske tablete. Za one koji nakon svih ovakvih dugoročnih alopatskih tretmana odu na Onaj Svet, rodbina će reći da su godinama od koječega bolovali i da im je Gospod, eto, samo skratio muke. Uostalom, danas je postalo normalno ići kod lekara i piti sintetičke lekove. Da još napomenemo da će vam doktori kod uzimanja vitamina savetovati i da ne preterujete jer može doći do hipervitaminoze. Mnogi su u svojoj praksi takve slučajeve i imali.

Šta su zaista vitamini?

Nažalost, i kada su ovi vitalni nutrijenti u pitanju, neka saznanja o njima su jednostavno istrgnuta iz istorije medicine i zauvek “pokopana” daleko od očiju stručne javnosti i sudenata medicine. I to se dogodilo sa mnogim istraživanjima vitamina rađenim sve do šezdesetih godina 20. veka. Jedan od pionira koji se ovom materijom ozbiljno bavio jeste i američki stomatolog Rojal Li, kada se najpre zapitao odakle nastaje karijes kod ljudi i zašto je učestaliji kod dece koja su inače podložnija bolestima. On nije ovenčan nikakvom nagradom i za njegove radove je malo ko u svetu čuo. Ali je zato čitavog života teško proganjan od američkih sudova i američke Federalne agencije za hranu i lekove, FDA, koja je čak izdejstvovala da mu sud naloži da sva svoja istraživanja o vitaminima mora da uništi. Radilo se o njegovim proučavanjima vitamina tokom 20 godina.

Njegove tvrdnje da skoro sve bolesti nastaju zbog pothranjenosti i da se određenim vitaminima i mineralima mogu lečiti mnoge bolesti, proglašene su teškim šarlatanstvom, pri čemu je posebno apostrofirana činjenica da je on bio samo zubar i to bez prakse. A istina je da je Rojal Li bio veoma studiozan u svemu čime se bavio, da je razmišljao veoma široko i da je u svemu želeo da dođe do samog fundamenta. Rođen je 1885. u Viskonsinu, a umro je 1967. Sam je publikovao mnogo radova za koje danas malo ko zna. Nažalost, Rojal Li ne samo da je bio ispred svog vremena već je imao i moćnog protivnika – a to je teško korumpirana američka državna administracija koja je radila (i danas radi) pod patronatom moćnog prehrambenog i hemijskog industrijskog kompleksa koji ne samo da proizvodi sintetičke lekove i sintetičke “vitamine”, i sintetički hranu i sintetičke napitke, već je nakon Drugog svetskog rata i uzeo pod svoju kontrolu i medicinsku edukaciju i izdavačku istraživačku delatnost.

Zato se danas i u SAD i u Evropi na studijama medicine više pažnje posvećuje lečenju sintetičkim lekovima, dok se ljudski organizam izučava analiziranjem mrtvih rgana i tkiva (anatomija i histologija) i uopšte se ne više pravi razlika između sintetičkog i pravog vitamina. Ali vitamin C nije askorbinska kiselina, a vitamin E nije tokofereol, dok vitamin A nije retinol itd.

Šta su zaista vitamini? Laički se deovanje vitamina najlakše može uporediti sa dobro skuvanom i ukusnom pilećom supom. Da bi ona bila prijemčiva za jelo mora se pripremiti tako da svi sastojci budu stavljeni u proces kuvanja koji traje određeno vreme. Neki od ovih sastojaka (na primer živo pileće meso ili paštrnak) ne mogu se jesti ako termički nisu dobro obrađeni, a šargarepa može, pri čemu kuvanjem dobija sasvim drugačiji ukus, ali i drugu hranljivu vrednost (zapravo je gubi).

Peršun i luk se mogu jesti sirovi, ali nisu baš prijatni za čulo ukusa u velikim količinama. Tu su onda i razni začini koji služe da konačni ukus skuvane supe bude potpuno drugačiji od svih ovih pojedinačnih ukusa. Ali, pravi efekat je kad se oni pomešaju. I to je supa koju možemo da jedemo sa guštom. Nešto slično se događa sa vitaminima. Zapravo jedan vitamin nije nikakvo pojedinačno molekularno jedinjenje ili supstanca, čak ni kompleks jedinjenja ili supstanci, već proces u kome se određeni sastojci iz čitavog vitaminskog kompleksa nađu u međusobnoj elektro-biohemijskoj interakciji na određenoj temperaturi (u ljudskom organizmu se “kuvaju” na 37 stepeni Celzijusovih) kako bi od svake ćelije omogućili transport i prihvat nutrijenata koji sadrže elektrone. Ovaj proces se odigrava i kod biljaka i kod životinja. Samo je stepen termičke obrade različit.

