Iranska sajber rijaliti revolucija sa snimanjem, paljenjem i ubijanjem…

Podizanje “zelene revolucije” u Iranu, proteklog juna, u pokušaju da se svrgne režim predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, bio je još jedan perfidan plan skovan u tajnim “laboratorijama” za specijalne ratove CIA. Pošto su američki vojni stratezi kao i pojedini generali već javno upozorili da bi američka vojna intervencija u Iranu imala katastrofalne posledice po SAD, pristupilo se “crnoj”operaciji – prikrivenom podrivanju države i društvenog poretka iznutra.

Iranska “zelena revolucija” je, za sada, zaustavljena. U Iranu se definitivno narednih nekoliko godina neće razvijati narkomanija, neće se švercovati alkohol, neće biti gej parada na ulicama, a državna televizija neće emitovati holivudske filmove sa ubistvima, nasiljem i perverzijama. Međunarodni monetarni fond neće pomoću korumpiranih mula moći da prodaje Iranu ogromne količine spekulativnog novca (inostranih kredita, donacija i stranih investicija), a kada se zemlja prezaduži da ulazi sa svojim programom za rešavanje krize i restrukturiranje privrede – tako što preko lokalnih kriminalaca i saradnika stranih bezbednosnih službi od nepoznatih taksista, šofera, odžačara i sitnih narkodilera preko noći pravi biznismene i fiktivne vlasnike milijardi dolara kapitala, i tako preuzima inftastukturne projekte i sve isplative resurse u zemlji.
ABC News je 23. maja 2007. objavio da je CIA “primila tajno odobrenje predsednika da pokrene prikrivenu ‘crnu’ operaciju za destabilizaciju iranske vlade, tekućih i bivših zvaničnika u bezbednosnim službama…”
Londonski Telegraf je nazavisno 23. maja 2007. objavio vest: “Predsednik Buš je potpisao zvanični dokument podržavajući planove CIA za propagandnu kampanju i dezinformisanje s namerom da se destabilizuje i konačno obori teokratska vlast mula.” To je “Bušov plan crne operacije”. Za ovu namenu je, navodno, izdvojeno i ubačeno u Iran oko 400 miliona dolara, izjavio je jedan bivši pakistanski general.

CIA stvarala iransku istoriju

Iran je u svojoj savremenoj istoriji već imao uspešno izvedene prevrate koje je organizovala CIA.
Tako je marta 2000. državni sekretar SAD Medlin Olbrajt priznala da je Ajzenhauerova administracija organizovala promenu režima u Iranu 1953. kada je doveden šah Reza Pahlavi.
Rezu Pahlavija su, zapravo, na tron popeli Britanci nateravši njegovog oca, pronacističkog kozačkog oficira Rezu Pahlavija, da napusti persijski tron. Novi šah je tada napravio sporazum o saradnji sa nacionalističkim iranskim premijerom Mohamedom Mosadehom, koji je uz pomoć tada vrhovnog ajatolaha (vrhovnog sveštenika) Abu al Kasem Kačanija već bio nacionalizovao najveće naftne izvore. Besni zbog ovoga, Britanci su ubedili Sjedinjene Države da se ovakvo iransko ponašanje mora zaustaviti pre nego što zemlja postane “komunistička”.
A za američku administraciju je pojam komunizam tada bio direktna asocijacija na Sovjetski Savez – “smrtnog neprijatelja”. CIA je tako spremila Operaciju “Ajax” kako bi zbacila Mosadeha uz pomoć svoje marionete, šaha Reze Pahlavija Drugog.
Operaciju “Ajax” su vodili arheolog Donald Vilber, istoričar Kermit Ruzvelt (unuk predsednika Teodora Ruzvelta) i general Norman Švarckopf Senior (čiji je sin sa istim imenom, januara 1991, vodio operaciju “Peščana oluja”).
Operacija “Ajax” je bila čist primer državne subverzije.
Scenario podrivanja je zamišljen kao “narodni revolt” protiv vlade, a u suštini je to bila prikrivena operacija saradnika tajnih službi, kada je 8.000 CIA plaćenika u demonstracijama korišćeno za pokazivanje pred kamerama zapadnih medija.
U ovoj operaciji 1953. aranžirani su i brojni teroristički napadi na muslimanske ciljeve u nameri da se Mosadeh optuži za nacionalistički teror. Istovremeno su prikriveno finansirani radikalni islamisti.
Kako je Mosadeh nameravao da izgradi jaku sekularnu persijsku državu, bio je nepodoban za saradnju sa transnacionalnim naftnim kompanijama. Šah Reza Pahlavi je privremeno morao i da napusti Iran zbog njega.
Nakon svrgavanja Mosadeha, doveden je nacistički general Fazlolah Zahedi koji je do tada držan u britanskom zarobljeništvu. Zahedi je u Iranu zaveo brutalan režim državnog terora, dok je šah Reza Pahlavi, koji se ponovo vratio u zemlju, putovao po Zapadu pokazujući se zapadnim medijima kao moderan vladar, pozirajući sa svojom lepom ženom Sorajom na mondenskim revijama. Zahedija je 1955. Pahlavi poslao u UN kao ambasadora.
Kada je zapadnim stratezima bio potreban rat Irana protiv Iraka, opet je napravljen prevrat u Iranu i doveden je iz grčke ajatolah Homeini. Uspostavljena je uz pomoć izmučenog i besnog naroda totalitarna teokratska vlast. Mnogi šahovi ljudi su završili obešeni na teheranskim banderama. Nakon smrti ajatolaha Homeinija, vlast su preuzele mule koje su volele novac i poslovnu saradnju (čitaj mito) sa privatnim naftnim kompanijama, pa je Iran opet postao otvoreniji za saradnju sa Zapadom.

