Voli li bakterija posoljeno ljudsko meso…

Godine 2007. grupa naučnika iz Otave pod vođstvom nobelovca Hamiltona Smita objavila je da je veštački sintetizovala DNK proteinske forme koju su nazvali Sintija. I Sintija je počela sama da se hrani i razmnožava. Fascinirani i filozofski nadahnuti novinari, uglavnom laici, pozdravljaju ovakva epohalna otkrića ali uvek uz pitanje – da li je u redu da se ljudi na ovaj način igraju Stvoritelja

Eksplozija naftne platforme Deepwater horizon do koje je došlo 22. aprila 2010, kada je u Meksički zaliv izlivena do sada najveća količina sirove nafte (preko 4,9 miliona barela) i zbog čega je u more ubačeno hemikalija koje razgrađuju naftu više nego ikad (1,9 miliona galona), izazvala je posledice koje se preko noći, pa i u dugom nizu godina, neće lako sanirati. Razlog je što je došlo do trajnog trovanja i oštećenja izuzetno bogatog i raznovrsnog životinjskog sveta koji predstavlja osnovnu hranu za veliki broj stanovnika okolnih država.
Iako je nafta uglavnom sakupljena i razgrađena, u Zalivu je ostalo nešto što naučnici sada nazivaju “plavom kugom” i što deluje pogubno na čitav ekosistem Zaliva, a može se proširiti i po čitavom svetu.
Svetski mediji, međutim, ne poklanjaju više pažnju onome što se u Zalivu događa šest meseci nakon što je isticanje nafte navodno zaustavljeno, iako se o samom događaju i dalje vodi žestoka politička debata pred raznim kongresnim komisijama zaduženim za energetiku i eksploataciju prirodnih mineralnih resursa u SAD.
Nažalost, većina ključnih informacija i dalje nedostaje. Tako se još ne zna šta je tačno izazvalo eksploziju, ko je kriv, zašto američka Federalna vlada kao ni Vojska nisu reagovale, već su čišćenje mora prepustile glavnom krivcu za incident – British Petroleumu (iako je to protivno protokolu o čišćenju naftnih mrlja koji je sama država odavno donela i to na predlog stručnjaka iz ove oblasti). Još više je revolta izazvalo prosipanje u more ogromnih količina otrovne hemikalije corexit, čiji je cilj navodno bio da razgradi naftu u moru, a u stvari je nafta samo pretvorena u sitnije gromulje i gurnuta u dubinu.
Lokalne vlasti, a posebno građane koji žive u priobalju, naročito u Lujzijani, posebno pogađa činjenica da su i oni i njihova čitava država (“najmoćnija na svetu”) nemoćni pred onim što im radi privatna kompanija BP, koja je tako traljavo čistila naftu dozvoljavajući joj da ističe čak dva meseca, da bi onda stigla i do obala i uništila tamo sve što je živo. Moć kompanije BP je takva da je čak i nezavisnim naučnicima onemogućila da iz pojedinih regiona uzimaju uzorke vode kako bi je hemijski ispitali, postavivši svoje privatno obezbeđenje na velikom broju lokacija oko bušotine. Na nekim lokacijama ih čak obezbeđuje i američka vojska.

Najzad, ostalo je pitanje – kuda je odjednom nestala sva ta razlivena nafta koja se na površini više ne vidi osim u tragovima?

Da li je ima u dubini nezavisnim naučnicima predstavlja problem da istraže između ostalog i zato što niko neće (ili ne sme) da finansira takvo jedno nezavisno istraživanje. Ipak, veliki broj radnika koji su bili angažovani na njenom čišćenju, a koji nisu bilo dobro zaštićeni, danas ima prilično simptoma raznih bolesti, dok su neki i umrli. I za to mnogi sada optužuju prosutu hemikaliju corexit.
Da se ovde radilo o veoma specifičnom ekoterorizmu koji američka Vlada nije htela ili nije smela da prepozna, već smo pisali. Sada su u javnost ipak izašle i neke informacije koje daju mnogo jasniju sliku o tome šta se zaista dogodilo i zašto je izlivanje nafte trajalo tako dugo. I konačno se izgleda zna i gde je ona nestala. Zapravo zna se ko ju je pojeo.

