Ide, tako, siroti Asanž i sretne jadnog Bredlij…

“Većina tih depeša, u stvari, uopšte nisu tajna. U njih ima uvid između dva i tri miliona zaposlenih na raznim državnim poslovima. Oko pola miliona ljudi širom sveta ima pristup mreži Secret Internet Protocol Network (SIPRnet), gde se svi podaci nalaze. Siprnet ne prosleđuje preko svoje mreže najviše državne tajne. Samo šest odsto od 15.000 strana dokumenata koje je objavio Vikiliks označeno je kao nekakva tajna, i to na nivou ispod onoga što se obeležava kao top secret. Blizu 40 odsto depeša je “poverljiv materijal”, ali najnižeg nivoa poverljivosti”, kaže Vilijam Engdal, novinar i internet publicist.

Nema čoveka na planeti koji proteklih nedelja nije čuo za Vikiliks i njegovog “heroja” Džulijena Asanža. Šta je ovaj Australijanac dobro ili tako loše učinio za svet? Verovali ili ne, objavio je službene beleške koje su svojima pretpostavljenima u Vašington slale elektronskom poštom diplomate širom sveta.

Vikiliks nije objavio ni gde se sve nalaze rudnici zlata i dijamanata, i ko su njihovi vlasnici, niti je objavio alhemijsku formulu za zlato i srebro. Nije objavio nikakve informacije o terorističkim i vojnim false flag operacijama (koje se izvode pod lažnom zastavom) i koje širom sveta već decenijama izvode posebno obučeni operativci Mosada, a u globalnim medijima se prikazuju kao napadi islamskih terorista ili bombaša samoubica. Nije objavio ništa o tome kako farmakobiznis ubire ogroman novac od građana širom sveta izmišljajući razne bolesti i viruse, i prodajući falš vakcine. Nije obelodanio nijednu skrivenu tehnologiju, niti je razotkrio lažiranje naučnih “činjenica” koje se koriste u falš edukaciji, o lažnom novcu koji nema nikakvo vrednosno pokriće, o paklenoj mašineriji za pljačku koja je upakovana u program direktnih stranih investicija kojima se pljačkaju i teško zadužuju milijarde ljudi širom sveta.

Nije objavio nijedan kvalitetan analitički rad koji pokazuje da je većina današnjih šefova država ili vlada prošla specijalnu obuku ispiranja mozga (u raznim prestižnim političkim školama), na kojoj su ubeđeni da predstavljaju nekakav politički faktor, a, u stvari, veoma pažljivo naučeni da slušaju svoje političke savetnike i mentore koji ih snabdevaju “poverljivim” informacijama i instruišu ih u vezi sa svakom političkom odlukom koje ovi nabeđeni “sami donose”.

Nije Vikiliks otkrio da je Pentagon i centar vojne i centar političke moći, da je sila nad silama u SAD i svetu koja ne samo da kontroliše američko civilno društvo već ga i psihološki oblikuje po sopstvenim potrebama. A potrebe Pentagona su potrebe transnacionalnog korporativnog biznisa.

Američkog nacionalnog, niti bilo čijeg nacionalnog interesa u svetskoj politici, bar poslednjih nekoliko hiljada godina, uopšte i nema. Postoje samo interesi vlastele.

Internet kao oružje

Sve to objavili su neki drugi internet sajtovi i novinari i publicisti, ali ne Vikiliks. Mnogo toga ste mogli da pročitate i u prethodnim brojevima Tabloida. I to možda nekim uticajnim centrima moći smeta. Možda i ne. Ali da bi se internet kao potpuno otvorena globalna komunikaciona mreža oblikovala apsolutno u skladu sa potrebama vlastele, potrebno je napraviti takav sistem da vlastela uvek ima ne samo kontrolu u protoku informacija, već i oružje u svojim rukama preko koga će po potrebi delovati.

Dakle, internet se tako tretira kao oružje. I Vikiliks im je u tome, kakvim čudom, napravio baš dobru uslugu. Podigao je “opasnu” prašinu, u stvari, poslužio je kontrolisanim medijima da je podignu kako bi se kod građana formiralo određeno gledište kada je u pitanju regulisanje rada interneta, a istovremeno opravdalo još jedno vojno angažovanje SAD.

