Suviše blizu Sunca…

Amerikanac Stenli Majer praktično je konstruisao motor za automobil na običnu vodu. Izgleda da automobil na vodu nije nikakvo čudo, već normalna tehnologija koja je odavno mogla da bude korišćena svuda u svetu – da se nisu isprečili sebični interesi gramzive globalne trgovačke oligarhije koja je radi profita iz crnog zlata besmislenim i toksičnim tehnološkim rešenjima zatrovala čitavu planetu.

Vodonik je element broj jedan. Sačinjen od jednog elektrona i jednog protona. Veruje se da devedeset odsto svih atoma u Univerzumu pripada vodoniku. Ako se nešto može nazvati Stvoriteljem sveta ili božjom česticom – onda je to vodonik. On stvara sve. Drevni Grci su mu dali ime onaj koji stvara vodu.

Kada gori sa kiseonikom – oslobađa ogromnu energiju, kada hladi – duboko smrzava. Pri velikim pritiscima (preko 2,8 megabara) on se pretvara u metal. Snaga hidrogenske bombe (termonuklearne) je tako velika da su se čak i manijaci koji su je prvi testirali, najpre u SAD, pa u SSSR-u pedesetih godina i te kako uplašili.

Naelektrisani atomi vodonika (joni) u određenoj koncentraciji (pH) stvaraju tečno tkivo – krv. U ovakvom tkivu nastaje život koji mi živimo i koji se održava pomoću kiseonika.

Moć vodonika

Samo u SAD se godišnje proizvede tri milijarde kubnih stopa vodonika i koristi za razne potrebe. Iako se praktično sagorevanjem nafte (tečnog ugljovodonika) u automobilima koristi energija vodonika, spaljivanjem u vazduhu ostaju toksična ugljenikova jedinjenja sa kiseonikom.

Zato je nastojanje da se za pogon u automobilima koristi već izdvojen vodonik kao gas, privuklo odavno mnoge istraživače. Ideje su bile razne, napravljeni su mnogi projekti, kao i neki veoma uspešni prototipovi vozila. Ali, nijedan projekat još nije ušao u komercijalnu upotrebu.

Problem je, kao što možete pretpostaviti – profit koji ostvaruje naftni i bankarski kartel. Trgovina naftom održava vrednost dolara a pomoću vrednog dolara mogu se kupovati mnoge druge strateške sirovine ali i usluge i radna snaga.

Oni koji danas kontrolišu naftna nalazišta i poseduju tehnologiju za njeno kopanje i preradu, na taj način kontrolišu i čitavo svetsko bankarsko tržište kao i berze.

Logično je: zato što nisu voljni da se odreknu ovog unosnog biznisa.

Ipak, ogromna količina emitovanog novca stvara problem gde ga investirati? Zato bi možda ovom naftno-bankarskom kartelu koristila jedna nova tehnološka revolucija u SAD – stavljanje na tržište novih hibridnih automobila, koji bi kao pogonsko gorivo koristili vodonik gas. Naravno, pod uslovom da tehnologija proizvodnje ovakvog vodonika, njegova distribucija, kao i distribucija automobila, bude opet pod kontrolom istih transnacionalnih korporacija i njihovih investicionih fondova.

Da se sprema promena tehnologije u autoindustriji, ali i drugim industrijama, odavno postoje naznake.

U igri i mediji

Naime, već nekoliko godina traju intenzivne psihološke pripreme građana širom sveta istaknutom medijskom pričom o globalnom zagrevanju Planete zbog prevelikog emitovanja štetnih gasova u atmosferu, posebno ugljen-monoksida i ugljen-dioksida.

Tako se poslednjih godina na udarnim medijima u SAD vode opsežne diskusije o tome kako uvesti u igru nove hibridne automobile koji će imati gorivnu ćeliju na vodonik gas.

U promovisanje ovog koncepta uključio se i CNN, globalna televizija pod kontrolom istog naftno-bankarskog kartela (o kome smo pisali u prošlom broju), i njegova zvezda Lari King. Od naftnih kompanija Shell se već pojavljuje sa svojim konceptom pumpnih stanica koje će distribuirati vodonik za automobile. Napravljena su i prototip vozila koja se tankiraju vodonikom. I Fox televizija promoviše ove ideje.