Mikrobi na delu

Da kockice u čitavom ovom događaju počnu da se slažu u prepoznatljivu sliku, ključna je bila jedna medijski izuzetno pokrivena vest, koja nema veze sa naftom, ali je objavljena samo tri nedelje nakon eksplozije naftne platforme u Meksičkom zalivu. Tako su od 15. do 20. maja svi svetski mediji objavljivali vesti o senzacionalnom naučnom dostignuću – prvom sintetički stvorenom životu. Radi se, zapravo, o prvom sintetički napravljenom DNK genomu, koji je sastavljan po osnovu uzoraka RNK sekvence jedne vrste mikoplazme (sićušne proteinske forme koja ima veoma kratke genske sekvence).

U ovoj važnoj vesti kaže se da je istraživački tim naučnika iz Instituta Krejga Ventera, već proslavljenog biohemičara koji je i suosnivač kompanije Synthethic Genomics Inc., konačno posle višegodišnjeg istraživanja u laboratoriji uspeo da sintetizuje čitav kod DNK za jednu vrstu mikroorganizma koji pripada bakterijskom rodu mikoplazmi (kojih ima po zvaničnoj biologiji oko 70 vrsta). Ako na ovo primenite viđenje života dr Antoana Bešama, Pasterovog naučnog rivala, radi se u suštini o pleomorfizmu jedne veoma sićušne proteinske tvorevine (mycoplasma mycoides) koja čak nema ni ćelijski zid. Ova sintetička mikoplazma koju je napravio Venterov tim nazvana je mycoplasma mycoides JCVI-syn1.0. (JCVI znači John Craig Venter Institut).

Obavezne priče aktera genetskog inženjeringa o tome da je cilj ovakvih istraživanja i dešifrovanja genetskih kodova (pošto se nukleotidne baze spajaju nasumice), koji koštaju stotine miliona pa i milijarde dolara, nastojanje da se dođe do kvalitetnog leka i vakcina protiv najtežih bolesti – odavno su provaljene kao čiste laži. Niti su vakcine lek, niti su produkti ovog inženjeringa običnim ljudima potrebni. Veza sa vakcinama je samo u tome što one navodno deluju protiv virusa, a virusi nisu ništa drugo do delovi genskog materijala odnosno RNK, i to je upravo ono što ovi majstori za dešifrovanje i proučavaju. Dakle, oni dešifruju viruse i te genske sekvence onda ubacuju u DNK neke druge vrste. Zato je Venter i suosnivač još jedne kompanije Synthetic Genomics Vaccines Inc. koja će sarađivati sa Novartisom na izradi nekakve nove epohalne vakcine.