Već smo pisali da se “moćnom” Amerikom upravlja iz Londona. Kakva koincidencija, i Džulijen Asanž se baš smestio u Londonu dok su poverljive informacije koje su curile sa njegovog sajta “tukle” upravo američku administraciju, koja već odavno ima velike probleme s Iranom odnosno njegovim nastojanjem da koristi nuklearnu energiju. Ko Asanžu plaća putovanja i održavanje sajta i veliki broj ljudi koji mu rade posao? Jednostavno: donatori su mu anonimni obožavaoci. Više podataka o tome nema. Možete i da poverujete u to, ako želite.

Ali kakva je igra? Ratna, nema sumnje. Jer, najveći broj “poverljivih” diplomatskih depeša odnosi se na informacije pristigle iz zemalja u kojima su SAD već vojno prisutne, Irak i Avganistan, i u koje bi htela da pošalje vojne trupe, a to su Iran, Sirija, Pakistan. Zemlje koje su “osovina zla”, kako je to “ubedljivo” politički definisao Džordž Buš mlađi.

Iz mnogih depeša upravo se vidi da su vlade ovih zemalja opasne i sklone terorizmu. Tako je, navodno, saudijski kralj Abdula (inače, odani saveznik SAD pred kojim se potomak afričkih robova Barak Obama klanja) veoma zabrinut zbog postojanja iranskog nuklearnog programa, za koji, doduše, ne postoje dokazi da će služiti u vojne svrhe. Kralj je tako u poverljivoj depeši američkom diplomati predsednika Irana nazvao Hitlerom. Precizniji podaci o depeši ne postoje, ali su, i bez provere, udarni svetski mediji (CNN, BBC, Njujork tajms) rastumačili i objavili da postoji velika zabrinutost u arapskom svetu kada je reč o Iranu. A to znači da velika Amerika kao svetski zaštitnik mira ima opravdanje da zbog toga i vojno interveniše.

Kada je bivši izraelski obaveštajac Mordahai Vanunu još 1986. godine otkrio da Izrael ima nuklearni program, arapski svet se nije toliko zabrinuo. Amerika još manje, baš kao ni London. Logično, jer šta Izrael može sa stotinama nuklearnih bojevih glava (koliko, navodno, ima), ako ne dobije komandu ili odobrenje od svojih vlasnika iz Londona i gazda iz Pentagona?

Dakle, Vikiliks je dao svetu informaciju o tome kako se Arapi boje Irana.

Internet sajt Vikiliks osnovan je 2006. i bavi se upravo time, da pušta u javnost razna “poverljiva” državna dokumenta. Najviše voli da bocka Ameriku. Osnivač sajta Džulijen Asanž nije novinar, već nekakav “kompjuterski stručnjak”. Kako on dolazi u posed tih dokumenata?

Ako je neko spreman da poveruje u priču koja je plasirana preko svih ovih strogo kontrolisanih medija, ona kaže da mu je poverljive diplomatske depeše dostavio 22-godišnji vojnik na službi u Bagdadu, izvesni Bredli Mening. Opisuju ga kao vojnog analitičara najnižeg ranga, samotnjaka, i kompjuterskog klikeraša. Momak je, navodno, prekopavao cenzurisane informacije iako je, pre nego što je poslat u informacionu vojnu bazu Hamer, prošao obuku u kojoj je naučen da bez pogovora sluša naređenja i izgovara samo: yes, sir. On je prekopavao cenzurisane informacije u nekakvoj američkoj informacionoj bazi Forward Operating Base Hammer. E, taj lik od 22 godine (koji je pre nego što je poslat u Irak naučen da bespogovorno sluša i izgovara samo: yes, sir) odjednom je “odlučio” da tajno počne da preuzima elektronsku poštu iz celog sveta za američku vladu. I skupljao je tako sve depeše u periodu od osam meseci i beležio ih na svoj CD na kome je, navodno, bila muzika Ledi Gage.

Da je javnost u stanju da čuje odbranu ovog “samodejstvujućeg” vojnika, verovatno bi čula samo jednu rečenicu: “Radio sam samo ono što mi je rečeno, ser!” Ali suđenje mu neće biti javno. Nećete od njega, ni za njega, više ništa čuti.

Onda je, kaže dalje priča koju prenose svetski mediji, Mening pratio na internetu jednog ranijeg zloglasnog kompjuterskog hakera kako bi od njega preuzeo 250.000 strana cenzurisanih službenih beleški američke vlade. Ubedio ga je da to treba zarad opšteg interesa pustiti čitavom svetu na uvid. I to preko sajta Vikiliksa.

