Kjotoizam : Nova globalna religija za pljačku i zastrašivanje naroda…

Profesor Robert E. Karter, geolog specijalizovan za paleoklimatologiju, pomorsku geologiju i nauku o prirodnoj sredini, jedan je od žestokih kritičara onoga što poslednjih godina po ovom pitanju radi Al Gor. Karter tako primećuje da zagovornici ove teze o globalnom otopljavanju uopšte i ne barataju naučno dokazanim činjenicama, već frazama i izmišljotinama koje su oblikovane kao nekakve naučne činjenice, ali one to nisu. On zato čitavu aktivnost Ala Gora vidi kao jedno specifično uobličavanje nove globalne religije.

Tehnika vladanja ljudima od pamtiveka počiva na sistemu ubeđivanja i prinude.

Za ubeđivanje masa potrebni su vladari koji znaju lepo da zbore i imaju harizmu, ali biti vladar sa ovim darom vremenom je postala i čista lutrija. Zato su pojedini vladari došli na ideju da one koji lepo zbore i imaju uticaj na ljudsku psihu angažuju da im obavljaju taj posao. Hiljadama godina ovaj posao ubeđivanja i zastrašivanja su radili sveštenici. Dovijali su se na razne načine kako bi narod preko religije držali pod stalnim strahom i poniznošću.

Vremenom su neki sveštenici i sami počeli da kuju paklene planove u nameri da doskoče svojim vladarima, i svojom veštinom baratanja ljudskim dušama preko intriga i zavera preotmu vlastelinima dobar deo bogatstva i uticaja.

Borba crkve i vlastele tako se odvijala vekovima i istorija je beleži kroz krstaške ratove, međudržavne sukobe, ali i građanske revolucije i ratove.

Kada bi narod shvatio da i jedni i drugi zapravo rade isključivo na punjenju sopstvenih džepova, postajao bi nepoverljiv prema mnogim “božjim izaslanicima”, tražeći neke druge u koje bi imao više poverenja. Tako se i crkva vremenom cepala i reformisala. Ali tvrdo jezgro je nastojalo da ima globalnu vlast i uticaj.

Trebalo je zato smisliti novu caku – dati narodu da naizgled sam vlada sobom i bira svoje vođe. Tako je nastala demokratija. Umesto svesti da su robovi i kmetovi, uvedana je postepeno u podanike svest da su sami krojači svoje, uglavnom, zlehude sudbine. Jer i dva svetska rata u dvadesetom veku vođena su pod rukovodstvom “demokratski izabranih vođa”. Epilog – milioni mrtvih i osakaćenih, te ekonomsko razaranje ogromnog broja država. Zlato je otišlo, zna se, u pravcu Vatikana. I sve to je, naizgled, bila “narodna volja”.

Ono što većina ljudi i danas slabo primećuje je da su “narodne vođe” zapravo perfektno instruisane i odnegovane da narodu plasiraju ono što je formalno u njegovom interesu, a suštinski u interesu crkve i podobne vlastele. Na primer, malo je poznato da je Adolf Hitler, pre nego što je ubačen na političku scenu Nemačke, bio na “maloj obuci” u Londonu gde je, verovatno, podučen kako nemačkom narodu lepo da zbori, a tajnu rasnu teoriju spakovanu u knjigu “Majn kampf” mu je najverovatnije napisao jezuitski sveštenik Otac Stempfl, koji je zvanično “samo” složio tekstove u knjizi.

Ti moderni, obučeni “lideri”, od kojih neki i sami postanu ubeđeni u svoju mesijansku ulogu, i danas se zovu “demokratski izabrani političari”, državni lideri i društveni aktivisti.

Dakle, treba im samo dati zadatak u vidu smernica, naučiti ih otmenom liderskom ponašanju i pustiti ih kao glumce u narod, u rijaliti šou.

Moderna komunikacija i nametanje stavova narodnim masama danas najviše ide preko medija, pa su vrata više od 95 odsto najuticajnijih globalnih medija, kojima upravlja isti vladarski klan, njima uvek otvorena za nastupe.

Tako se ovi profesionalni ubeđivači masa, uz potporu ogromne finansijske sile, žestoko angažuju za “opštu stvar” predstavljajući sebe kao političke mudrace ili vrhunske humaniste i dušebrižnike, dok se iza čitave igre zapravo nalazi interes veoma male grupe kapitalista u službi vrhovnih vladara.

