CUNAMI TALAS…

Da li je veliki plimni talas – cunami, koji je 26. decembra 2004. pogodio obale 11 zemalja u Indijskom okeanu, nastao prirodnim sudarom dve tektonske ploče ili je potres namerno izazvan? Da li je moguće da neko sačini takav pakleni plan da opustoši priobalje 11 zemalja, ubije preko 200 000 ljudi, ostavi milione ljudi bez posla i kuća i da uz pomoć kontrolisanih medija plasira priču o elementarnoj nepogodi? Najzad, zašto bi to neko učinio? Za priču koja sledi dokaza, za sada, nema. Postoje samo spekulacije.

Ipak ono čega ima su sve češće tvrdnje da su Pentagon i američka vojska znali da će se formirati razorni cunami u Indijskom okeanu. Dokaz – američka vojna baza “Dijego Garsija” u Indijskom okeanu na vreme je bila upozorena i nije pretrpela štetu. Gradjane, medjutim, niko nije upozorio. Tako je i poznati publicista Mišel Čusudovski zaprepašćen načinom kako je američka Nacionalna Okeanska i Atmosferska Administracija (NOAA) preko svog centra na Havajima izveštavala o potresu. U svom prvom biltenu, sasvim uobičajenim rečnikom, samo su naveli da je u Indijskom okeanu registrovan potres snage 8 stepeni Rihtera i da ne postoji opasnost od fomiranja cunamija za područje Pacifika. Za mogućnost pojave cunamija i Indijskom okeanu, kažu, nisu znali, a i da su znali ne bi imali kome da jave u tom regionu(?!) Internet i globalne TV stanice, kao CNN ili SKY kao da za NOAA nisu postojale.

Takodje, činenjica je da su Indonezija i Singapur u pacifičkom sistemu cunami upozoravanja. Ali, sistem, kažu, nije još potpuno uspostavljen. Najzad, direktor NOAA centra na Havajima pravda se da su i oni za cunami saznalii tek nakon što je talas već udario u obale Šri Lanke, a što se dogodilo puna dva sata nakon zemljotresa. Sat pre toga, medjutim, talas je već pogodio Indoneziju i obale Tajlanda. NOAA, medjutim, to još ne znajući izdaje svoj drugi i treći bilten gde ponovlja da ne postoji opasnost od pojave cunamija .Zanimljivo je i da su u drugom i trećem biltenu korigovali i jačinu potesa – prvo na 8.5, a onda na 9 stepeni Rihtera. Ipak, najzanimljivija opažanja stižu iz pera izvesnog Džoa Vialsa, tajanstvenog australijskog publiciste i slobodnog novinara koji je sebi postavio za cilj razotkrivanje svih medijskih laži i manipulacija.

Po Vialsu, Geofizički institut u Džakarti odmah nakon potresa precizno je locirao epicentar na 246 kilometara jugozapadno od provincije Aceh na Sumatri i izmerio 6,4 stepena Rihterove skale. NOAA je medjutim objavila da je epicentar 400 kilometara severnije i da iznosi 8 (a zatim se korigovala na 8,5, 8,9 i najzad 9) stepeni Rihtera. Merenje NOAA su preneli i najuticajniji svetski mediji (Njujork tajms i CNN), kao i ostali mediji u vlasništvu najjačih svetskih medijskih korporacija. Merenja iz Džakarte se nisu pominjala. Ali, po Vialsu navodna zbrka je samo deo dobro osmišljene zavere oligarha sa Vol Strita. Razloge za svoje spekulacije, Vials vidi u dogadjajima za koje tvrdi da su usledili posle cunamija. Tako je australijski premijer Džon Hauard, koga bije glas da je samo marioneta svojih bosova sa njujorškog Vol Strita, hitno poslao “humanitarnu pomoć” ugroženom području spakovanu u četiri ogromna transportna vojna aviona tipa Herkules. Avioni su, po Vialsu, zapravo bili krcati vojnicima pod punom ratnom opremom. Ali, oni nisu otišli u Šri Lanku, koja je po medijima pretrpela najveću štetu, već su sleteli u Medan na Sumatri ( u Indoneziju) i praktično izvršili vojnu invaziju na područje u pokrajni Aceh, gde je skoro 90 % stanovništva stradalo od cunamija.

Još jedna moćna “humanitarna pošiljka” za samo četiri dana, stigla je i iz američkih vojnih baza u Hong Kongu i Guamu. I ovi “humanitarci” krenuli su sa čitavom flotom vojnih brodova, u kojoj se nalazio i nosač aviona “Abraham Linkoln” natovaren sa 2000 marinaca pod punom ratnom opremom (mada je redovan sastav oko 500) i 70 borbenih aviona. U floti je i nosač amfibijskih vozila “Bonom Ričard”, zatim nekoliko brodova nosača krstarećih raketa, kao i nosača protivraketnih sistema. Sa njima u skupini je i nuklearna podmornica “Pasedena”. Čitava armada je poznata pod imenom “Izvidjačka udarna grupa 5” koja može nositi toliko oružja da razori pola planete. Po rečima jednog od zapovednika, narednika Hulija Domingeza, “oni su izuzetno uvežbani za pružanje humanitarne pomoći baš u ovakvim prilikama jer su se baš za to pripremali čitavih 12 meseci”(!?) Kao da su zemljotres i cunami upravo očekivali(!!!) Za to vreme američki vojni brodovi-bolnice “Komfort”, sa 1000 ležajeva, i “Mersi”, ostali su usidreni u Americi(!?) Pored civilne infrastrukture i preko 200 000 ljudskih života (koji su možda bili samo kolateralna štata, a možda ne) znatna oštećenja su pretrpeli i neki drugi zanimljivi objekti. To je slučaj sa indijskom vojnom bazom na ostrvu Kar Nikobar, koja ima zadatak da obezbedjuje vazdušni postor u Bengalskom zalivu. Po nekim izjavama koje su odatle stigle pista je veoma oštećena (ko zna šta još,) i vojni zvaničnici tvrde da će baza biti potpuno u funckiji tek za šest meseci do godinu dana. Za rekonstrukciju piste beton se mora prevoziti brodovima i avionima, što radove usporava.

