Stvarni razlozi američke invazije na Irak…

Verovanje u postojanje oružja za masovno uništavanje koje je navodno Sadam Husein tajno razvijao, odavno se pokazalo kao neosnovano. Veliki broj političkih analitičara, ali i običnih gradjana danas otvoreno ismeva ovakvo američko pravdanje napada na Irak. Nemačka i Francuska na ovu priču nikada nisu ni nasele, dok su se Španija i Italija gorko pokajale zbog učešća u iračkoj intervenciji. Ali SAD i Britanija i dalje grozničavo nastoje da “izgrade novi Irak”. Da li je u pitanju obična pljačka nafte ili nešto drugo?

Ako se ima u vidu da su SAD mogle sasvim legalno za dolare, kojih imaju u izobilju, da kupuju tu naftu, šta je razlog da se na ovaj način angažuju u Iraku? Posledice su već sada katastrofalne za SAD. Takozvana obnova Iraka već je odnela stotine milijardi dolara od američkih poreskih obveznika, a vojska je pored velikog broja poginulih i dezertiralih vojnika, već dve godine potpuno “zaglibljena” u neprijateljskom okruženju.

Međunarodnu ugled SAD na najnižem je nivou, ne samo u Evropi, već i širom sveta. Po izjavama Donalda Ramsfelda, vojno prisustvo SAD u Iraku nastaviće se možda i zauvek… Ovaj nagoveštaj Ramsfeld je diskretno izneo u vreme dok je SAD bila okupirana orkanskom katastrofom u Nju Orelansu. Ali, zašto su SAD i Britanija i pored protivljenja NATO saveznika, kao i sopstvenih gradjana, toliko odlučne u svom iračkom pohodu? Koji je interes ovih zemalja da tamo ratuju? Ima li ga uopšte ili SAD i Britanija rade za neku treću državu? Najviše se pominje Izrael.

Lobistički uticaj Jevreja u SAD i širom sveta ogroman je i to je opšte poznato. Ovaj uticaj je posebno odlučujući u američkoj spoljnoj politici. Ali onda je logično videti na čemu počiva netrpeljivost Izraela i Iraka, i kako se tu uklapa SAD. To je ono o čemu piše Džon. K. Kuli u svojoj najnovijoj knjizi “Alijansa protiv Vavilona”.

Kuli je kao novinar 40 godina pratio zbivanja na Srednjem Istoku. Dugo godina je bio dopisnik i za ABC Njuz. Izdao je nekoliko knjiga u kojima razotkriva tajne igre bezbednosnih službi, najviše CIA i MOSADA, u dogadjanjima koji poslednjih 100 godina dominantno oblikuju svet. Kuli je imao i bliske lične kontakte sa mnogim akterima političke scene na Srednjem Istoku, kao što su David Ben Gurion, Anvar el Sadat, Kralj Husein, Hafez El Asad, kurdski vodja Mustafa Barzani itd…

Džon Kuli može da se pojavi samo na lokalnim televizijama. Njegove knjige ni malo se ne dopadaju vodećim svetskim medijima koji su uglavnom pod kontrolom jevrejskog korporativnog biznisa i zato ostaju bez moćne globalne promocije. To je slučaj i sa ovom knjigom. Dva bivša direktora CIA, Džejms Vulsi i Džon Doč, pokušali su 1990. da spreče objavljivanje Kulijeve prethodne knjige “Nesveti ratovi”, gde se govori o ulozi CIA u formiranju Al Kaide i o angažovanju Osame Bin Ladena, na zadacima kontrolisanog terorizma, kako bi se podrili ruski interesi u Avganistanu i na prostoru bivših sovjetskih republika Kaspijskog regiona.

Pogledajmo ukratko, kako Kuli vidi pozadinu Izraelsko – Iračkog neprijateljstva hiljadama godina, a koje se uz pomoć Amerike nastavlja i danas. Kuli, prvo, uočava istorijski kontekst u kome se vidi dugogodišnja želja Izraela da poseduje zemlju koja se nakada zvala Vavilon. Još 500 godina pre nove ere istorija beleži masovne deportacije Jevreja iz stare Judeje od strane Vavilona. One su uzrokovale i poznato sedamdesetogodišnje jevrejsko zatočeništvu u Vavilonu. Oni koji ni nakon okončanja zatočeništva nisu želeli da se vrate u Palestinu, dobili su pod novom upravom Arapa u Persiji neku vrstu lokalne samouprave, kako se ne bi mešali sa Muslimanima i hrišćanima.