Dakle, vitamini su samo biološki kompleksi u trenutku njihove aktivnosti. Njihova aktivnost zavisi od okruženja u kome stupaju u elektro-biohemijske interakcije – odnosno od sredine u kojoj se biohemijski aktiviraju. Ova vitaminska aktivnost se odigrava samo kada su ispunjeni svi uslovi i kada su prisutni svi neophodni faktori za njihov rad. Tada je njihovo delovanje sinergijsko. Tako je još Rojal Li zapisao da vitamin A predstavlja: “…jedan radni proces koji se sastoji od nutrijenta, enzima, koenzima antioksidanata i aktivatora tragova minerala.”

Vitamini su živa kompleksna forma koja je aktivna ili se može aktivirati u određenim uslovima i niti jedan njen fragment se ne može izolovati i nazvati vitaminom. Takvi izolovani fragmenti ne mogu biti vitaminski funkcionalni u organizmu, a samim tim nema ni vitaminskog (vitalnog) procesa. A da bi ćelija u organizmu uzela nutrijente iz vitaminskog kompleksa, koji uvek sadrži i minerale u tragovima, ovaj kompleks se mora biti aktivirati odnosno mora postati živ. Ukoliko dođe samo do simulacije ovakve aktivnosti, kada ćelija zbog sličnosti oblika molekula uzima sintetički fragment vitamina, to neće predstavljati funkcionalan unos nutrijenata, a može dovesti i do toksikacije. A sintetički vitamini to upravo i jesu – hemijske kopije fragmenata prirodnog vitaminskog kompleksa, ali izdvojene iz kompleksa, i onda kamuflirane u molekule istog oblika koji se tako ubacuju u proces hranjenja ćelija. Ali oni nisu hrana već otrov za ćeliju. Dakle, ako u supu ubacite rezance od rafinisanog brašna, vi ćete tako ubaciti felerične mrtve molekule koji će se vremenom negde taložiti u organizmu jer će ih ćelije odbacivati kao – đubre. Rafinisano brašno kao i rafinisan šećer nemaju polje elektrona (kako je to otkrila dr Budvig) i njihovi molekuli su mrtvi.

Industrijska proizvodnja hrane je veoma unosan biznis

Funkcionalni vitamini u živom organizmu su samo kompletni vitaminski kompleksi koji su živi. I to je prirodna hrana čoveka u “Rajskom vrtu”. Plod voća ili povrća direktno ubran sa grane ili iščupan iz zemlje (kroz koje još protiču elektroni). Nažalost, kapitalistička filozofija stvaranja profita učinila je da se i proizvodnja hrane tretira isključivo kao biznis koji donosi profit. Besomučno oranje ispošćene zemlje i uzgajanje goveda i živine hranjenih koncentratima, učinilo je da prirodnog vitaminsko-mineralnog kompleksa nema više ni u prirodnoj hrani. Stvaranje veštačkog – sintetičkog đubriva zadalo je poslednji udarac čovečanstvu koje je počelo da se ozbiljno suočava sa pothranjenošću. Dakle, industrija proizvodi ogromne količine ukusne hrane, ali u njoj nema vitalnih nutrijenata.

O tome kakve su pogubne posledice ovog biznisa počeo je da shvata i Rojal Li, čim se upoznao sa knjigom dr Harvija V. Vileja (Harvey W. Wiley), bivšeg direktora državnog američkog Biroa za hemiju. Wilej je bio njegov poslednji direktor sve do 1912., kada je smenjen, a biro ukinut. Razlog je što se ova institucija na čelu sa Wilejem žestoko suprotstavila plasiranju na tržište hrane i pića sa opasnim satojcima. Njegov stav je bio sledeći: “Nijedan prehrambeni proizvod u našoj zemlji neće imati tragove benzoeve kiseline, sumporne kiseline ili sulfata i ni najmanji sadržaj stipse niti saharina, izuzev za medicinske potrebe. Nijedno bezalkoholno piće ne treba da sadrži kofein ili teobromin (koji se nalazi u zrnima kakaoa). Nijedno izbeljeno brašno ne sme ići u trgovine. Naša hrana i lekovi moraju biti u potpunosti lišeni ijednog oblika krivotvorenja i lažnog etiketiranja. Proizvođači hrane i posebno prehrambeni kombinati treba da posvete svu svoju energiju poboljšanju javnog zdravlja i promovisanju sreće u svakom domu tako što bi proizvodili pšenično brašno od celog zrna, neusitnjeno žitno brašno i krupno brašno.”