Baza je osavremenjena sa 25 najnovijih ruskih aviona tipa Suhoj, koji su upravo 14. decembra trebali da stignu u bazu, ali je i to sada odloženo. Ti avioni su inače opremljeni da nose najnovije protivraketno oružje. Indija je inače, 27. decembra odbila plan Džorda Buša kojim bi se izvukla iz nuklearnog sporazuma koji ima sa Rusijom, Kinom i Brazilom. Takodje, 28. decembra indijska vlada je zvanično zamolila Amerikance da se uzdrže od bilo kakvih vojnih operacija u Indijskom okeanu. I nuklearna centrala u indijskoj državi Tamil Nadu, srećno je izbegla katastrofu, koja je mogla da ima razmere Černobila, samo da je potres za 0,2 stepena bio jači. Ovako, oštećeni su, navodno, “samo” neki uredjaji za hladjenje vode(!?) Ali zašto bi neko sve ovo namerno razorio pobivši pri tom 200 000 ljudi? Po Vialsu suština plana je da se priobalje 11 država opustoši i razori kako bi moćni svetski oligarsi iz Vol Strita tamo plasirali svoj kapital, kako u vidu kredita, tako i dugoročnim poslovnim ugovorima i investicijama. Jer, poznato je da svaka siromašna zemlja opustošena ratom ili elementarnom nepogodom postaje idealna meta zajmodavaca (lihvara) iz njujorškog Vol Strita. Rat u Avganistanu i Iraku nije im se isplatio, pa je milijardama posrćućeg dolara (odavno bez zlatne podloge) neophodno pogodno tle gde se može u narednih 20 ili 30 godina obrtati “izisavajući” tudji rad, robu i prirodne resurse.

Ovome u prilog Vials dodaje i da se u provinciji Aceh nalazi i ogromno nalazište podzemnog gasa u vlasništvu kompanije Ekson Mobil. Popravka oštećenja na ovom objektu će biti još jedan dugoročno isplativ ugovor za bankare sa Vol Strita. Naravno, neko će ipak na kraju zaključii, čak i da je sve gore navedeno tačno, da bi bomba koja bi izazvala tako snažan zemljotres i pomeranje tektonskih ploča, morala biti kao 20 000 onih bačenih na Hirošimu. Po Vialsu, medjutia, mogla je biti korišćena jedna drugačija bomba, ubačena u podvodnu brazdu Sumatre na dubini od oko 6000 metara. A da bi se shvatilo kako takva bomba deluje treba pogledati dijagram čuvenog oružja koje su još pre trideset godina razvijali i Amerikanci i Rusi sa namerom da planski uništavaju probalje neprijatelja, upravo podizanjem velikog plimnog talasa.

Plan se zvao “Morski praskovi”, a oružje – “dembasting bomb”. Ova bomba ima za cilj da razori najtrvdju branu ili zid. Obična bomba bačena iz aviona energiju bi rasula kroz vodu i udar na betonski nasip ne bi bio dovoljno jak. Sa druge strane, avion ne bi mogao da ponese pretešku bombu. Trebalo je, dakle, bombu smestiti duboko uz zid brane i omogućiti kumulativni pritisak koji će svu energiju bombe usmeriti na zid. Na dnu Sumatranske brazde već postoji pritisak od 4500 kilograma po kvadratnom inču koji pritiska izabranu bombu. Iznad je vodeni stub 6100 metara visok. Brazda se pri dnu sužava, što znači da bi oružje bilo dobro “ušuškano” i nabijeno, sa realnim šansama da pomeri tektonske ploče, ako se koristi jako punjenje. Trebalo je dole samo spustiti dovoljno jaku bombu. Teoretski, američka W- 53 termo nuklearna bojeva glava od devet megatona može se lako smestiti u podvodnu komoru koja bi je zaštitila od pritiska 4500 kilograma po kvadratnom inču, a ceo paket se lako može izbaciti u Sumatransku brazdu sa bilo kog broda kojim se u regionu konstantno vrši transport nafte. Ima ih oko 300. Ko bi mogao išta da primeti? Tako spekuliše Džo Vials. Vi prosudite sami.

KO JE DŽO VIALS

Da li je on bivši britanski vojnik i aeroinženjer (koji inače odlično poznaje radove Nikole Tesle), a danas slobodni novinar i publicista? Ili je fanatik poremećenog uma koji je bio podvrgnut tajnom hipnotičkom delovanju CIE pa sada sumanuto povezuje stvari (kako ga prikazuju njegovi neistomišljenici)? Ili neka tajna grupa eksperata?

To niko tačno ne zna. Neko tvrdi da se iza tog imena krije bivši obeveštajac Mosada, Ben Manshe. U ratu informacija i dezinformacija čitaoci moraju sami da odluče šta će prihvatiti kao istinu, a šta kao izmišljotinu. U tome im može pomoći samo sopstveno znanje i logičan rezon.

INDONEŽANSKA VLADA IMA PROBLEM SA NAFTNIM OLIGARSIMA

Na čitavu priču treba dodati i jednu vest koja je objavljena sasvim diskretno i u našim medijima prošle nedelje. Kratka agencijska vest je glasila ovako: “Indonežanska vlada zatražila je da se američke vojne trupe koje rade na pružanju humanitarne pomoći u Indoneziji, što pre povuku”.

Ivona Živković