Jevreji u egzilu su tako imali i svog vladara (egzilarha), koji je bio iz roda izraelskog kralja Davida (vladao je 1000 godina pre Hrista). Ova zajednica se veoma brzo razvijala i doživela veoma dobar ekonomski procvat. Interes savremenih evropskih cionista za Mesopotamiju potiče od Pre prvog svetskog rata. Tada je jevrejska Asocijacija za kolonizaciju u dogovoru sa turskom vlašću, koja je držala pod upravom čitavo područije Mesopotamije, počela pripremu za masovno naseljevanje Jevreja iz Evrope i Rusije na područija današnjeg Iraka, Irana, Palestine, Egipta, Kipra, Sirije i Istočne Anadolije.

Kuli tvrdi da je u to vreme britanski ambasador u Istambulu hitno izvestio London da cionisti žele da osnuju svoju državu u Mesopotamiji. Nakon Drugog svetskog rata, kada je ovo područije došlo pod kontrolu Velike Britanije i SAD, kreće intenzivno naseljevanje Jevreja u Izrael, koji postaje medjunarodno priznata država. Ali kako su Jevrji “punili” narodom svoju državu?

Tajnim planom “Operacija Vavilon”, iseljeno je u periodu od 1948. do 1951. oko 300 000 Jevreja iz Iraka i naseljeno u novu jevrejsku državu u Palestini. Šta je odjednom nateralo Jevreje iz Iraka koji su imali sasvim solidnu i bogatu zajednicu sa lokalnom samoupravom da se sele u Izrael? Naterao ih je nepodnošljiv teror i nasrtaji na stanovništvo od strane Iračana(!)

Kako Kuli otkriva iza ovog terora zapravo je stajao MOSAD sa svoje dve prve operacije izvan područija Palestine. Operacije su se nazivale “Ezra” i “Nehamia”. U knjizi je opisano i iskustvo bivšeg Mosadovog agenta, Neima Giladija, Jevrejina rodjenog u Iraku. On je 1998. potvrdio da je Mosad podsticao teror koji su nad iračkim Jevrejima navodno 1950. i 1951. sprovodili Muslimani i Arapi širom Iraka, samo zato da bi ubrzali njihovu emigraciju iz tih zemalja i naseljavanje Izraela.

Giladi je čak izvestio da su MOSADOVI agenti bombama rušili jevrejske sinagoge, a da bi za to krivicu odmah prebacivali na iračku vladu. Sve ove operacije pokrivao je sam izraelski premijer Ben Gurion. Tako je čitava autonomna jevrejska zajednica u Iraku, iako veoma napredna i ekonomski razvijena, prosto iščupana i naterana da se preseli u Izrael. Ben Gurion se nadao da će sa proteranim “izbeglicama”, kako ih je nazivao, stići i njihov novac i imovina, ali Hašemitska kraljevina Iraka, nije dala Jevrejima da iznose ni novac, ni stvari, pa su irački Jevreji u Izrael stigli bez prebijene pare samo sa po jednim koferom garderobe.

Ali i takvi Jevreji bili su izgleda poželjni novoj izraelskoj državi, makar da čuvaju privatne posede i izvorišta vode. Ovakav vid borbe podsticanjem kontrolisnog terora i plasiranjem dezinformacija, kasnije je postala doktrina Ben Guriona, koji je Irak predstavljao širom sveta kao najveću opasnost za Izrael. Potpuno isto, tvrdi Kuli, učinili su američki neokonzervatici preko svojih političkih marioneta, predsednika Buša i premijera Blera lažnom pričom o iračkom oružju za masovno uništavanje. Za to su korišćeni plaćenici poput Ahmada Čalabija koji je iz Iraka plasirao gomilu laži.

Sve je zapravo bila dugo godina smišljana propaganda za već odavno priprmljeno osvajanje Iraka. Još 1993. neokonzeravativni aparat u Vašingtonu, puštao je u javnost naznake da Sadam Husein stoji iza bombaškog napada na Svetski Trgovinski Centar. I prethodni i novi konzervativci u Klintonovoj administraciji, kao na primer Sekretar za spoljne poslove, Madlen Olbrajt (Jevrejka iz Čehoslovačke) nisu učinili ništa da opovrgnu takve dezinformacije.

Preuzimanjem vlasti u SAD 2001. sa republikancem Džordžom Bušom na čelu, novi konzervativci (neokonsi) sproveli su u delo ovu dugo pripremanu strategiju. Zanimljiva je i priča o Kurdima kako su pokušavali da steknu nezavisnost. Oko 24 miliona Kurda rasejano je po Iraku, Turskoj, Iranu, Siriji i delovima bivšeg SSSR-a. Kako su činili 15-20% iračke populacije, iračani su počeli da koriste politiku preseljavanja kurdskog stanovništa sa područija Kirkuka i čitavog južnog Iraka, gde se nalaze izvori nafte, prema severu. U južnom delu su naseljavali Arape, često beduine koji su bili presrećni jer su dobili sitne posede u blizini naftnih polja.

