Metoda lečenja narkomana C vitaminom nepoželjna je za farmakomafiju jer nije profitabilna…

Kako je jedan jednostavan, jeftin i efektan ortomolekularni tretman u lečenju narkomana, koji je razvijen pre trideset godina u Sjedinjenim Državama, namerno ignorisan i “zaboravljen”

Za razliku od konvencionalne (ili alopatske) medicine koja za sve bolesti koristi patentirana farmaceutska jedinjenja (koja se u prirodi ne sjedinjavaju već samo u laboratorijama), ortomolekularna medicina se oslanja isključivo na jedinjenja koja su po prirodi sastavni deo organizma i imaju molekule iz kojih su ćelije i tkiva organizma sačinjeni. Molekuli ovakvih jedinjenja se unose (zapravo morali bi stalno da se unose) – ishranom. Naravno, pod uslovom da se čovek hrani onako kako mu nalaže život u “rajskom vrtu” gde mu je stanište. U svakom slučaju potrebno je unositi dovoljne količine svih minerala koje metabolizam kao proces održavanja života zahteva, i vitamina kao specifičnih jedinjenja bez kojih se transport minerala ne odvija. Tako se kao lekovi za skoro sve bolesti koriste isključivo vitamini i minerali. A oni se ne mogu patentirati i prodavati, jer ih ima u izobilju u prirodi.

Bez profita

Zato je ortomolekularna medicina veoma omražena u očima moćnog farmaceutskog establišmenta koji danas kontroliše ne samo medicinske škole, Svetsku zdravstvenu organizaciju i medije stručne i popularne, već i bibliografiju. Tako se “Žurnal ortomolekularne medicine” koji u SAD izlazi već 38 godina uopšte ne nalazi na spisku medicinskih publikacija u američkoj Nacionalnoj biblioteci (MEDLINE). Jednostavno, za američku vladu (koju drži pod kontrolom privatni kapital) on – ne postoji. Istovremeno se ignorišu i metode lečenja koje zagovara i sprovodi ova škola. To što iza mnogih metoda ortomolekularne medicine stoje edukovani lekari kao i brojni izlečeni pacijenti – nema nikakvog značaja. Ovakav vid lečenja farmaceutskim kompanijama ne donosi veliki profit. Zdrav čovek nije profitabilan.

Jedna od profitabilnijih bolesti jeste i narkomanija. Zato je mnogima i danas nepoznato da je ortmolekularna medicina u Sjedinjenim Državama još sredinom sedamdesetih godina ponudila efikasan i trajan način izlečenja od bolesti zavisnosti. Reč je o terapiji velikim dozama natrijum askorbata (sodijum askorbata) koji vrši potpunu detoksifikaciju organizma od raznih vrsta narkotika, kao i metadona.

Terapiju na velikim dozama C vitamina (natrijum askorbata) su, nezavisno jedan od drugog, razvila dva američka lekara – dr Irvin Stoun, koji je teoretski sagledao problem, i dr Alfred Libi koji je praktično ovu metodu prvi počeo uspešno i da primenjuje na privatnoj klinici Santa Ana u Kaliforniji. O tome postoji i njihov rad “Hipoaskorbemija-kvašiorkor pristup u terapiji nad uživaocima droge: Pilot-studija” (Stone and Libby: “Hypoascorbemia- Kwashiorkor Approach to Drug Addiction Therapy: A Pilot Study”). Kvašiorkor je reč uzeta iz jezika plemena Kva koje živi na obalama Gane, a označava ozbiljnu neuhranjenost kod dece, pre svega zbog nedostatka C vitamina. A isti ovaj problem, kako su otkrili dr Stoun i dr Libi, imaju i narkomani.

Ali, pogledajmo prvo kako se narkomanija manifestuje na ćelijskom nivou.

Receptori opijata ili receptori askorbata?

Još 1977. godine izneta je teorija po kojoj u mozgu postoje mesta receptori za prijem molekula supstanci, koji imaju funkciju neurotransmitera. Za njih se vezuju i molekuli opijata tj. opioida, pa se nazivaju opioidnim receptorima.