Političko telo predviđa klimatske promene

Jedan takav od malih nogu odnegovani i školovani aktivista je bivši potpredsednik SAD Al Gor. On je bio i stipendista Rokfeler fondacije i potpredsednik Rokfelerovog predsednika SAD, Bila Klintona (takođe pripremljenog odavno za tu funkciju). Postoje i tvrdnje da je Bil Klinton vanbračni sin Vintropa Rokfelera, koji je u vreme Bilovog rođenja bio guverner zabite države Arkanzas. Kako bi se jedan provincijski advokat uspeo do samog vrha Bele kuće, može biti zasluga samo tajnog “mehanizma” koji je na isti način nedavno tu postavio potomka kenijskih robova Baraka Obamu (koji lepo zbori, kao pravi sveštenik, i otmeno se drži).

Ali, ko veruje u narodnu volju, neka mu bude po volji.

Al Gor je poslednjih 10 godina vodeći aktivista za “zaštitu čovečanstva” od predstojećih, navodno katastrofalnih klimatskih promena koje će obuhvatiti čitavu planetu Zemlju.

On je ovih dana u Kopenhagenu ponovo bio u centru medijske pažnje nastojeći da čelnike država potpisnica Kjoto sporazuma ponovo ubedi u opasnosti koje čovečanstvu i planeti Zemlji prete od globalnog zagrevanja, koje je već u toku, i posledica je upravo ljudskih aktivnosti zbog emitovanja štetnih gasova u atmosferu.

Koliko pažnje najuticajniji globalni mediji poklanjaju ovom problemu već i vrapci znaju, pa se sve više pojavljuju i sumnje u dobre namere ovog iskusnog političara i klimatskog lobiste koji zapravo nastoji da izdejstvuje gvozdene međudržavne sporazume koji će tačno definisati globalni industrijski razvoj na svim kontinentima, ali i punjenje posebne globalne kase nazvane klimatski fond, kojim će se navodno omogućiti smanjenje emitovanja štetnih gasova i eventualno spasavanje ljudi iz ugroženih regiona. Količina novca koja bi se iz državnih budžeta ubacila u ovaj fond i onda kanalisala po volji njegovih kontrolora, proteže se samo za početak na oko 100 milijardi dolara.

Ali, meta njegovog ubeđivanja su uglavnom političari i laici za klimu. Mnogi stručnjaci koji o ovoj oblasti ipak nešto znaju, Ala Gora jednostavno nazivaju – lažovom. Naučne podatke kojima on barata nazivaju običnim mitovima, tj. izmišljotinama zasnovanim na nepouzdanim procenama koje se vešto plasiraju preko medija i podobnih korumpiranih naučnika. Svi oni su deo logističke mreže napravljene da zastrašuje narode širom sveta ne birajući sredstva da ostvare svoj cilj.

Al Gor je snimio i dokumentarni film “Neugodna istina” koji za cilj ima isključivo to da slikovito zastrašuje gledaoce širom sveta.

Zanimljivo je da se zaštitom životne sredine kao aktivista bavi i mladi Dejvid de Rotšild, jedan od članova najbogatije dinastije sveta, koji je čak izdao i knjigu o predstojećem globalnom otopljavanju, ipak otkrivajući i detalj da će za to biti zaslužna i Majka Priroda, odnosno konstelacija planeta u Sunčevom sistemu.

Glavno telo za zastrašivanje je ipak Međudržavna komisija za klimatske promene pri UN (Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC), koja koordinira sa 187 država potpisnica Kjoto sporazuma, saglasnih da se smanji emitovanje štetnih gasova u atmosferu.

Nakon Kjota održana je i konferencija o klimatskim promenama na Baliju (decembra 2007), kada je doneto više ključnih odluka u skladu sa “Kjoto protokolom” i utvrđen detaljan plan o transferu tehnologija u budućnosti i formiranju pomenutog “klimatskog fonda”.

Ono što mnogi previđaju je to da je IPCC samo političko, a ne naučno telo.

Ruska Akademija nauka tvrdi da za iniciranje Kjoto sporazuma ne postoji naučna osnova. Andre Ilarionov, savetnik predsednika Putina, nazvao je čitavu ovu igru ” kjotoizam” i definisao je kao “jednu od najagresivnijih i najdestruktivnijih ideologija koja je nametnuta nakon kolapsa komunizma i fašizma”.

Dr Hendrik Tenekes, penzionisani direktor istraživanja pri holandskom Kraljevskom meteorološkom institutu, kaže da je “proces razmatranja IPCC prepun velikih pukotina i da ovo političko telo UN namerno ignoriše model promena klime koji je stvorio najistaknutiji meteorolog 20. veka, Edvard Lorenc.”