Ako sad neko misli da su hakeri na internetu (koji se zabavljaju tako što provaljuju razne šifre raznih baze podataka i skupljaju sa njih podatke ili ih brišu) neki zaludni, ali vrlo inteligentni i vešti klinci, a ne specijalno obučeni kompjuterski stručnjaci koje isturaju i plaćaju za to bezbednosne službe i koji poseduju softver za koji običan svet i ne zna da postoji, možemo ga samo ostaviti da živi u svojim zabludama. Taj ne zna šta je zaista internet i zašto je ova mreža uopšte i puštena u široku upotrebu.

Ali zna se da najbolje hakere sveta zapošljava upravo Pentagon. Za samo nekoliko sekundi oni skidaju sa bilo kog kompjutera na mreži sve podatke. Za popularisanje interneta, kao odličnog sredstva za kontrolu svih vrsta komunikacija, potrebno je bilo da i on dobije svog idola. I Asandž se tako pojavio kao odlična izmišljotina. Lik “junaka” koji prkosno kaže da voli da “pljune u tanjir moćnima”. U svojim TV nastupima on se tako i ponaša. Iako su njegovi pokreti feminizirani, on ostavlja utisak samouverenog fajtera, moćnog igrača koji je u stanju da izigra i sam Pentagon, i najmoćnije države i sudove, i predstavnike vašingtonske adminstracije koja sada drhti pred njim.

Hilari Klinton i Barak Obama su za njega mala deca koju je on dobro prodrmao. A do osnivanja Vikiliksa praktično je bio niko i ništa ili je bio odavno već spreman i obučavan za nešto značajno.

Šta su njegovi motivi da se time bavi?

“Stalno sam iritiran time što se pažnja javnosti (na internetu) skreće na lažne zavere u vezi sa Jedanaestim septembrom, dok mi dajemo dokaze na sve strane o pravim ratnim zaverama ili velikim finansijskim prevarama”, kaže internet junak. Dakle, stotine hiljada internet sajtova koji već godinama dokazuju da kule STC Jedanaestog septembra 2001. nisu srušene udarima aviona, već eksplozivom podmetnutim u kule, i veoma razornim, i da iza napada ne stoji nikakav Osama bin Laden koji je sve orkestrirao iz pećine u Avganistanu, za Asanža je u domenu “lažne zavere”. Po njemu, Bin Laden se i dalje krije u Avganistanu.

Ali zbog 250.000 strana poverljivog diplomatskog materijala, koji je on dobio ni kriv ni dužan i samo ga objavio, niko ga sudski, navodno, ne može goniti. Pa kako ga onda držati u medijima? Morala se zato smisliti seks afera s dve Šveđanke, od kojih je jedna s kojom je kratko živeo vatrena feministkinja i aktivistkinja jedne uticajne nevladine organizacije u Švedskoj. Zašta ona njega tuži nikome nije jasno, ali je važno da je Asanž i dalje na naslovnim stranama svih udarnih medija i da ga hapse baš u Londonu i da mu je advokat sticajem okolnosti čovek blizak porodici Rotšild. I pare za kauciju i puštanje iz zatvora su stigle. Od anonimnih obožavalaca, naravno.

Pentagon kontroliše internet i američku vladu

Da li je čitava priča sa Vikiliksom orkestrirana i sa namerom da se donese zakon kojim će se internet ne samo apsoulutno nadzirati (što je i danas moguće) već da se pojedini “opasni” domeni mogu po potrebi i fizički jednostavno isključiti.

Jedan takav plan je obelodanio i Pentagon još 2003. i tada ga je državni sekretar odbrane Donald Ramsfeld potpisao. Reč je o dokumentu na 74 strane pod radnim nazivom Information Operations Roadmap. Ovim plan je imao za cilj da internet drži doslovno pod kontrolom Pentagona, tako da se u svakom trenutku u bilo kom delu sveta može onesposobiti svaki provajder i svaki sajt koji bi bio tako ocenjen da ugrožava američku “nacionalnu bezbednost”. Trebalo je samo osmisliti izvodljive tehnološke metode i rešenja. Plan je imao za cilj i da se preko Kongresa i Senata sprovede i pogodna zakonska regulativa. Plan je uključivao i kontrolu informacionog dela interneta s tim da se preko njega može ubacivati u Pentagon posebno osmišljana propaganda s brojnim dezinformacijama, a koje bi bile usmerene ne samo na vojne službenike i strance već bi ovakvom propagandom bili obuhvaćeni i američki obični građani.