Naime, otkriveno je da se najveći broj ovakvih vezivanja događa duboko u mozgu, u ćelijama koje grade i veoma primitivne limbičke sisteme, a nalaze se i u osnovi složenijih sistema. Tako vrlo primitivne zmijolike ribe “hagfish”, kao i ajkule, imaju onoliko mesta za vezivanje opijata kao i najsavršeniji sisari – majmuni i čovek. Izgleda da su svojstva ovih opioidnih receptivnih mesta i kod primitivnih i kod složenijih kičmenjaka ista, što za evolucioniste znači da se malo šta promenilo za 400 miliona godina. Naravno, pod uslovom da je takve duge evolucije uopšte i bilo. Endosimbiotska teorija (o kojoj smo ranije pisali i koja se danas sve više uvažava), upućuje nas da je zapravo količina energije koju je koncentrisala jedna kolonija bakterija mitohondrija odlučujući faktor u formiranju primitivnih ili složenih organizama. Dakle, vreme nije odlučujući faktor, jer zašto onda ne evoluiraju svi primitivni organizmi i pređu u složenije sisteme?

Ova receptivna mesta u mozgu za vezivanje opijata kod ranih kičmenjaka (prema mišljenju evolucionista) su razvijena da bi se koncentrisali i lokalizovali elektronski labilni molekuli natrijum askorbata, koji su pomagali u neurotransmisiji elektrona odnosno nervnog impulsa. Činjenica da ova mesta vezuju opijate verovatno je čista slučajnost, zbog moguće sličnosti oblika molekula natrijum askorbata i pojedinih opijata. Natrijum askorbat je tako molekul koji se izgleda malo promenio za 400 miliona godina evolucije i što bi značilo da je bio prisutan na evolutivnoj sceni mnogo pre nego što su se ribe pojavile. “Ukoliko je ova hipoteza evolucionista tačna, onda bi ovi receptori morali da promene ime i da se u medicinskoj literaturi nazovu receptori askorbata, a ne receptori opioida”, smatrao je dr Stoun. Ukoliko primenite endosimbiotsku teoriju, očito je održavanje istog principa koji funkcioniše i kod primitivnih i kod složenih bakterijskih organizacija.

U svakom slučaju, ovi receptori u mozgu su po prirodi “zainteresovani” za primanje nekog molekula neurotransmitera koji treba tu da se ugradi (kao lego kockica). Kada na ovakvo mesto, zbog moguće sličnosti molekula, uleti molekul narkotika (koje je neko napravio), nastaje njihovo opijatsko dejstvo. U hrononičnom nedostatku askorbata, opijati se ugrađuju u funkciju neurotransmitera. Naime, molekuli natrijum askorbata i molekuli opioida kao da se takmiče koji će se pre smestiti na ova receptivna mesta u mozgu, ali efekat je takav da u prisustvu velikog broja molekula natrijum askorbata, opioidi nemaju šansu. Problem nastane ukoliko molekula natrijum askorbata nema u dovoljnim količinama, i ostaju upražnjena ova receptivna mesta, a to se događa kod avitaminoze, poznate kao skorbut. A ova avitaminoza je, kako ćemo kasnije videti, uvek prisutna kod narkomana, ali i kod obolelih od kancera. Najzanimljivije je kada se molekuli opijata već smeste na ova receptorska mesta u mozgu. Nalet velikog broja molekula natrijum askorbata ih prosto izbacuje odatle, jer ćelije organizma ipak daju prednost molekulima askorbata. I to je bio teorijski ključ za rešenje narkomanskog problema koji su ponudili u svojoj terapiji dr Stoun i dr Libi.

Dakle, zašto ostaju upražnjena ova mesta nazvana opioidni receptori i kako to da je kod skoro svih ljudi prisutan deficit askorbata pa su oni podložni vezivanju neadekvatnih molekula?

Zašto organizam traži baš askorbat?

Teorija kaže sledeće: “Svi ljudi nose jedan oštećen gen za sintezu jednog specifičnog jetrenog enzima L-gulonolakton oksidaze (GLO), zbog čega nastaje fatalna urođena greška u metabolizmu ugljenih hidrata. To je enzim jetre koji konvertuje krvnu glikozu u askorbat, što znači da naše telo nije u stanju da proizvodi askorbat. Ovaj urođeni nedostatak sprečava kod sisara normalnu jetrenu sintezu metabolita askorbata koji funkcioniše i kao antistresor. Nemogućnost sinteze askorbata proizvodi ogromne nenormalne fiziološke reakcije kod ljudi. Dugoročno, nedostatak askorbata prouzrokuje rastvaranje kostiju i ispadanje zuba – drugim rečima nastaje supklinički skorbut (bez izraženih simptoma) i tendencija ka razvoju kancera.