Lorenc je još 1963. objavio svoj rad o tome da je tačno predviđanje vremena – nemoguće. Kasnije je ovo dopunio tvrdnjom da neki tako sitni parametri u pravljenju kompjuterskog vremenskog modela mogu izazvati potpuno drugačije ponašanje, pa čak dovesti do stvaranja haosa u takvom modelu. Lorenc se često naziva i autorom “teorije haosa”.

Tako je 1972. Lorenc izašao sa svojom teorijom “leptirov efekat” koja tvrdi da mali poremećaj sa energijom koju oslobađa lepršanje leptirovih krila u određenim okolnostima može podstaći ogromne posledice. On je svoju teoriju formirao postavljajući neobično pitanje: “Da li u predviđanju tačne vremenske prognoze mahanje krila leptira u Brazilu može proizvesti tornado u Teksasu?”. Radi se o tome da postoje mnogobrojni parametri koji bi u takav model predviđanja morali svi da budu uključeni, pod uslovom da su precizno izmereni, a ako bi se samo u jednom potkrala greška čak manja od 0,1 procenat merne jedinice, efekat bi mogao biti i potpuno haotičan.

Tako je on i zaključio da su klimatske promene zapravo uvek jedan haotičan proces, a neki delovi tog procesa su i danas teško ili uopšte nisu shvatljivi. Da podsetimo da su po teoriji o električnom svemiru sve klimatske promene na Zemlji uslovljene kretanjem naelektrisanja u kosmičkoj plazmi, te da oluje i munje zapravo dolaze iz svemira.

Dakle, po Lorencovoj teoriji, niti jedan kompjuterski model klimatskih promena nikada neće moći da predoči precizno šta će biti u narednih 100 godina. Zato nije iznenađenje što se gotovo svi eksperti za kompjutersko modeliranje klime slažu da ne postoji za sada mogućnost da se napravi model sa tačnim klimatskim predviđanjima ni kada je u pitanju regionalna klima.

Mitovi i činjenice

Profesor Robert E. Karter je pomoćni istraživač u Pomorskoj geofizičkoj laboratoriji Univerziteta Džejms Kuk u Kvinslendu i Univerziteta Adelaida. On je geolog specijalizovan za paleoklimatologju, pomorsku geologiju i nauku o prirodnoj sredini.

Karter je jedan od žestokih kritičara onoga što poslednjih godina o ovom pitanju radi Al Gor. Karter tako primećuje da zagovornici ove teze o globalnom otopljavanju uopšte i ne barataju naučno dokazanim činjenicama, već frazama i izmišljotinama koje su oblikovane kao nekakve naučne činjenice, ali one to nisu. On zato čitavu aktivnost Ala Gora vidi kao jedno specifično uobličavanje nove globalne religije.

Pored ovoga, Karter je napravio i svoju analizu o metodologiji vođenja čitave kampanje Ala Gora, iz čega se vidi da je ona veoma studiozno osmišljena kako bi se izvrtanjem pojedinih naučnih činjenica preko medija izveli upravo oni zaključci koji potvrđuju ispravnost čitave teorije o nastupajućim klimatskim promenama koje su navodno posledica ljudskih aktivnosti.

Profesor Karter ove mitove Ala Gora zato pobija u svom tekstu “Deset mitova i deset činjenica o klimatskim promenama”.

Tako, po rečima profesora Kartera, podatak da je prosečna globalna temperatura (PGT) porasla u proteklih nekoliko godina, kao i da je krajem 20. veka dostigla magnitudu porasta bez presedana – predstavlja običan mit. Istina je da PGT nije porasla od 1995. i čak je opala 2002. godine, uprkos povećanju količine CO2 u atmosferi od oko osam odsto na osnovu merenja koja su počela od 1995. Krajem 20. veka PGT je rastao po stopi od jedan do dva stepena Celzijusa po veku, što je potpuno u okviru brzine klimatskih promena u poslednjih 10.000 godina. “Prosečna globalna temperatura je mnogo puta u geološkoj prošlosti Zemlje bila viša nego danas”, tvrdi Karter.

Takođe je potpuno nepouzdana tvrdnja da je PGT bio relativno nepromenjiv u dugom periodu postojanja ljudske civilizacije, a da je onda 1900. godine, sa početkom industrijalizacije, naglo došlo do njegovog porasta. Nepouzdano je i da će, po grafičkom prikazu Mann, Bradley & Hughes, tokom sledećih 100 godina kriva koja predstavlja PGT stalno biti u usponu, što znači da će temperatura u tom periodu stalno rasti.