Takvim stavom on je praktično poveo spor protiv Koka-Kole. Zato je umesto Biroa za hemiju, korumpiran državni vrh doneo zakon o osnivanju Agencije FDA. Na mesto direktora postavljen je podobniji doktor Elmer Nelson, koji je imao mnogo fleksibilniju filozofiju o pitanju ishrane, iskazanu njegovom tvrdnjom: “Potpuno je nenaučno izjaviti da je dobro hranjeno telo spremnije da se odupre bolesti nego slabije hranjeno. Moje mišljenje je da ne postoji dovoljno eksperimenata koji bi dokazali da je nedostatak nekih nutrijenata u ishrani nešto što stvara prijemčivost bolestima”. (Elmer Nelson MD, Washington Post). Od tada do danas FDA nepogrešivo radi u interesu profita privatne farmaceutske i prehrambene industrije.

Vitamini su kao točkovi u točkovima

Čitav kompleks koji funkcioniše kao vitamin A ( do sada se zna) sadrži sledeće molekule: retinole, retinoide, retinal karotinoide, karotine, masne kiseline, vitamin C, vitamin B, vitamin D, enzime, minerale. (Vitamins and Minerals, Somer 1992). Očigledno je da se u ovom vitaminu nalaze čitavi kompleksi drugih vitamina. Zato je doktor Rojal Li vitamine opisivao kao “točkove u točkovima”. I oni su funkcionisali samo tako. Kada se jedan točak izvadi iz drugog, to onda nije taj točak, već neki drugi koji se takođe može okretati, ali drugačije.

Sve do 1924. čitav vitaminski kompleks iz hrane dobijan je iz cele biljke bogate vitaminima, tako što se iz vlakana uklanjala voda u jednom hladnom vakuumskom procesu, bez delovanja hemikalijama, i onda se pristupalo pakovanju tako da čitav kompleks ostane postojan. Na ovaj način su svi “točkovi” bili upakovani jedan u drugom i vitaminsko-mineralni kompleks je time bio netaknut. Ali, 1931. moćni farmaceutski gigant La Roche otkrio je način da sintetiše jedan fragment vitamina A (koji je inače otkriven 1919). Tako su izdvojili retinoične kiseline, počeli da ih hemijski sintetišu i nazvali su to vitaminom A.

Većina sintetičkih A vitamina sastavljena je od retinala, retinola ili retinoične kiseline. I to se naziva vitaminom koji je pročišćen i kao takav se nalazi i danas u prodaji kao “vitamin A”. I on u većim dozama, logično, deluje toksično. Toksičnost vitamina A poznata je kao hipervitaminoza A, i isključivo je posledica unosa “pročišćenog” vitamina, a nikada celog prirodnog kompleksa. Zato se danas u medicinskoj literaturi može pročitati i ovo: “Posledice trovanja vitaminom A su: rast tumora, poremećaj sa zglobovima, osteoporoza, suvoća očiju usta i kože, povećanje jetre i slezine, defekti pri rođenju, pad imuniteta”, navodi u svojoj knjizi Judit de Kava. Naravno, radi se o sintetičkom vitaminu A.