Biznisi sa sintetičkim mikrobima

Ali, sintetizovani mikrobi mogu se, verovali ili ne, veoma dobro unovčiti. I sam dr Krejg Venter upravo je za to pokazao više smisla od mnogih drugih kolega, jer je ne samo našao moćnog finansijera i poslovnog partnera, već je uzeo da čitav sistem dekodiranja i onda sintetizovanja proteina zaštiti kao svoj patent. I to se mnogim njegovim kolegama nije dopalo. Ali, Venter iza sebe ima uvek najmoćnije medije koji će baš njemu dati najveći publicitet, šta god radio. A globalni mediji su na njegovoj strani jer je njegov poslovni partner i finansijer u stvari njihov stvarni vlasnik.
Dakle, cilj genetskih inženjera je da svoj proizvod prodaju onome ko ima interesa da ga kupi. A mikrobi, poznato je, mogu da budu veoma dobri čistači jer se hrane raznim mineralima i kiselinama koji se nađu u organskim jedinjenjima. Dugo zataškavana teorija dr Antoana Bešama jasno je pokazala da se mikroorganizmi uobličavaju i prirodno sintetišu u skladu sa pH vrednostima hranjivog miljea koji ih okružuje kao i sa promenom elektromagnetne frekvencije. Ovo drugo izgleda predstavlja i najveći problem, jer su zbog ovoga mikrobi u svom ponašanju veoma nepredvidivi. Zato je cilj genetskog inženjeringa da stvori poslušne mikrobe koji će raditi tačno ono što treba po programu koji će im biti ubačen u sintetizovanu DNK.
Zbog toga je i Krejg Venterov institut nastojao da komercijalizuje rezultat svojih istraživanja sa dešifrovanjem genetskih kodova, pa je osnovao kompaniju Synthetic Genomics Inc. sa sedištem u Rokvilu, država Merilend.
Genomika je naučna oblast koja proučava čitavu DNK sekvencu genoma nekog organizma. Genom je čitava genetska informacija u hromozomima organizma, što uključuje njene gene i DNK sekvence. Sistem kodiranja počiva na načinu na koji su povezane četiri nukleotidne baze – adenin, guanin, citozin i tijamin, a koje se povezuju nasumice.
Tako je kompanija Synthetic Genomics 13. juna 2007. objavila da je potpisala dugoročni ugovor o saradnji sa korporacijom BP (British Petroleum). Glavni deo sporazuma između BP i Synthetic Genomics bio je stvaranje biološkog procesa transfera sirove nafte i ubrzanje njenog obnavljanja u podzemnim rezervoarima. Glavni “izvođači radova” u ovom procesu bili bi sintetički mikrobi koji jedu naftu. Ovaj proces poznat je kao mikrobno povećanje naftne obnove (Microbial Enhanced Oil Recovery ili MEOR).
Da podsetimo samo da nafta, odnosno kameno ulje, nastaje duboko u vrelini Zemljinog plašta, odakle se pod pritiskom polako podiže prema njenoj kori i kroz pukotine stenja penje ka površini. Tu se uglavnom zadržava u velikim podzemnim rezervoarima (nalazištima nafte), jer zbog svoje viskoznosti ne može dalje da se kreće i tu ostaje zarobljena. Ako dođe u dodir sa kiseonikom ona se ugljeniše ili prelazi u gasovito stanje – metan. Odavno je poznato da čak i u toj vrelini Zemljine utrobe postoje bakterije koje jedu naftu, i pri tom koriste kiseonik iz samog ulja. Ove bakterije razgrađuju naftu i smanjuju joj viskoznost pa se ona onda lakše pokreće kroz pukotine u kamenim stenama. Zato se dugo verovalo da je nafta organskog porekla (mada ne treba zaboraviti da je čitava priroda veliki živi organizam).
Tako je i nastala ideja da bi se nafta u ultradubokim buštinama mogla lakše pokrenuti ako bi na njoj malo poradili ovakvi mikroorganizmi. Naravno, da bi bili poslušni i predvidivi u svom ponašanju (za razliku od prirodnih) trebalo ih je laboratorijski sintetisati sa DNK kodom koji se može kontrolisati i koji neće mutirati. Ovakvi mikroorganizmi, ukoliko bi bili veštački sintetisani i onda spušteni u naftnu bušotinu, tamo bi se razmnožavali i hranili naftom.
Proces MEOR se tako sastoji od tri produkta koja stvaraju ove bakterije koje jedu naftu. To su biosurfaktanti koji nastaju iz metabolizma ovih mikroba, i to su klizave supstance koje deluju kao klizavi deterdžent na površini pomažući da se nafta lakše uspentra iz pukotina stena do rezervoara.
Jedući naftu mikrobi joj razgrađuju molekularnu strukturu i ona postaje manje viskozna i više tečna, pa se tako pravi prostor u rezervoaru za njen brži dotok iz podzemnih stena.
I treći produkt rada ovih mikroba je proizvodnja ugljen-dioksida – gasa koji se vremenom akumulira u rezervoaru i pod pritiskom nafta lakše izlazi kroz bušotinu, jer joj gas pravi lakši polaz.
Inače, jedan od prvih veštački stvorenih organizama upravo je mikrob koji jede ugljovodonike, iz 1980. Tada je nazvan “naftna izjelica”, i to je u stvari bio prirodni bakterijum koji se oduvek i nalazio u prirodi i kojem su kopiranjem dodata još četiri prstena DNK (koji se takođe prirodno sintetizuju). To je ovom bakterijumu omogućilo da jedenjem razloži četiri komponente sirove nafte.

Nafta kao hrana

Da su ovakvi sintetički mikroorganizmi bili prisutni u Meksičkom zalivu u vreme naftnog izlivanja tokom maja i juna meseca 2010, procurilo je u javnost kada je rukovodilac akcije čišćenja ispred BP, Majk Atsler, pred kamerama BBC izjavio 7. novembra 2010. da “postoji nova forma mikrobiologije koja ovo (naftu) napada i koristi je kao hranu”. Ljudi iz BP koji su se u trenutku ove izjave nalazili oko Atslera, naglo su prekinuli njegov dalji intervju.