Ali pravo pitanje je: odakle će se dobijati vodonik koji će Shell točiti na svojim pumpama? Dobijaće se uglavnom iz zemnog gasa, iz jednog procesa koji je nazvan reformisanje hidrogena.

U tom procesu ugljovodonična goriva, a to su pored zemnog gasa i ugalj i nafta, reformiraju se tako što se iz njih najpre izvuče vodonik (sagorevanjem u fabrici ugljovodonika), a onda se on distribuira Shellovim stanicama gde se toči u automobile kao gorivo. U gorivnoj ćeliji automobila se vrši sagorevanje vodonika i kiseonika.

I tu je poenta ideje. Ugljovodonik iz nafte neće više biti sagorevan u karburatoru motora ostavljajući za sobom jedinjenja sa kiseonikom (npr.CO2) svuda gde se auto kreće, već samo u posebnim fabrikama. A da taj CO2, koji navodno sada završava visoko u atmosferi, ne bi išao tamo jer bi se sagorevanje ugljovodonika vršilo pod zemljom. Ugljen-dioksid bi onda bio kanalisan u specijalno izgrađena podzemna skladišta (kao što se radi sa nuklearnim otpadom) gde bi se čuvao stotinama godina. Fabrike za sagorevanje ugljovodonika i skladištenje CO2 možete putem direktnih stranih investicija smestiti u sirotinjske zemlje koje se stručnim elaboratima pokažu kao geografski najprikladnije. I one će zbog ovakvih ulaganja u njihovu infrastrukturu biti srećne.

Daj šta daš, kad su ljudi gladni i bez posla, spremni su i da čuvaju belosvetske otpade. Sada vam je jasno zašto je agent bankarske oligarhije Džordž Soroš posvećen političkoj edukaciji srpskih mladih lidera, kao što je na primer ministar za zaštitu životne sredine Oliver Dulić, koji obilato promoviše Srbiju kao ekološku državu (čitaj spremnu da primi evropsko đubre i investicije koje idu uz njega). Dakle, sve je pitanje nečije paklene igre sa nečijom (ne)inteligencijom.

U stvari, 96 odsto hidrogena koji se danas proizvodi nastaje iz ovakvog reformirajućeg procesa, i to od prirodnog gasa (48 odsto), zatim sagorevanjem nafte (30 odsto) i uglja (18 odsto). Samo 4 odsto proizvedenog vodonika se dobija od elektrolize, odnosno procesa kojim se vodonik i kiseonik mogu dobiti razlaganjem vode pomoću električne struje.

Hidroksi gas (HHO) koji tako nastaje, poznat je zbog svog velikog sagorevajućeg potencijala i već je odavno komercijalizovan kao gas za zavarivanje, kuvanje, ali i kao pogonsko gorivo. Pitanje je samo kako ga dobiti u što većoj količini, uz što manji utrošak energije i što manje zagađenje vazduha.

Ali, problem je, kažu stručnjaci, što je potrebna velika količina električne energije da bi se elektrolizom dobila dovoljna količina ovog gasa, nazvanog još i Braunov gas. E, upravo taj problem je rešio još pre dvadeset godina jedan Amerikanac po imenu Stenli Majer. Praktično, on je konstruisao motor za automobil na – običnu vodu.

Nažalost, njegov izum je izazvao paničan strah kod naftaša, pa je učinjeno sve da se na to zaboravi. Zato za ime Stenlija Mejera, koji je rođen u Ohaju 1940, verovatno niste čuli. Ali, mnogi su u međuvremenu uspeli da shvate šta je on konstruisao.

Pogledajmo malo šta je to smislio Mejer i na čemu je praktično sam radio punih 30 godina. Iako nije bio formalno edukovan (zapravo ispranog mozga), bio je klikeraš i inovator.

Moćna elektroliza uz određenu frekvenciju

Mejer je praktično razradio način da iz vode izvlači u jednoj vrsti veoma kontrolisane elektrolize i to tako što je kontrolisao protok elektrona a da ih je na zahtev puštao i zaustavljao, stvarajući pri tome njihov jak naboj.

Svojim izumom on je praktično uspeo da iz procesa dobije više energije nego što je za razdvajanje vodonika i kiseonika iz vode bilo potrebno uneti energije. Za proces elektrolize on je više koristio snagu napona, a ne količinu elektrona. A i one elektrone koji su proticali uspevao je da kontroliše da mu se ne rasipaju.