Tako je i bivši predsednik i ajatolah Rafsandžani postao pravi bogataš, dok se iranski narod u prebogatoj zemlji i dalje zlopatio u siromaštvu.

Dolaskom na vlast 2005. do tada nepoznatog Mahmuda Ahmadinedžada, “skromnog profesora”, uz podršku ajatolaha Ali Hamneija krenula je saradnja Irana sa Kinom, Pakistanom, Avganistanom, Venecuelom i Rusijom. Iranska spoljna politika postala je izrazito antiamerička. Iran je čak zapretio da će da sruši američki dolar namerom da otvori sopstvenu naftnu berzu i naftu prodaje za evre i monete koju on sam odabere kao najprikladnije. To verovatno ne bi isključilo ni rusku rublju, a ni kineski juan s obzirom na poslovne ugovore koje je Iran napravio sa ovim zemljama, posebno kupovinom ruskog najmodernijeg oružja i nuklearne tehnologije.
Po izjavama bivšeg pakistanskog generala Mirze Aslana Beinga, ni ujedinjenje Pakistana, Irana i Avganistana nije isključeno. Poznato je nastojanje ovih zemalja da se Daleki istok oslobodi američkog vojnog prisustva u čitavom regionu.
Američka vojska zato raznim smicalicama pokušava da destabilizuje ovaj region i pokaže da je njeno vojno prisustvo uvek potrebno upravo zbog borbe protiv terorista i njihovih međusobnih političkih zavada. Ipak, iza brojnih međuetničkih sukoba i sofisticiranih terorističkih napada stoji uvek ista politika.
Sva ova dalekoistočna povezivanja Irana, koja američkim i britanskim naftnim kompanijama nikako ne odgovaraju, ostvarena su u mandatu Ahmadinedžada. Njegov ponovni izbor za predsednika bio je izuzetna pretnja za SAD. Posebno činjenica da je investiranjem u provincijske krajeve Irana stekao veliki broj pristalica u narodu, pa je njegov ponovni izbor bio zagarantovan.
Ahmadinedžad je čak javno izazivao Izrael, glavnu vojnu bazu globalnog naftnog kartela, dok je vlada Izraela kao zapeta puška čekala na mig iz SAD da se vojno ustremi na Iran. Ali, miga nije bilo. U Americi su kovali plan za novu “crnu” operaciju juna 2009.