Sintetički vitamini nisu isto što i pravi vitamini

Izolovani od svoje celine, ovi fragmenti ne samo da ne mogu da obavljaju svoju vitalnu funkciju već se tako sintetički uobličeni ubacuju u proces povezujući se sa ostalim vitaminskim kofaktorima koji su već u organizmu i tako ih zapravo izvlače iz organizma. Ovakvi sintetički fragmenti tako dovode do demineralizacije čitavog organizma. Već smo ranije pisali o tome kako se molekuli kiselina u organizmu pre nego što se preko bubrega izluče moraju neutralisati vezivanjem za molekule alkalnih minerala. Za taj proces ovi kiseli molekuli najčešće uzimaju kalcijum iz kostiju. Tako kada neki zabludeli doktori konstatuju da čak pola miliona žena u Srbiji boluje od osteoporoze, oni uopšte ne vide da razlog može biti baš prekomerno uzimanje raznih medikamenata koji se svi u organizmu razlažu na teške kiseline i koji organizam demineralizuju. Ali, ostajući u svojim uverenjima (gde im je farmaceutski vademekum jedina biblija) nastavljaju da “leče”ovakve pacijente novim – jačim hemijskim supstancama i to takvim koje pacijenti “veoma teško podnose” i koji im stvaraju kamenčiće u bubrezima. Nažalost, i iz ovoga je očito da današnja alopatska medicina nema veze sa životom, već isključivo sa dilovanjem farmaceutika.

A u prirodnom biološkom procesu koji pokreće kompleks vitamina A, beta karotin nastupa kao prethodnik. Sintetizovana varijanta beta karotina je obično “stabilizovana” u rafinisanim uljima. U ovoj transmasnoj kiseloj formi tako dolazi do oksidacije beta karotina i hemijski čist beta karotin više ne može biti nutrijent. Ova promenjena forma se ne može konvertovati u vitamin A.

Skoro sav sintetički beta karotin se proizvodi u švajcarskom koncernu Hoffman – La Roche, od koga ga svi ostali kupuju i pakuju u svoje trgovačke vitaminske formule. Ukoliko se ova sintetička forma uopšte ne aktivira u organizmu mnogo je bolje nego ako se aktivira (uhvati u neki vitalni proces), jer tada može delovati kao toksin.
Ali, ovakav način proizvodnje vitamina koji se može patentirati i sintetisati hemijski u velikim količinama veoma je profitabilan. I tako nastaju skoro svi “vitamini” koje danas kupujemo po apotekama i dobijamo kao propisanu dopunsku terapiju od pogrešno edukovanih lekara.

Deo vitamina C

Slična je priča sa askorbinskom kiselinom koju je farmaceutski biznis nazvao vitamin C. Ali, askorbinska kiselina nije vitamin C, već samo jedan metabolit koji se pojavljuje kao posledica aktivnog procesa (života) vitamina C.

Askorbinska kiselina je samo “antioksidativni omotač”, jedan fragment vitamina C. Askorbinska kiselina je samo jedan izolovan destilat od vitamina C koji se stvara u prirodnim uslovima u jetri. Ona štiti funkcionalne delove celog vitaminskog kompleksa od brze oksidacije ili brze razgradnje. Kompletan vitamin C mora da sadrži, pored askorbinske kiseline, još i rutin, bioflavonoide, Faktor K, Faktor J, Faktor P, tirosinaze, askorbinogen i druge komponente kao što su tragovi minerala. Ukoliko bilo koja od ovih komponenti nedostaje, neće se se formirati vitalni biološki proces nazvan – vitamin C.
Ali farmaceutski biznis je izolovao samo askorbinsku kiselinu i nazvao je vitamin C. Onda su analizirali molekul i pokušali da nađu neki istog oblika koji bi se dobijao u nekom hemijskom procesu koji bi stvarao ove molekule u velikm količinama. I to su uspeli.

Sintetizovana askorbinska kiselina

Askorbinska kiselina se danas pravi u jednom patentiranom procesu koju uključuje kukuruzni skrob i isparljive kiseline. Preko 90 posto askorbinske kiseline u SAD se proizvodi u postrojenjima Nutley u Nju Džerziju, koja su takođe u vlasništvu Hoffman- La Roche, jednog od najvećih proizvođača sirovina za farmaceutike.

Najveći broj kompanija onda kupuje na veliko askorbinsku kiselinu od njih. Nakon toga kreće distribuiranje po tržištu. Svaka trgovačka marka ima svoju etiketu, svoje argumente, svoje formulacije, svaka tvrdi da ima bolji vitamin C iako su svi od istog snabdevača i nijedan nije uopšte nije vitamin C.

Postoji u SAD oko 110 kompanija koje prodaju vitamine. Samo u SAD se godišnje troši 9 milijardi dolara na kupovinu sintetičkih vitamina.