Inače, askorbinska kiselina je greškom nazvana vitamin C, a to je zapravo samo jedan metabolit jetre, ali ne vitamin C (vitalni sastojak C). Ovaj metabolit jetre (askorbinska kiselina) se proizvodi u velikim količinama kod skoro svih životinja – na primer 6 grama dnevno kod koza ili do 100 grama dnevno ukoliko je koza pod stresom. Ali, nije askorbinska kiselina to što naš organizam traži, već so askorbinske kiseline – a to je natrijum askorbat (sodijum askorbat). A to je pravi vitamin C.

Natrijum askorbat je bitan za hidroksilaciju aminokiseline prolin koja formira hidroksiprolin – glavnu komponentu kolagena. Kolagen je esencijalni strukturalni protein u telu, računajući na skoro četvrtinu svih proteina u našem telu, i neophodan za strukturalni integritet tela. Dr Irvin Stoun je 1980. napisao i rad “Skorbut, najneshvatljivija epidemijska bolest u 20. veku medicine”. Njegova knjiga “Faktor izlečenja – vitamin C protiv bolesti (“The Healing Factor – Vitamin C Against Disease”) više se nigde ne može naći.

Tako je stalna dnevna dopuna natrijum askorbatom jednostavan put da se prebrodi ovaj genetski deficit.

Lajnus Poling je rekao: “Najverovatnije je da bi najveći broj ljudi u svetu, ako bi samo redovno primao 1 do 2 procenta natrijum askorbata, bio u najboljem zdravlju.”

“Zbog slabog i neadekvatnog korigovanja ljudskog defektnog gena GLO (premalo dnevnog unosa askorbata), svaka žrtva kancera je rođena sa skorbutom. Ova slaba korekcija zbog nedovoljnog unosa askorbata nastavlja se tokom života izlažući stalno žrtvu škodljivim fiziološkim napadima hroničnog supkliničkog skorbuta (CSS sindrom). Ovo je značajan faktor kod razvoja kancera. Poznato je da nikotin uništava vitamin C, pa je odatle verovatno i proisteklo verovanje o štetnosti duvana. Ali, očito nisu svi pušači dobili kancer, ali mnogi nepušači jesu. Stepen deficitarnosti C vitaminom je tu očito zanemaren.

“Tako svaka žrtva kancera koju ortodoksni onkolozi tretiraju zračenjem i hemoterapijom u stvari pati od teškog oblika CSS sindroma”, tvrdi dr Stoun. Kod njih je uvek prisutan skorbut. Da li treba reći da hemoterapija ovakvo stanje još više pogoršava?

“Pored hipoaskorbemije, uživaoci droge pate od ozbiljne hipoamino-acidurije, i uopšte neuhranjenosti, tako da dugotrajni korisnici narkotika razvijaju patološki sindrom tipa hipoaskorbemija-kvašiorkor (H-K sindrom).

Natrijum askorbat kao prirodni antidot i analgetik

Ideja da se C vitamin koristi za detokisifikaciju narkomana nastala je slučajno. Počelo je time što su neki ortomolekularni lekari tretirali pacijente u završnom stanju kancera velikim dozama sodijum askorbata. Kako su ovi pacijenti već dobijali velike doze analgetika i opijata, primetili su da mnogima analgetici više i nisu bili potrebni. Velike doze sodijum askorbata imaju analgetska svojstva, kako su pokazala različita i nezavisna istraživanja iz 1973, 1976, a oni čak nisu osećali ni krizu nakon što su prestali da dobijaju morfin. Tako se došlo na ideju da bi ovakva terapija sa natrijum askorbatom možda bila delotvorna i u lečenju narkomana.

Doktori Stoun i Libi nisu prvi došli na ovu ideju, ali su verovatno prvi koji su metodu primenili i dobili zadovoljavajuće rezultate. O efektima davanja velikih doza natrijum askorbata već je bilo napisano nekoliko stručnih radova.