Youtube i Twitter kao oružje

U ovoj operaciji je do sada najviše kao oružje korišćen internet, a posebno se pokazala funkcionalnost sajtova kao što su Google, Twitter (na koji svako može da pošalje vest putem SMS poruke) ili Youtube (na koji svako može da postavi video-materijal). Funkcionalnost svih ovih sajtova radi specijalnog rata (dezinformisanja), prvi put je primenjena u ovakvom obimu i predstavljala je istorijsku probu. Evidentno je stoga čemu i kome ovaj globalni sistem za protok informacija (i dezinformacija) najviše i služi. Nesporno globalistima.
U arsenal modernog oružja za specijalne operacija spadaju i mobilni telefoni, koji se veoma lako prisluškuju čak i kada su isključeni.
Dok žičani telefoni zahtevaju instalaciju posebnih prislušnih uređaja, prisluškivanje mobilnih telefona se lako vrši preko satelita iz sistema Ešelon. Vlasnici ovih globalnih sistema tako veoma lako, na osnovu podataka koje na ovaj način dobijaju, imaju pregled potencijalne korisne društvene mreže u kojoj se nalaze profesionalni agenti i korisni idioti u formi upotrebljivih “otporaša”. (U Srbiji je nakon promena 2000. bežična operativna mreža skoro u potpunosti data strancima).
Puštanje velikog broja perfidno smišljenih SMS poruka u Iranu, imalo je za cilj totalno dezinformisanje javnosti. Cilj je bio da se narod na obe strane razbesni i uvede u sukob.
Tako su orkestrirane demonstracije sa pristalicama na jednoj strani, koje su davale podršku dosadašnjem predsedniku Ahmadinedžadu i verskom lideru Ali Hamneiju, a sa druge opozicionom kandidatu Mir Husein Mosaviju i ranijem predsedniku (od 1989. do 1997) ajatolahu Akbar Hašemi Rafsandžaniju, za koga je Ahmadinedžad rekao da je pokrao milijarde dolara iz državne kase i da je marioneta Zapada. Prvog su podržavali naconalisti, uglavnom radnici i seljaci, dok je drugi okupio građansku sitnu buržoaziju, studente i đake “zapadno” i “prodemokratski”orijentisane.
Psihološki rat zamišljen je tako što se pobeda Ahmadinedžada nikada nije dovodila u pitanje ni u zapadnim medijima ni u krugovima opozicije, što je trebalo da pokaže da je režim totalitaran a ne demokratski i da su stvarne promene zapravo nemoguće.
Tri dana pre izbora, opozicioni kandidat Musavi i njegove pristalice smatrali su pobedu Ahmadinedžada sasvim izvesnom i ubedljivom i pokušavali to da objasne nebalansiranom predsedničkom kampanjom.
Bivši predsednik Rafsandžani je u otvorenom pismu čak detaljno objasnio svoje žaljenje. Američke glasačke institucije u Iranu su predviđale vođstvo Ahmadinedžada nad Musavijem za čitavih 20 odsto. Pobeda Mosavija nije uopšte izgledala moguća, čak i u slučaju tesnog rezultata kada bi se mogle desiti prevare.
Onda je ubačena “iskra nade” – za vreme noćnog brojanja glasova stigla je odnekuda SMS poruka, prema kojoj je Savet Čuvara Ustava (Ustavni sud) informisan da je Mir Husein Musavi u stvari pobedio.
Odmah zatim, 13. juna, oko 30.000 SMS poruka koje su navodno poslate uživo iz Irana preplavilo je Twitter sajt. Uglavnom su bile napisane na engleskom, ali su otkrile identične telefonske brojeve sa kojih su slate i to su sve bili novoregistrovani pretplatnici mobilnih telefona.
Cilj je bio da se napravi konfuzija.
Kada su objavljeni zvanični rezultati da je Ahmadinedžad dobio 64 odsto glasova, sve je već izgledalo kao velika prevara.
Izabrani su Iranci koji žive u inostranstvu (uglavnom mlađi) da volontiraju na Internet “čet forumima” i na Facebooku i da se pretplate na dobijanje informacije sa Twittera. Tako su oni prvi dobijali informacije putem SMS-a, lažne i prave, o razvoju političkih događanja u Iranu i o tome šta se “stvarno” događa na uličnim demonstracijama. Ovakve vesti su se onda širile po čitavom svetu i stvorena je slika o teškim neredima i sukobima sa iranskom policijom, koja je nemilosrdno tukla i zlostavljala demonstrante, mlade “otporaše”. Vesti su govorile da je mnogo civila ubijeno, mada o tome nikada nije stigla nijedna zvanična potvrda.
Francuski analitičar Tijeri Mejsen u svom eseju “CIA i iranski eksperiment” kaže da je zbog kalendarskog neslaganja Twitter morao na jednu noć da obustavi usluge kako bi se sistem doradio za potrebe iranske”revolucije” i da je to učinjeno po nalogu američke vlade. “Kada se sve ovo primeni, postaje nemoguće utvrditi autentičnost bilo koje Twitter poruke. Nemoguće je znati da li SMS poruku šalje neko sa lica mesta na demonstracijama u Teheranu ili agenti CIA iz Lenglija”. Poruke su uglavnom opisivale pretnje smrću učesnicima protesta, upade policije i pripadnika basidža po kućama i sve to su slali autori koji se nisu mogli identifikovati i locirati.
Po Njujork tajmsu, ove operacije su doprinele rasplamsavanju “opštenarodnog” prkosa aktuelnoj vlasti u Iranu.
Savetovano je i da se zvanični državni iranski sajtovi hakerski ne napadaju, jer to navodno treba da odradi američka vojska.
Koliko je sve bilo orkestrirano i unapred zamišljeno pokazuje i to što je Jeruselem post posvetio jedan tekst fenomenu “Twitter”, a objavljen je samo nekoliko sati nakon što se fenomen dogodio i, navodno, iznenadio i sam Mosad.
Youtube je tako poslužio kao Breaking News link na vrhu svake strane, dajući link na poslednje događaje iz Irana i protesta. Svi izveštaji snimljeni su navodno sa mobilnih telefona, ali u veoma visokoj rezoluciji. Efekat demonstracija je 700 razorenih zgrada, spaljenih 300 banaka, oštećeno 300 automobila i 300 drugih javnih objekata i povređeno 400 policajaca.