Manje od pet kompanija koriste čitav kompleks koji učestvuje u stvaranju vitamina C. I tako dobijeni vitaminski kompleks je mnogo skuplji. Razlog je što se čitav vitaminski kompleks teže može sačuvati.

Obogaćivanje vitaminima

Još zanimljiviji su proizvodi na koje je stavljena etiketa “obogaćeno vitaminima” ili “vitaminizirano” i koji tako imaju veću cenu jer im je i hranljiva vrednost veća. Recimo mleko ili hleb obogaćen vitaminima. Kako se hleb obogaćuje vitaminima? Jednostavno tako što se sintetičkim vitaminima poprska pšenica ili pasterizovano mleko. I to zadovoljava propisane standarde da se može staviti etiketa – “obogaćeno vitaminima”.

Male i velike doze vitamina C i “vitamina C”

Kad su u pitanju prirodni vitamini hipervitminoza se nikada ne događa. Razlog je što se prirodni vitaminski kompleks u voću i povrću nalazi u veoma malim količinama, pa se fizičkim punjenjem želuca njihov unos nikada ne može prekoračiti. Želudac može da primi samo određenu količinu nutrijenata pa se tako sadržaj vitamina u njima meri u miligramima. Ali oni upravo tako u potpunosti postižu svoj efekat. Zato je doktor Rojal Li tvrdio da se skorbut (nedostatak vitamina C) može eliminisati samo sa 20 miligrama vitamina C i za to je dovoljan samo jedan paradajz.

Ali, jedan paradajz u organizmu stvara manje od 20 miligrama metabolita nazvanog askorbinska kiselina, pa je odatle nastalo verovanje da se mora uneti mnogo veća doza “vitamina C”.

“Ceo vitamin C se nalazi u paradajzu, luku i citrusnom voću i u stanju je da brzo izleči skorbut. Ali, sintetički vitamin C to ne može”, objavljeno je još 1842. u medicinskom časopisu Lancet.

Szent-Georgi koji je zvanično otkrio vitamin C 1937, takođe je otkrio da se samo askorbinskom kiselinom ne može izlečiti skorbut. Tako je ponovo u laboratoriji istraživao delovanje C vitamina i pronašao da u njemu postoji i rutin.
Tako se prešlo na korišćenje askorbata, soli askorbinske kiseline, za koju su istraživači poput Lajnusa Polinga ili Irvina Stouna utvrdili da u megadozama ima izuzetan terapijski efekat za neke bolesti. Možemo li sada zaključiti da je dvostruki nobelovac Lajnus Poling sa svojom ekipom naučnika i dobio novac i Nobelovu nagradu upravo za ovakvu vrstu istraživanja – praktično istražujući samo delovanje askorbinske kiseline i askorbata. I on je pronašao da ovaj izolovani metabolit veoma povoljno deluje na mnoge kardiovaskularne bolesti. Pod uslovom da se daje u megadozama.
Ali, i rezultati ovakvih istraživanja farmakobiznisu se nisu dopali jer ni sintetizovani “vitamin C” se ne može tako dobro unovčiti kao što mogu neki daleko skuplji sintetički “lekovi”, a posebno kardiovaskularna hirurgija i transplantacija organa.

Dakle, sintetički vitamini su veoma moćni, ali kao sintetičke droge (medikamenti), a ne kao vitamini. Jer i mala količina vitaminskih sastojaka kada su kompletni kao “točkovi u točkovima”, može da napravi aktivan biološki proces u kome nastaju i funkcionišu vitamini. Ako ovog procesa nema, bez obzira na to koliko smo miligrama ili grama askorbinske kiseline ili askorbata uzeli, vitamini nemaju dejstvo.

Ali, davanje megavitaminskih doza sintetizovanih vitamina, posebno natrijum askorbata, kao što je pokazao Irvin Stoun (o čemu smo pisali u prošlom broju), može imati veoma jak efekat kod izbacivanja određenih toksičnih molekula narkotika. Razlog za to je što su molekuli askorbata u nekim receptorima mozga radije prihvaćeni. U lečenju narkomanije izgleda da se radi o borbi dva toksina od kojih jedan izaziva zavisnost (heroin, opijum, metadon), a drugi ne. Dugotrajna dijareja nakon tretmana natrijum askorbatom jasno pokazuje njegovu toksičnost.

Ivona Živković