Ali, ovakve namere Pentagona bile su u suprotnosti s jednim drugim zakonom, takozvanim (Smith-Mundt Act). Ovaj zakon iz 1948. (s amandmanima iz 1972. i 1998) nije dozvoljavao da se informacije (i dezinformacije) koje su deo vojnih psiholoških operacija namenjenih strancima, primenjuju i na teritoriji SAD.

Ramsfeldov dokument se na ovo, doduše, pozivao, ali uz uvažavanje mogućnosti da ako i dođe do vojne psihološke obrade sopstvenih građana tome ne treba pridavati veliki značaj.

Zbog ove greške grupe koja je izradila plan i koju je vodio asistent sekretara odbrane uz predstavnike vojske i civilnih bezbednosnih službi, plan je odbačen. Nekoliko desetina kopija našlo se kod jednog broja službenika u Vašingtonu, odakle su onda, preko interneta, stigle do javnosti.

Ali, suština ideje je evidentna, a to je stvaranje vojnog nadzora nad svim komunikacionim sistemima širom sveta i neograničena militantna propaganda. Tako “odbačeni” dokument Information Operations Roadmap poziva američko Ministarstvo odbrane da poveća svoju spremnost delovanja na pet ključnih informacionih operacija: elektronsko ratovanje, psihološke operacije, bezbednost operacija, vojna obmanjivanja i operacije na kompjuterskoj mreži.

Kada se opisuju planovi za elektronsko ratovanje dokument poprima neuobičajeno militantan ton. Otkriva se tako da personal Pentagona za psihološke operacije treba da stoji ispred međunarodnog predstavljanja američke vlade, dakle da određuje predsedniku i vladi karakter nastupa. Takođe, internet je za Pentagonove stratege isto što i neprijateljski oružani sistem.

“Strategija treba da bude bazirana na premisi da Ministarstvo odbrane tuče po mreži kao što bi tuklo neprijateljski oružani sistem”, piše u dokumentu. Slogan tući mrežu pojavljuje se više puta.

Autori istovremeno upozoravaju na to da je američka internet mreža veoma ranjiva na napade hakera i da neprijatelji konstantno rade na tome da ih onemoguće ili ih špijuniraju prikupljajući podatke tako što za tu namenu koriste privatne sajtove.”Mreže rastu brže nego što možemo da ih branimo… Usavršenost napadanja je sve veća. Broj napada raste”, rečenice su iz ovog plana.

U dokumentu se zauzima stav da Sjedinjene Države treba da budu sposobne da maksimalno kontrolišu čitav elektromagnetni spektar i da američka vojska bude u stanju da u trenutku onemogući sve telefone, sve kompjutere u mreži, sve radarske sisteme na planeti.

Kada je u pitanju propaganda i širenje dezinformacija preporučeno je i osnivanje jednog globalnog sajta koji će apsolutno podržavati američke strateške ciljeve, ali s tim da taj veb-sajt koristi sadržaje koje bi dobijao od “treće strane” kako bi njegovi korisnici s većim poverenjem prihvatili ovako plasirane informacije nego kada bi im isto govorili američki zvaničnici. Niko ne bi ni naslutio da iza njih stoji Pentagon.

Nije li Vikiliks idealna kreacija za ovakav plan? Australijanac, koji veze nema s Amerikom i Pentagonom (ni s Izraelom) koji putuje po Evropi, zadržava se u Švedskoj, i tu hostuje svoj sajt, a, u stvari, se iz nekog razloga tu i tamo nađe u Londonu gde je političko sedište Krune (moćne grupe koja upravlja svojom prekookeanskom kolonijom upravo preko Pentagona. Najmoćnija porodica iz ove grupe su Rotšildi).

Formalni predsednik Kolonije (koja se predstavlja kao demokratska i slobodna zemlja) običan je čovek iz naroda (koji nije u rodbinskim vezama s vlastelom iz Krune) i koji ume lepo da priča u skladu s političkim smernicama, kreiranim baš u Pentagonu.