Da objasnimo za laike. Napon je jedna od tri poznate sile, pored gravitacije i magnetizma. Napon nastaje usled razlike u količini elektrona na dve različite lokacije. Što je veća razlika u broju elektrona u jednoj lokaciji u odnosu na drugu, veći je napon. Da podsetimo da se u svakom atomu nalaze elektroni i protoni. Elektroni su čestice koncentrisane u orbiti oko jezgra, a protoni su u jezgru. Elektroni su negativno naelektrisane čestice, a protoni pozitivno. Atom vodonika ima jedan elektron i jedan proton, a atom kiseonika ima osam protona i osam elektrona. Kada se spoje dva atoma kiseonika i jedan vodonika, zbog nejednakog rasporeda elektrona u orbitama atoma molekul vode je bipolaran, tj. ima pozitivno i negativno naelektrisanu stranu.

Kada se ovakav molekul stavi u polje pod naponom, on se okreće na pozitivnu ili negativnu stranu. Klasičnom elektrolizom se u vodenu soluciju konstantno uvode elektroni koji svojom snagom postepeno kidaju energetsku (hemijsku) vezu u molekulu vode i on se na kraju pocepa na atom kiseonika i dva atoma vodonika. I to je hidroksi gas.

U elektrolizi koju je razradio Mejer protok elektrona koji su pod velikim nabojem je sprečen, pa je molekul vode podvrgnut mnogo većem stresu tako da mu hemijske veze molekula slabe, ali se ne raskidaju sve dotle dok se to procesom ne naloži. Dakle, radio se o oslobađanju hidroksi gasa iz vode na zahtev.

Mejer je znao: ako se napon u elektrostatičkom polju podigne do izvesnog nivoa, elektroni bi bili strgnuti sa molekula vode. Zato je hemijske veze u molekulu slabio postepeno pomoći specifičnog pulsiranja na određenoj frekvenciji, ali tako da se atomske veze ne pokidaju već samo oslabe. Ako bi se pokidali, elektroni bi izleteli sa orbita i otišli negde nekontrolisano.

Tako ih je Mejer drmusao pulsiranjem i podešavanjem razmaka između elektroda i održavao ih u hemijskoj vezi, koja je postepeno slabila. Ovo postepeno pulsno naelektrisanje jonizuje vodonik i kiseonik pozitivno. Čestice onda počinju da se sudaraju pri konstantnoj brzini, a koja se može i povećati i tada nastaje efekat razdvajanja. Vodonik i kiseonik izlaze kao gas. Tako se umesto difuznog rasipanja elektrona, u ovom procesu koristila energetska snaga samog polja u orbiti elektrona. I to je smanjilo energiju neophodnu za dobijanje ovog efekta, a oslobodilo energiju iz polja elektrona.

Razmišljanja Stenlija Mejera u to vreme bila su nešto potpuno novo i većina edukovanih naučnika koji su se slepo držali Prvog i Drugog zakona termodinamike i učili da je međugalaktički prostor u svemiru prazan prostor (vakuum) to nije mogla da prihvati. A Prvi zakon termodinamike kaže da se energija može prenositi, ali se ne može stvarati i uništiti.

Ubaciti u proces elektrolize manje energije a dobiti više bilo je nezamislivo. Odakle je Mejer stvorio energiju? Pa iz polja elektrona.

Ali i Majer je shvatio ono što je i Tesla davno pre njega shvatio: da ono što se nazivalo vakuumom zapravo nije bio prazan prostor već prostor napunjen slobodnim česticama, koji sadrži značajnu količinu energije, kako je to objavio još 1873. i priznati naučnik Džejms Klark Maksvel u svom poznatom radu Treatise on Electricity and Magnetism.

Kasniji naučni radovi su ovaj prostor konačno definisali kao “univerzalnu energiju”, “energiju nulte tačke”, “haos”, “energiju gravitacionog polja” ili “plazmu”. Dakle, čitav međugalatički prostor je plazma ispunjena slobodnim česticama. U svemiru izgleda nema praznog prostora.

Kada se u takvom prostoru stvori i najmanji naboj, čestice se uznemire i pošto je prostor potpuno ispunjen, one nemaju gde da se pomere a da ne udare u druge čestice i nastaje sveopšte premeštanje u kome nastaje naelektrisanje i jonizacija i stvara se efekat stalnog – stvaranja. I ne stvaraju se samo atomi i molekuli već se izgleda stvara i energija.

