Šta je polarna sveslost – aurora…

Polarna svetlost je svetlosna pojava u visokim slojevima Zemljine atmosfere u obliku lukova, korona, pruga, zavesa i raspršenih (difuznih) svetlih “pločica”.

Najčešće je vidljiva u polarnim krajevima, a što je udaljenost od magnetskih polova veća, to se pojavljuje ređe.
Korona se pojavljuje u najsevernijim krajevima, gde su magnetske silnice okomite na površinu planeta. Raspršene svetle pločice liče su na osvetljen oblak i mogu povremeno pulsirati, lagano povećavati i smanjivati sjaj u razdoblju od nekoliko minuta.

Polarna svetlost u Zemljinoj atmosferi nastaje kada brze (od 300 do 1200 km/s), električki nabijene čestice (na primer ioni, elektroni) Sunčevog vetra uđu u Zemljino magnetsko polje pa se ubrzavajući se prema Zemljinim magnetskim polovima sudaraju s česticama vazduha i pobuđuju ih na emisiju svetlosti, najčešće na visinama između 90 i 150 kilometara. Posebno je sjajna u doba velike Sunčeve aktivnosti.

Svetlosne trake mogu biti široke preko 160 km i mogu se pružati preko 1600 km. Polarna svetlost se javlja na Zemlji, ali takođe aurora je opažena i na Jupiteru i Saturnu.

Sunce je usijana lopta gasa, sastavljena uglavnom od atoma vodonika i helijuma. U središtu svih atoma nalaze se čestice koje se zovu protoni. Oko njih obleću čestice nazvane elektroni. Protoni su pozitivno naelektrisani, a elektroni negativno.

Korona, oreol od veoma vrelog gasa što obavija Sunce, bez prestanka se širi u svemir šaljući gomilu atoma na sve strane. To se zove solarni vetar. Njega sačinjavaju uglavnom protoni i elektroni, koji jure (kako gore u tekstu rekli) brzinom koja dostiže oko 1200 km/s.

Povremeno iz Sunca silovito izbijaju vatrene eksplozije šaljući mlazeve novih čestica u solarni vetar. Kad se čestice sa Sunca približe Zemlji, na njih deluje njeno jako magnetno polje.

Zemlja je kao džinovski magnet, sa krivim linijama magnetne sile koje se pružaju kroz svemir i stiču u blizini Severnog i Južnog pola (Zemljin magnetizam je posledica električnih struja koje nastaju rotacijom njenog gvozdenog jezgra). Linije Zemljine magnetne sile privlače naelektrisane čestice sa Sunca i uvlače ih u sebe.

Uvučene čestice kreću se u obliku snopova duž linija koje se u luku vraćaju prema Zemlji i stiču u magnetnim polovima (koji su blizu Severnog i Južnog pola, ali se ne poklapaju sa njima). Linije po kojima se čestice kreću izručuju ih u Zemljinu atmosferu na dalekom severu i jugu.
Zemljina atmosfera sastavljena je uglavnom od azota i kiseonika. Kad elektroni i protoni dolete sa Sunca, gore visoko u vazduhu sudaraju se sa atomima azota i kiseonika. Neki od ovih atoma izgube pojedine od svojih elektrona, a neki dobiju energiju i pređu u pobuđeno stanje.
Pri povratku u normalno stanje posle sudara sa protonima i elektronima sa Sunca, oni ispuštaju fotone svetlosti. Azot koji je izgubio elektrone odašilje ljubičastu i plavu svetlost, a pobuđeni azot ima tamnocrven sjaj. Pobuđeni kiseonik zrači zelenu i crvenu svetlost. Tako naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju raznobojno treperenje u vazduhu. To je ..polarna svetlost – aurora, ustvari …tako nastaje polarna svetlost.

Sjaj koji se javlja u blizini Severnog pola zove se “aurora borealis”, a sjaj koji se javlja u blizini Južnog pola zove se “aurora australis”. Znači postoje dve aurore na Zemlji da znate ako vas ko pita!

Aurora se na Severnom polu javlja gotovo svake noći, a dvadeset do dvesta puta godišnje u severnoj Skandinaviji i Severnoj Americi.

Čak pet do deset aurora javlja se svake godine i južnije, sve do geografskih širina na kojima su London i Pariz. Polarna svetlost viđena je čak i u Meksiku.

Na kraju pogledajte kako izgleda okom kamere “aurora borealis” odnosno auroru sa Severnog Pola :

Zanimljivosti dana