Mnogi “privatni” sajtovi su se tako pojavili u vreme vojne operacije na Balkanu koje je, u stvari, finansirao i instruisao – Pentagon. Tako je 2005. godine izašlo na videlo da je Pentagon platio privatnoj kompaniji Linkoln grupa da poseje stotine priča u iračkim novinama koje su imale cilj da podrže američku “opravdanu” invaziju na Irak. Sve to pisali su američki vojnici, a plasirano je iračkim građanima putem privatnih iračkih sajtova.

Vikiliks sarađuje sa “antirežimskim” medijima

Zanimljivo je da Asanž sve te diplomatske depeše, kako sam priznaje, nije ni čitao, već je to prepustio urednicima u medijima kojima je dao materijale, a to su: Njujork Tajms, Špigl, londonski Gardijan. Sve te urednike on je ocenio kao nezavisne i antirežimske. U Njujork tajmsu je izabrao pouzdanog “antirežimskog” novinara i harvardskog đaka, Dejvida Sengera. On je slučajno i član famoznog Saveta za inostrane odnose, strateške grupe pri Aspen institutu, gde su članovi i Kondoliza Rajs, bivši ministar odbrane Vilijam Peri, bivši šef u CIA Džon Dojč, kao i sadašnji šef Svetske banke Robert Zelik.

U stvari, svi ti mediji zaista su nezavisni, ali ne od privatnih korporacija u čijem su vlasništvu, već od interesa samih građana. Informacije su odavno postale oružje kojim se deluje na neprijatelja, a to su upravo čitaoci.

Slučajno su svi ovi mediji godinama bili upravo rasadnici fabrikovanih informacija, i to onih koje su se kasnije pokazale kao teške laži: tako su tvrdili da je Sadam Husein posedovao oružje za masovno uništavanje, čime je opravdana vojna agresija na Irak; tvrdili da je Srbija izvršila genocid u Srebrenici (što, takođe, nije dokazano), ali je opravdalo vojnu intervenciju u BiH; izveštavali su o proterivanju albanskog življa s Kosmeta (iako je kasnije otkriveno da je bilo reči o orkestriranim masovnim zbegovima), ali je to opravdalo vojnu intervenciju u Srbiji; i dalje tvrde da Osama bin Laden stoji iza terorističkog napada na STC u Njujorku, što je opravdalo agresiju na Avganistan. Sada su dobili zadatak da pokažu kako se Arapi plaše Irana i njihovog Hitlera.

Rotšildov advokat brani Asanža

Sudski proces Asanžu koji se odvija u Londonu, zbog nekakve nejasne seks afere, otkriva i to da on ima veoma zanimljivog advokata. To je ugledni londonski advokat Mark Stefans. Njegova advokatska firma Finers Stephens Innocent je pravni savetnik trusta Rothschild Waddesdon. To je Upravni odbor koji se stara o jednom od najvećih poseda porodice Rotšild, Vedesdon imanju u Bakingemširu u Engleskoj. Na imanju se nalazi ogroman zamak, izgrađen krajem 19. veka s velelepnim parkom. Upravnim odborom predsedava trenutno kraljičin bivši privatni sekretar lord Felouves, a tu su i tri člana Rotšild porodice, lord Džejkob Rotšild, ledi Rotšild (njegova žena) i Bet Matilda Rotšild, kao i ser Vilijam Henri Probi i drugi. Odbor se bavi njegovim održavanjem i plaćanjem dažbina, kao i poslovima koji donose zaradu (jer je to i profitabilna turistička atrakcija koju je prošle godine posetilo 300.000 ljudi). U njemu oni sa dubljim džepom mogu da proslave i predstojeći Božić i druge praznike.

Eto, kako je London mali.

Zanimljivo je da se Australijanac Džulijen Asanž u Londonu nalazi od oktobra, kada je njegov sajt koji se hostuje u Švedskoj objavio najudarnije materijale koji su izazvali reagovanje svih globalnih medija (kao po komandi). Rotšildi su inače i vlasnici informativne agencije AP, kao i Economist grupe koja objavljuje internacionalni bankarski magazin Ekonomist, a koji je Asanžu dodelio prestižnu nagradu (!). Nagradila ga je i famozna nevladina organizacija Amnesty international koja se finansira na isti način kao i ogroman broj drugih međunarodnih nevladinih organizacija, i imaju za cilj da pohvalama i novčanim stimulacijama održavaju moral “lidera” i nevladinih aktivista (koji im služe kao agenti uticaja) u državama koje vlastela izabere za svoj ratni i pljačkaški pohod.

Ivona Živković