I Teri Hejzen i njegove kolege iz Lawrence Berkeley National Laboratory otkrili su analizama vode iz Meksičkog zaliva, od maja do juna 2010, da se u njoj nalazi do tada neklasifikovana vrsta mikroba koji jedu naftu i koji se ubrzano razmnožavaju duž podvodnih naftnih stubova, a koji su se formirali grupisanjem naftnog materijala zbog ubačenog dispersanta. To je bio nesporni pokazatelj da je u Zaliv puštena neka vrsta sintetičke bakterije koja jede naftu.

Po priznanju samih naučnika iz Venterovog instituta, oni su dugo eksperimentisali sa sintetizovanjem DNK, sve dok nisu došli do oblika koji im je najviše odgovarao – a to je mycoplasma mycoides koja se brzo razmnožavala. Da bi se proces MEOR ispitao potrebno je mikroorganizme testirati u nekoj naftnoj bušotini koja će biti napravljena samo za takav eksperiment. Jer, ponašanje sintetičkih mikroorganizama u laboratorijskim i u izuzetno ekstremnim uslovima, duboko pod zemljom, nepredvidivo je. Zato se u eksperimentalnu bušotinu ubacuju mikrobi i adekvatna hrana, bušotina se zatvara i ostavlja da stoji dok mikrobi rade svoj posao. S obzirom na ugovor o dugoročnoj saradnji Ventera i BP, koji je očito uložio ogroman novac u istraživanje sintetičkih bakterija koje jedu naftu, logika nalaže da je takav eksperiment morao negde biti obavljen. Da li je ultraduboka podvodna bušotina MC 252 u kanjonu Misisipija u Meksičkom zalivu bila jedan takav eksperiment BP i Syntehic Genomics?

Iz onoga što je javnosti saopštio sada pokojni Met Simons, stručnjak za naftne investicije, BP je u Meksičkom zalivu imao dve ultraduboke bušotine A i B. Nijedna, po projektu do kojeg je Simons došao, nije bila namenjena eksploataciji nafte, već samo istraživanju. Simons je prvi jasno dokazao i predočio da je BP čak pokazivao javnosti snimke sa nadzornih kamera druge bušotine, koja je bila zatvorena, predstavljajući kako se na njoj aktivno radi. Nakon ovog otkrića, avgusta meseca, Simons je naprasno umro.

Prva bušotina bila je delimično napravljena i taj posao odradila je kompanija Transocean oktobra 2009, ali je njihova naftna platforma oštećena u uraganu “Ida” i odvučena na popravku novembra 2009.

Februara 2010. platforma Deepwater Horizon počinje rad na istoj bušotini kako bi završila započeto. Ali, 13. februara informisali su američki Minerals Management Service da trpe jake udare od pritiska gasa koje nisu u stanju da kontrolišu. Takođe su informisali da su se stvorile velike pukotine na morskom dnu u samoj bazi bušotine. Zbog toga su dobili odobrenje da prekinu istraživanje i zatvore bušotinu A.

Ubrzo nakon toga pristupilo se bušenju na drugoj lokaciji, i na njoj se 22. aprila 2010. dogodila razorna eksplozija. Da li je razlog za to ogroman pritisak gasa koji je došao iz naftnog rezervoara i načinio pukotinu na okeanskom ležištu ili namerna sabotaža kako bi se obavilo još jedno testiranje, recimo brzina jedenja prosute nafte – za sada nema prihvatljivog odgovora. Ipak, ono što se zna jeste – zašto je u okean prosuta ogromna količina hemikalija (preko 830.000 galona) čiji je cilj navodno bio da razgrade naftu? Jednostavno zato što to nije bio samo dispersant već i hranjivi fertilajzer koji je u sebi sadržavao gvožđe, mangan, bakar, aluminijum i još koješta, a što sve zajedno čini hranu za uspešno razmnožavanje i rast sintetičkog mikroba koji jede naftu. Zato su uzorci morske vode iz Zaliva pokazali prisustvo ovih minerala u količinama u kojima se oni nikada ne bi našli u moru. Dispersant je razbijao naftu na sitnije kapljice, kako bi je bakterije lakše jele.

Da podsetimo da je produkt ove konzumacije ugljen-dioksid, pa je već evidentirano smanjenje količine kiseonika u moru Meksičkog zaliva. Ogromna količina ove mikoplazme sada se nalazi u moru i dalje jede sve i širi se kao “plava kuga”.