Karter tvrdi da je ovaj grafički prikaz sa krivom u obliku hokejaškog štapa izveden na osnovu statističke veštine i doterivanja. On zapravo tvrdi da nema nijednog ubedljivog dokaza da je klima na Zemlji u prošlosti bila nepromenjiva, niti dokaza da su klimatske promene u 20. veku neuobičajene.

“Klima se oduvek menjala i menjaće se, i to nema nikakve veze sa aktivnostima ljudi na planeti”, tvrdi profesor Karter. Prema tome, nikakva reorganizacija rada globalne ljudske društvene zajednice to ne može sprečiti.

Nije adekvatno ni povezivanje porasta PGT krajem 20. veka sa pojavom brojnih jakih orkanskih oluja i tornada, budući da se mnogi naučnici i meteorološki eksperti slažu da ne postoji porast intenziteta oluja koji prevazilazi okvire onog što je odavno udruženo sa prirodnim varijacijama klimatskog sistema.

Bez staklene bašte nema ni života

Stalno pominjanje “efekta staklene bašte” je takođe neutemeljeno kada su u pitanju strahovanja od globalnog zagrevanja. Naime, bez ovog efekta kao prirodnog fenomena, prosečna temperatura na površini Zemlje bi verovatnije bila -18 stepeni Celzijusa umesto ujednačenih +15, a što je zapravo idealan preduslov za opstanak formi života kakve danas poznajemo.

Što se tiče “povećanja koncentracije CO2 u atmosferi” i njegove “pogubne uloge”, treba imati u vidu i to da je ugljen-dioksid sporedan gas u “globalnoj staklenoj bašti” (približno 26 odsto), odgovoran za zagrevanje samo 8 stepeni Celzijusa u stvaranju efekta staklene bašte od ukupno 33 stepena Celzijusa. Inače, od ovih 33 stepena samo 25 odsto se može pripisati ljudskim aktivnostima (i to je zagrevanje od oko 2 stepena C). Najviše ovom efektu doprinose isparavanja vode i do 70 odsto, pa je tako vodena para najvažniji gas koji utiče na stvaranje efekta staklene bašte, a ne ugljen-dioksid.

Atmosferski ugljen-dioksid je zapravo korisno veštačko đubrivo za biljke, posebno žitarice, i pomaže im u efikasnoj evapotranspiraciji.

Profesor Karter navodi i da na obe vremenske geološke skale, od jedne godine i do 100.000 godina, atmosferske promene zapravo prethode promenama koncentracije CO2. Ugljen-dioksid zato ne može biti primarni agens koji će podstaći rast temperature (mada porast CO2 prouzrokuje jednu blago opadajuću pozitivnu temperaturnu povratnu spregu).

Tvrdnja Ala Gora da će dalje dodavanje CO2 u atmosferu od industrijskog zagađenja prouzrokovati opasno zagrevanje planete i otopljavanje leda, čista je izmišljotina.

Takođe je netačna tvrdnja da se samo promenama u aktivnosti Sunca ne mogu objasniti nedavne promene u prosečnoj globalnoj temperaturi (PGT). Naprotiv, emitovanje energije sa Sunca menja se na nekoliko načina na više vremenskih skala (uključujući cikluse od 11, 22 i 80 godina) i ima odlučujuće efekte na Zemljinu klimu.

Dok su promene u vidljivoj radijaciji male, promene u fluksu čestica i magnetnog polja, poznato je, imaju jak klimatski efekat.

Više od 50 odsto u porastu PGT-a koji iznosi 0,8 stepeni Celzijusa tokom 20. veka može biti posledica promena na Suncu.

I za tvrdnju takozvanih kjotoista da će zagrevanje od 2 stepena Celzijusa imati katastrofalne posledice na eko-sisteme, pa samim tim ugroziti opstanak ljudske vrste, profesor Karter navodi kao čistu laž. Po njegovom mišljenju, jedna promena od oko 2 stepena Celzijusa bi bila sasvim u okviru prethodnih prirodnih temperaturnih skokova. Eko-sistemi su se već mnogo puta adaptirali na takve promene od kada je sveta i života. Rezultat toga je proces nazvan evolucija. Ljudi su se vremenom adaptirali na sve klimatske ekstreme – pa žive od Afrike do Grenlanda.