“Ubrizgan miševima, askorbat u razmeri od 100 miligrama na jedan kilogram telesne težine umanjio je i ukinuo narkotičke probleme morfina”, pominje se u jednom radu još iz 1958. Detoksikacija natrijum askorbatom proučavana je i na raznim organskim i neorganskim otrovima i postoji rad iz 1974. dr Frederika R. Klenera na uspešnom tretmanu nakon trovanja barbituratima, ujedima od zmija ili pauka “crna udovica”. Dr Klener je primetio da natrijum askorbat deluje kao antidot za mnoge vrste narkotika, mada njemu način rada nije bio poznat.

Velike doze askorbata onemogućavaju spavanje. U jednom izveštaju sa Tajlanda iz 1976. trvdi se da ogromne doze askorbata skraćuju vreme spavanja, te da zečevi koji su primili čak 1.000 miligrama askorbata (po kilogramu telesne mase) uopšte nisu mogli da spavaju. U istom radu se navode doze koje treba dati narkomanima u cilju detoksifikacije. Jedan rad iz 1974. prikazan na North American Congress on Alcohol and Drug Problems, nazvan je: “Ogromne doze vitamina C kao dodatak u tretmanu metadonom i detoksifikaciji”.

Ovo su samo neki od radova koji potvrđuju da su lekari u praksi odavno uvideli efektan način delovanja natrijum askorbata u velikim dozama. Pored njih, mnogi lekari koji su radili sa narkomanima, uočili su da skorbut predstavlja veliki problem kod preterane upotrebe svih sintetičkih lekova. Ali, oni su videli natrijum askorbat samo kao sredstvo za eliminaciju nekih sporednih poremećaja prilikom uzimanja terapije sa metadonom, na primer kostipacija ili gubitak libida (životne energije) Za to su prvo koristili oko 5 grama askorbinske kiseline dnevno. Onda su postepeno prelazili sa kiseline na askorbat prekoračujući doze i deset puta, i ispalo je da su potpuno eliminisali bolesti koje nastaju korišćenjem metadona – iako im to uopšte nije bio cilj. Tako se megadoziranjem natrujum askorbata pokazalo da on rešava ne samo problem sa negativnim efektima koje izaziva metadon već potpuno čisti organizam narkomana bez obzira na to koju je drogu koristio.

Medicinske vlasti hoće metadon

Ali u SAD i u Australiji državne bolnice i danas preferiraju metadon, koji je takođe teška sintetička droga, samo za razliku od heroina ona je legalni opijat. On je kao opioid dizajniran u nacističkoj Nemačkoj 1938. koja se spremala za rat (možete pretpostaviti sa kojom namenom), a kasnije je prebačen u SAD za potrebe CIA. Metadonom se i danas “leče” narkomani u mnogim zemljama sveta, kao i u Srbiji. U Rusiji su ga nedavno zabranili. Tako se pomoću ove legalne droge prekida zavisnost od heoina, ali pacijent ostaje zavistan od metadona. Što je još gore, poznato je da metadon izaziva teža oštećenja organizma nego heroin.

Dr Densen Gerner iz Australije, koja je radila sa narkomanima, opisala je nastojanje vlasti u državi Viktorija da “leče” ovisnike od droge metadonom “monstruoznim i zastrašujućim”. ” Počela sam istraživanje 1965. u zamenjivanju hemoterapija supstancama kao što je metadon. Ko god duže radi sa tim, shvata da je to kao zamena dobrog škotskog viskija veoma jeftinim vinom”, napisala je dr Gerner.

Dr Libi je 1978. napisao da bi više voleo da radi sa pacijentom koji je ovisnik od heroina, nego sa “lečenim” ovisnikom od metadona. Metadon je, po njegovom uverenju, sa metaboličkog gledišta daleko gori po organizam nego heroin. Sa metadonom nastaje nesanica, teška konstipacija, nedostatak životne energije, nedostatak apetita, uopšte nesposobnost normalnog funkcionisanja i, najgore od svega: ukoliko pacijenti ne dobiju svoje dnevno sledovanje metadona, oni zbog bolova u leđima ne mogu uopšte da hodaju. “Krajnje je nesavesno staviti nekoga na metadon, a da pri tom nemate način da ga od toga odviknete”, tvrdio je dr Libi.