Enigma Neda Aga Soltan

Ipak, najmonstruozniji medijski događaj ovih “crnih” operacija jeste spektakularno ubistvo pred kamerom mlade Iranke Nede Aga Soltan. Snimak ubistva je na pomenuti način preko Youtubeastigao na kompjutere miliona ljudi širom sveta. Neda je tako postala tragičan simbol ove junske “zelene revolucije” i ikona protesta nazvana “zrakom svetla” za sve one koji iz “mračnog” Irana žude za zapadnjačkom “svetlom” demokratijom.
Iranske vlasti tvrde da je ubistvo režirano kako bi se mladi ljudi u Iranu još više razgnevili, a Zapad dramatičnim snimkom njenog umiranja ili “umiranja”pred kamerom uverio u monstruoznost iranskog nacionalističkog režima. Tako se “slučajni amaterski snimak”mobilnim telefonom, ali veoma dobrog kvaliteta, za samo nekoliko sati našao na Youtubeu i ubrzo na svim globalnim najuticajnijim televizijama. Istovremeno je na Internetu postavljen veliki broj blogova na engleskom jeziku sa informacijom o ovom događaju, uz slike lepe Nede koje su doturili “njeni prijatelji”.
Ali, iz podataka koji su obišli “demokratski”zapadni svet vide se brojne protivrečnosti. Neda ima 16, pa 24, 25, 26 i najzad 27 godina. U trenutku ubistva “njen prijatelj” koji je tada bio sa njom duplo je stariji od nje i može joj biti otac. Baš njih dvoje, išli su zajedno na proteste i uhvatila ih je nešto ranije kamera nekog “slučajnog” izveštača sa demonstracija. Na tom snimku vidi se i prepoznaje samo “prijatelj i učitelj muzike” Pahani, dok se za ženu pored njega koja nosi crni zar na glavi tvrdi da je Neda.
No, na mestu ubistva koje se odigralo čak kilometar dalje od protesta, gomile nije bilo. Oko Nede su u trenutku ubistva samo četiri muškarca i jedan koji snima – tako pribrano da nepogrešivo u krupni plan ističe lice žene koja mirno “umire”. Neki usplahireni amateri bi zumirali, gubili oštrinu, pomerali kameru, pardon mobilni telefon, pa su takvi autentični snimci uglavnom veoma loši. Ovde to nije bio slučaj. Pored Pahanija, čovek koji se sticajem okolnosti tu našao je lekar dr Araš Hajezi. On je “slučajno” dobar prijatelj sa poznatim piscem Paulom Koeljom i ima veze na Zapadu. Odmah nakon ubistva dr Hajezi je “morao” da pobegne iz Irana i obreo se ni manje ni više nego u Londonu, odakle je svetu pokušao da pošalje “istinu o Iranu”. Kao neposredni, svedok broj jedan ubistva, dao je najpre izjavu za Irish Times, 24. juna (Neda je ubijena 20. juna): “Mlada žena koja je stajala sa ocem i posmatrala proteste ubijena je od basidža (provladine milicije), skrivenog na krovu civilne zgrade. On je imao čist pregled i nije mogao da promaši. Ciljao je pravo u srce. Ja sam doktor i potrčao sam da je spasem. Ali metak je eksplodirao u grudima, tako da je ona umrla za manje od dva minuta”.
Ova izjava očito nije bila dobra. Ako je bio snajper, zašto je gađao baš jedinu ženu, u tom trenutku, na tom mestu? Ako je snajperista bio na krovu, kako su mogli da vide da je pripadnik basidža? Istovremeno, nastavnik muzike Pahani (za koga i dalje mnogi tvrde da joj je otac, baš kao i osoba predstavljena kao Nedina sestra i koja se Zapadu obratila radio porukom na nemačkom) izjavio je da je čuo prasak metka, što znači da ipak nije pucano iz snajpera, već iz blizine. Takođe je intrigantno da se niko od njih nije uplašio i pokušao da se sakrije, verujući da je žena gađana snajperom?
Tako u drugoj izjavi objavljenoj na BBC online, 26. juna, dr Hajezi kaže da je u Nedu pucao pripadnik basidž policije na motociklu.
Prisutni ljudi su skočili na njega, opkolili ga, uzeli mu ličnu kartu, neki su ga fotografisali, a neki i prepoznali. On je priznao da je pucao, ali je vikao kako nije hteo da je ubije. I onda su ga pustili, jer nisu znali šta da rade s njim. (!)
Da li je Neda Aga Soltan tipovana i isturena u jednoj perfidnoj mind control operaciji uz pomoć nekih novostečenih “prijatelja” kako bi bila žrtvovana za potrebe medija? Da li je žena na video-snimku zaista Neda Aga Soltan ili glumica, s obzirom na tvrdnje zvanične policije da je Neda Aga Soltan imala metak u glavi? Zanimljivo je da niko ne navodi kalibar metka, mada se kaže da je u pitanju bio malokalibarski pištolj. Fotografije prave ubijene Nede su u medijima pomešane sa fotografijom sa Facebooka na kojoj je potpuno druga osoba (ovaj sajt inače meša imena i lica). I boja Nedine kose na fotosima razlikuje se od boje kose ubijene žene.