Ne treba verovati ni raznim kompjuterskim modelima koje kjotoisti pokazuju demonstrirajući da će prosečna globalna temperatura u predviđanjima narednih 100 godina porasti čak za 6 stepeni. Karter tvrdi da su tu radi o determinističkim kompjuterskim modelima (programiranim da pokažu baš to) pošto drugi, isto validni (empirijski) kompjuterski modeli predviđaju, verovali ili ne – zahlađenje.

Što se tiče tvrdnje kjotoista da je današanje topljenje leda na Severnom i Južnom polu događaj bez presedana, Karter predočava činjenice da su zapravo oba ledena pokrivača, i grenlandski i antarktički, danas po debljini i koncentraciji na svom vrhuncu. Led na moru oko Antarktika dostigao je rekord u prostoru 2007. godine, a temperature u arktičkom regionu upravo sada dostižu nivoe prirodnog zagrevanja koje se dogodilo i početkom 1940. i region je tada bio topliji nego u prethodnom periodu.

Karter pobija i tvrdnju kjotoista da se zbog topljenja leda na polovima podiže nivo mora, i otkriva da se nivoi mora menjaju s vremena na vreme i od mesta do mesta. Između 1955. i 1996. nivo mora, na primer, oko ostrva Tuvalu u Polineziji pao do 105 milimetara (2,5 milimetara godišnje je opadao). U globalu prosečni nivo mora je statistička mera koja nema vrednost za bilo kakva dugoročna planiranja u vezi sa životnom sredinom. Prosečan globalni rast nivoa mora od jednog do dva milimetra godišnje događa se prirodno preko 150 godina i ne pokazuje znake da na njegov porast utiču ljudska aktivnost i industrijalizacija.

Kjoto protokol, koji će koštati nekoliko triliona dolara i biti ogroman namet zemljama potpisnicima, zapravo neće doprineti nikakvom značajnom hlađenju planete. Globalna temperatura će po ovoj oceni i na način kako je Protokolom predviđeno, do 2050. biti smanjena jedva 0,2 stepena Celzijusa, pod uslovom da svi budu prvrženi njegovom sprovođenju.

I to je očito i suština čitave igre. Formiranje velikog klimatskog fonda kojim će raspolagati i kojim će upravljati globalna finansijska oligarhija, uz potpunu kontrolu industrijskog razvoja većine zemalja. Glavni administrator klimatskog fonda bi bio lično Džordž Soroš, nadaleko poznati berzanski špekulant. Psihološki, svi ljudi na planeti će ovakvom “brigom” praktično biti ujedinjeni u velikom strahu i nadi da im je neophodna pomoć i NEKO ko će ih spasti od velike klimatske pošasti.

A globalna vera u moć SPASITELJA zapravo je koren nove religije kojom će Novi svetski poredak sa Svetskom vladom pokušati da objedini čitavo čovečanstvo. Jedna vlada, jedna banka, jedna religija.

Ostrvo urbane vreline

Tačna temperaturna merenja načinjena pomoću meteoroloških balona i satelita krajem 1950. pokazuju da od 1958. nema atmosferskog zagrevanja. Naprotiv, prosečna merenja temperature na površini zemlje beleže otopljavanje za oko 0,40 stepeni preko proseka za isti period od 1958. Mnogi naučnici čak misle da je i ova termometarska beleška samo posledica efekta nazvanog ostrvo urbane vreline, ali i drugih veštačkih činilaca.

Naime, “ostrvo urbane vreline” je samo velegradski prostor koji je znatno topliji od okolnih ruralnih delova. Fenomen je prvi put uočen još 1810. Otkriveno je i da je u pojedinim urbanim regionima razlika u temperaturi obično veća noću i najočiglednija je kada je slab vetar. Sezonski gledano, “ostrvo urbane vreline” se uočava i leti i zimi. Glavni uzrok ovog efekta je modifikacija temperature na površini tla, gde se u gradovima koriste materijali koji zadržavaju toplotu (asfalt, beton, mermer).

Ispuštena energija od zagrevanja stanova je tek na drugom mestu kao uzročnik zagrevanja na ovom urbanom ostrvu.

Što su veći ovakvi populacioni centri, veći je i prostor na kome se ovakav efekat javlja.

Karter dalje tvrdi da bi bilo kakvo dodatno zagrevanje Zemlje koje bi moglo eventualno biti posledica ljudskih aktivnosti iznosilo manje od 1 stepena Celzijusa.

Uprkos utrošku više od 50 milijardi dolara na traženje uzročnika veštačkog zagrevanja od 1990. godine, do danas niti jedan nedvosmislen antropogenični signal nije identifikovan u formiranju globalnog temperaturnog obrasca, tvrdi profesor Karter.

Ivona Živković