Profesor Jan Vebster iz medicinske škole na univerzitetu Novi Južni Vels u Australiji kaže: “Zdravlje uživalaca nakrokotika koji se tretiraju metadonom se ozbiljno narušava. Oni pate od fizičkih, psiholoških i nervnih poremećaja i svi se moraju uzeti u obzir u njihovom tretmanu i rehabilitaciji. Javljaju se bolesti jetre, posebno hepatitis, respiratorni problemi i konstipacija. Pacijenti su gubili na težini, pili više alkohola, imali više problema sa zubima i osećali teške krize prilikom skidanja sa narkotika”.

Tako nakon završene terapije metadonom, koja traje 21 dan, narkomani su i dalje narkomani, i dalje imaju potrebu za bilo kakvim “fiksom”. Detoksifikacija metadonom je čista laž kojom alopatska medicina jednostavno obmanjuje bolesnike, tvrdio je dr Libi. Ali, zdravstvenim vlastima to ni danas ne smeta, jer za njih je narkoman uvek narkoman, pa ih oni samo prevode sa “ilegalnih” narkotika na “legalne”. Ali, ukoliko bi se heroin legalizovao, veliki narkobosovi i “perači” narkodolara bi preko noći propali, a legalno bi se kupovao daleko čistiji heroin, koji izaziva manja razaranja u ćelijama organizma pošto se on u ilegalnoj prodaju uglavnom meša sa supstancama koje su mnogo otrovnije od samog heroina (kako bi se dobilo na masi). A narkodolari su glavni izvor finansiranja za tajne operacije mnogih tajnih službi (posebno CIA). Narkodolarima se finansiraju prikriveni državni udari, terorizam, ali i “plišane revolucije”. Novac za ove namene zato ne može biti u legalnim finansijskim tokovima. Postojanje narkomana i ovako stvorenog monopolskog tržišta je zato neophodno.

Ipak, dr Libi se ograničava samo na medicinski aspekt narkomanije, pa najveći problem u lečenju narkomana zapravo vidi ne u narkomanu, već u samim lekarima koji prihvataju da sprovode ovakva falš lečenja metadonom.

“Ja bih radije nešto veliko učinio i propao, umesto da ne pokušam ništa i da uspem…”, stav je dr Libija.

Nažalost, ovo nije mišljenje većine lekara. Tako je za mnoge licencirane lekare najvažnija uspešna karijera i novac, a to se postiže primenom medikamenata moćne farmaceutske industrije. Bez obzira na to koliko iza takvog “lečenja” ostane otrovanih, osakaćenih i mrtvih pacijenata.

Komplet za kućni tretman

Natrijum askorbat se danas može nabaviti uglavnom preko interneta, od dilera koji prodaju preparate za dopunsku ishranu. On se proizvodi kao čist kristalni prah i u tabletama od 1 grama. Ovaj prah je bez ukusa i jedna kafena kašičica ima oko tri grama. Lako se rastvara u vodi i mleku, kao i u hrani. Za razliku od askorbinske kiseline koja ima kiseo ukus, ne može se dati u velikim količinama u svakoj hrani. Rastvor natrijum askorbata ima skoro idealnu pH vrednost, nešto iznad 7, dok je pH askorbinske kiseline 3. Velike količine C vitamina su zato moguće samo sa askorbatom. Da napomenemo i da velike količine natrijum askorbata izazivaju dijareju koja može trajati i dvanaest dana, sve u zavisnosti od toga koliko dugo se sprovodi terapija.

Dr Libi i dr Stoun su napravili i posebnu kombinaciju za kućno lečenje narkomana kao DRUG REHABILITATION KIT. Ovaj komplet sadrži: pola kilograma natrijum askorbata, multivitamine, brošuru jednostavnih instrukcija i kopiju naučnog rada dr Libija i Stouna objavljenog u “Journal of Orthomolecular Psychiatry”, uz napomenu da se novac vraća 100 odsto ukoliko tretman ne uspe. Farmakobiznis je ovaj njihov komplet proglasio šarlatanskom medicinom.

Ivona Živković