Hrišćanka ili muslimanka?

Poseban kuriozitet svakako je to što se Neda Aga Soltan predstavljala kao pripadnik islamske vere, ali se na jednoj slici vidi da je nosila oko vrata krst, što otvara mogućnost da je bila hrišćanka (katolkinja). Po njenom licu se vidi da je Persijka. Ahmadinedžad je azerski Turčin. U trenutku kada ju je pogodio metak, ona, po svedočenju Pahanija, viče: “Gorim, gorim!”
Neda je , po rečima “prijatelja” volela da putuje pa je nedavno bila u Dubaiju, Turskoj i Tajlandu. Samo dva meseca pre ubistva odmarala se na plažama Antalije.
Pored muzike, učila je navodno i za turističkog vodiča, a sa 27 godina je očigledno bila učenica sa dugim stažom i još bez životnog usmerenja.
Svog navodnog verenika, fotoreportera koji ima 37 godina i koji radi u inostranstvu, Neda je upoznala samo dva meseca pre smrti, na putovanju u Tursku. Oko Nede su se tako stvorili sve novopečeni “prijatelji” sa dobrim vezama u inostranstvu i dobrim znanjem engleskog, koji su zapadnim medijima dali sve podatke o njoj.
Tako su rekli da je bila potpuno apolitična, ali je išla na demonstracije i pored brojnih upozorenja, samo zato što je želela “pravdu i slobodu za iranski narod”. Na opasku jedne navodne rođake “koja živi u inostranstvu” i koja ju je zvala da je upozori da ne ide na proteste jer je opasno, Neda je rekla da se ne plaši smrti jer to je “samo jedan metak i gotovo”.
Da Neda nije bila mlada i lepa, da li bi ovo ubistvo imalo takav odjek?

Ivona Živković