Određene regione u moru u kojima se navodno još nalaze dispersanti i oko njih načičkane mikoplazme – sada čuva vojska. Zato naučnici teško dolaze do uzoraka vode sa bakterijumom. Da imaju tu mogućnost dešifrovanjem DNK otkrili bi njen sintetički kod u kojem je ispisan i vodeni žig Krejga Ventera, koji je tu upisan kako bi njegov rad i njegovo sintetičko čedo bili autorski zaštićeni. Mikoplasma je rod bakterija koje nemaju ćelijski zid pa na njih ne deluju antibiotici. Ne zna se ni kako ta mikoplazma koja jede naftu i metale reaguje na ljudsko meso? Ali izgleda da ga jede, jer se veliki broj radnika koji su bili angažovani na čišćenju suočio sa kožnim lezijama i ulcerima. Poznato je i da ova bakterija jede samo u prisustvu morske soli.

Mutant

Naučno je ipak potvrđeno da u Meksičkom zalivu “postoji i veoma ubrzano se razmnožava za sada nepoznata bakterija hladne vode koja jede ugljovodonike”. Ovo je izjava Toma Hejzela. S obzirom na to da je u pitanju za naučnike “nepoznata vrsta bakterija”, nije onda poznato ni kako deluje na ljude i životinje kada se unese u lanac ishrane. Posebno kad se zna da je u sebe unela i hemikalije iz corexita, hemijskog dispersanta. Ali, poznato je kako su reagovali kitovi i morski prasići koji su jeli plankton obogaćen ovom mikoplazmom. Svi su uginuli, zajedno sa mnogim drugim vrstama koje čine ekosistem Meksičkog zaliva. Snimci ovog pomora koji i dalje traje ne nalaze se na udarnim vestima globalnih medija.

Naučnik Tom Hejzel iz laboratorije u Berkliju, otkrio je da je ovaj bakterijum veoma blizak familiji oceanospirillales, i to rodovima oleispirea antarctica i oceaniserpentilla haliotis.

Tako se pokazalo da je nova vrsta bakterije iz Meksičkog zaliva veoma bliskog roda sa bakterijumom koji je do sada postojao samo u zalivu Rod, u Rosovom moru na Antarktiku, i drugim bakterijumom koji je nađen samo u Tasmanijskom moru, kod Novog Zelanda.

Kako je ova nova “mutirana” vrsta bakterijuma koja ima 92,9 istih genetskih sekvenci sa antarktičkim i tasmanijskim mikrobima stigla u Meksički zaliv? Možda avionom? Ili jednostavno kopiranjem njihovih RNK sekvenci, procesom koji se po Krejgu Venteru može odraditi za 24 sata.

Da su naučnici koji su imali pristup analizi vode, tvrdi Majkl Edvard, imali više hrabrosti da potvrde šta su zaista otkrili, videli bi da je “nova” bakterija psihrofilna (živi na niskim temperaturama), aerobna (koristi kiseonik) i gram-negativna sa polarnim flagelama (izraštaji za plivanje), te da se ne replikuje i ne raste u odsustvu NaCl (soli), preferira alifatske ugljovodonike (organska jedinjenja sa otvorenom strukturom molekula) i ima očiglednu filetičku crtu u okviru gammaproteobacteria (sposobna je za neprekidnu evoluciju).

Klasa gamaprotobakterija sadržana je od nekoliko važnih grupa bakterija, kao što su enterobacteriaceae, vibrionaceae i pseudomonadaceae. Neke od njih pronađene su kod više bolesnih stanja tkiva ljudi kao što su enteritis, kolera, plućne infekcije, srednjovekovna kuga i slične. To su bakterije kojima pripadaju salmonela, jersinija pestis, ešerihija koli, vibrio i pseudomone.

Sve bakterije zapravo se lako mogu dezintegrisati elektromagnetnim talasima na određenoj frekvenciji, na kojoj se njihova DNK i sintetizuje. A na tom prostoru i pod vodom ovo mora predstavljati još jedan eksperiment, zar ne?

Kolera je vrsta bolesti koja nastaje ishranom nedovoljno dobro kuvanom morskom hranom ili njenim sirovim uzimanjem, ako se u toj hrani nađe plankton u kojem je razvijena kolonija vibrio bakterija. Da li su ovi inficirani planktoni našli svoj put preko hrane koja se koristi na Haitiju, na kojem hara kolera?

Ivona Živković