Da uzme naelektrisanje čestice nečega (da li upravo vodonika) iz plazme (jonosfere), Nikola Tesla je smislio još pedeset godina pre Mejera kada je konstruisao svoju prijemnu opremu i motor za automobil. Svoj izum, motor na kosmičku energiju, testirao je na jednom Pierce Arrow modelu 1931. Po svedočenju njegovog rođaka Sava, veoma uspešno. A onda je čitavu skalameriju sa odašiljačem frekvencija, prijemnikom i nekakvim šipkama razmontirao i sklonio. Da li su te šipke bile slične onima koje se nalaze u Mejerovoj gorivnoj ćeliji? Razlika je možda bila samo u tome što je Tesla elektrone uveo u igru bežičnim putem.

Tek nedavno, 2005, japanski naučnik Naohiro Shimuzu je naučno potvrdio da korišćenje ultrakratkih pulseva može stvoriti novi oblik elektrolize, “sa mnogo boljom efikasnošću, ali i dalje inferiorno prema Faradejevim ograničenjima”.

U jednom drugom radu se kaže: “Pronađeno je da korišćenjem ultrakratkog pulsa sa širinom od 300 nanosekundi, elektroliza se odigrava sa mehanizmom kojim dominira transfer elektrona koji je različit od konvencionalnog limitirajućeg difuznog procesa u DC elektrolizi”.

Dakle, i edukovani naučnici su shvatili.

Auto na vodu ide

Ali, kao ni Tesla, ni Mejer nije bio edukovani i titulirani teoretičar koji je radio sa formulama i razvijao velike teorije uz pomoć donacija i uhlebljenja na državnom ili privatnom univerzitetu, već pasionirani eksperimentator. Tako je vredno radio sam u svojoj kući u Grouv Sitiju u Ohaju, da bi početkom devedesetih godina sklopio svoju pogonsku sklameriju sa gorivnom ćelijom na vodu. Skalameriju je onda ubacio u prototip automobila koji je nazvao “Dune Buggy”. I počeo da ga vozi. Na vodu.

U demonstraciji koju je izveo pred elitnim imenima iz Velike Britanije koji su došli da vide čudo tehnike – auto na vodu, a to su bili Michael Laughton, dekan za inženjering na Queen Mary College u Londonu, admiral ser Anthony Griffin, nekadašnji kontrolor u britanskoj mornarici, i dr Keneth Hindley, hemičar istraživač, Mejerova ćelija je na njihove oči proizvela daleko više mešavine vodonika-kiseonika nego što se može proizvesti običnom elektrolizom.

Prema svedočenju ovih ljudi najviše ih je zapanjilo to što je Majerova ćelija ostala hladna, čak i nakon više sati proizvodnje hidroksi gasa iz vode.

Napon iz generatora električne polarizacije cepao je molekul H2O veoma ekonomično sa utroškom izuzetno male energije. I to je izgleda suština te nove tehnologije i procesa pulsirajuće elektrolize – postepeno dovođenje molekula vode iz stanja tečnog u stanje gasne jonizacije kada zauzvrat otpočinje i proces lomljenja samog vodonika (njegovih atoma) i kada se destabilizuju i sami gasni atomi kako bi oslobodili svoju atomsku energiju.

Dakle, ispada da se neki atomi vodonika cepaju, a neki ne. Iz pocepanih izlazi atomska energija.

U Mejerovoj skalameriji postoji i pojačivač strujnog napona koji sada neki sledbenici Mejerove ideje nastoje još da dorade tako da se pomoću njega može koristiti još manja energija za navedeni cilj. Proizvodnja gasa se tako kontroliše povećanjem i smanjenjem napona. Najmanji napon neophodan za ovaj proces je oko 1.500 V.

Ali, tamo gde je normalna elektroliza vode zahtevala protok struje koji se meri amperima, Majerova ćelija je postigla miliamperima.

Klasična elektroliza zahteva dodavanje elektrolita u vodu, kao što je sumporna kiselina, kako bi se potpomogla provodljivost elektrona. Majerova ćelija je potpuno bila funkcionalna sa čistom vodom.

Majerov auto je išao bešumno, nije se zagrevao. Nije mu bio potreban rezervoar za hidrogen, nisu bile potrebne Shell hidrogen pumpne stanice, nije mu bio potreban zemni gas i nafta. Majer je procenio da bi sa 83 litra vode (jedan bojler) mogao da putuje od Los Anđelesa do Njujorka. Tvrdio je i da je zamenio klasične svećice sa “ubrizgivačima” koji uvode mešavinu vodonik-kiseonik u cilindre motora. Nakon što bi voda bila podvrgnuta specifičnoj električnoj rezonanci koja bi je postepenim pulsiranjem razbila u njene atomske sastojke, oslobođeni gasovi vodonik i kiseonik bi se nakon sagorevanja ponovo vratili u vodenu paru.

Tvrdio je da svaki auto u SAD može za 1.500 dolara da pretvori u auto na vodu.

On je kao pronalazač dobio i seriju registrovanih patenata. Svoje pronalaske je tako i registrovao po delovima. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio veoma oprezan i gotovo “paranoičan”, baš kao i Tesla, u nastojanju da sakrije detalje svojih istraživanja. A razni radoznalci i stručnjaci su ga i te kako obilazili, čak mu zamerajući da sakriva detalje jer je običan prevarant.

U dokumentarnom filmu Previše blizu Sunca, 1994, BBC mu je, na preporuku već pomenutih britanskih stručnjaka, dao prostor da prikaže ovaj svoj automobil. I javnost je tada čula za ovo otkriće.

Američka vojska i te kako je bila zainteresovana da se dočepa ovog pronalaska, baš kao i naftni biznis. Vojska je htela da koristi ovakve motore samo za sebe, a naftaši (navodno iz Arabije) su mu nudili milijardu dolara za otkup svih prava, s tim da na svoj izum zaboravi i da za njega niko više ne sazna. Mejeru se to nije dopalo i on je nastojao da sam dođe do nekog finansijera za dalja istraživanja koja bi vodila komercijalizaciji automobila. I to se moćnima nije dopalo.

Tako je Majer 1996. na osnovu “stručnih” procena izgubio jedan višegodišnji sudski spor u kome je od jednog “potencijalnog finansijera” optužen da je težak prevarant (jer nije pristao da finansijeru otkrije sve detalje svog rada) i naloženo mu je da plati obeštećenje od čak 50.000 dolara. “Stručnjaci” su na sudu potvrdili da je njegov izum nemoguć jer je njime prekršen Prvi i Drugi zakon termodinamike.

Zločin bez kazne

Dvadeset prvog marta 1998. Mejer je sa porodicom otišao na ručak u jedan restoran u gradu u kome je živeo (Grouv Sitiju) u Ohaju. Nakon ručka je u jednom trenutku naglo istrčao iz restorana i vikao da je otrovan. Umro je nekoliko trenutaka kasnije, na parkingu.

Zvanična dijagnoza je bila cerebralni aneurizam. Po svedočenju njegovog brata, nekoliko dana nakon smrti u njegovu kuću su došli državni agenti i odneli njegov auto na vodu Dune Buggy i pokupili svu skalameriju iz njegove radionice. Na svu sreću, jedan Stenov prijatelj je pre njih uspeo da skloni njegove crteže i beleške koje je vodio tokom eksperimenata. I čuvao ih je sve do svoje smrti, kada ih je njegova žena konačno preko interneta publikovala u celosti.

Danas mnogi pokušavaju da rekonstruišu Mejerov motor.

Farsa

Poslednji incident sa istakanjem nafte u Meksičkom zalivu, koji predstavlja katastrofu bez presedana, najubedljiviji je pokazatelj milionima Amerikanaca da se tu ipak nešto mora menjati. A uvođenje ove nove tehnologije moglo bi za SAD da znači i izlazak iz ekonomske krize. Da se pređe na korišćenje vodonika kao pogonskog goriva u automobilima, pozvao je još 2003. Džordž Buš, koji je i sam član naftaškog klana. Njegova želja kao Teksašanina (južnjaci su veći nacionalisti od severnjaka “jenkija”) pobuđena je čisto “patriotskim” razlozima (ako ste naivni nećete posumnjati) da se Amerikanci oslobode zavisnosti od arapske nafte. (Tajna je da SAD imaju više nafte nego arapske zemlje, ali se ona još ne koristi…)

Ivona Živković