Zato su Kurdi na čelu sa Barzanijem, obećavali Americi da će im omogućiti stvaranje vojnih baza u okolini Kirkuka, kao i dobre poslove sa naftom, ako im pomognu u stvaranju sopstvene države.

SAD, Izrael i Iran, u kojem je na čelu bio Šah, veoma su bili zainteresovani da kurdski pokret za nezavisnot finansijski i oružano pomognu.

Kuli piše da je posebno Izrael bio aktivan u iračkoj službi unutrašnjih poslova u periodu od 1960 do 1970. Mosad je u saradnji sa iranskih šahom i njegovom obaveštajnom službom SAVAK pomogao uspostavljanje kurdskog obaveštajnog servisa nazvanog PARASTIN. Izrael je slao novac i oružije za Kurde pomažući im da pripreme gerilsku vojsku za akcije protiv bagdadske armije i njenih kurdskih pomagača, koje su prezrivo nazivali “malim magarcima”.

Kuli podseća i na tadašnjeg generala izraelske avijacije Ezera Vajcmana (kasnije predsednika Izraela), iz 1973. kada je rekao da bi želeo da Izrael ima vojne baze na obalama Eufrata.

U tajnim pregovorima i nagodbama, medjutim, Henri Kisindžer, u vreme Niksonovog mandata, tražio je da Kurdi odustanu od svoje nezavisne države, ali je obećao da će novčano biti i dalje pomagani, pod uslovom da slušaju samo samo američke naredbe.

Medjutim, Irak je tada dobio ključnu ulogu u okončanju naftog ambarga prema Zapadu zbog sukoba koji se vodio izmedju Sirije i Izraela. Tako, kada su se 6. marta 1975. sastali Sadam Husein, tada vodja BAAS partije i iranski šah Reza Pahlavi, na konferenciji OPEK-a u Alžiru, doneta je odluka da se Kurdi “potope u blato”. Ovo je Kuliju lično ispričao tadašji kurdski lider Barzani, i čak ga molio da on posreduje kod Amerikanaca kako bi nastavili da mu pružaju novčanu i oružanu pomoć. Ali uzalud. Sadam Husein zatvorio je iračku granicu prema Iranu, a Iran prestao da finansira Kurde i šalje oružije. To su ubrzo sledili i Izrael i SAD.

Susret sa Donaldom Ramsfeldom 1983. Čuveno oružije za masovno uništavanje je u stvari bio bojni otrov koji su Amerikanci prodali Huseinu u ratu sa Iranom. On ga je i koristio protiv iranskih vojnika upravo na nagovor SAD. Odatle i zadovoljstvo Ramsfelda prilikom posete Iraku na gore pomenutoj slici. Eto, kako su Amerikanci znali da Husein poseduje opasno oružje za masovno uništavanje, koje nikada nije pronadjeno jer je već iskorišćeno.

KRADJA RUSKOG MIGA 21

U knjizi je obradjena i priča iz 1960. o kradji ruskog aviona Mig 21, koji su SAD i Izarel strašno želeli da ispitaju, s obzirom da su Sovjeti ovim avionima snabdeli Arape. Operacijom je rukovodio Jakov Nimrodi, izraelski izaslanik kod iranskog šaha Reze Pahlavija i iskusan obaveštajac. On je radio i kao veoma uspešan posrednik u trgovini oružjem izmedju Irana i Izraela. Tako je jedan iračanin, Munir Rofa, pilot katoličke vere, ukrao jedan Mig 21 i dovezao ga u Izrael. Avion je odmah predat Pentagonu i deteljno analiziran. Upravo ovo je pomoglo izraelskoj avijaciji da bude nadmoćnija nad Arapima u ratu 1967.

KAKO JE CIA POMOGLA HUSEINU

Saradnja Sadama Huseina i CIA postojala je mnogo pre Sadamovog dolaska na vlast. Tako je mladi Sadam Husein još 1959. prihvatio podršku CIA u pokušaju da oktobra iste godine ubije iračkog predsednika Adela Karima Kasema. Pošto nije uspeo u tome, završio je u egzilu u Kairu, pod zaštitom predsedika Nasera. Sadam je tada bio čest posetilac američke ambasade gde je bio zaštićen i od strane CIA, odnosno njenog vrhunskog operativca za prikrivanje na Srednjem Istoku, Džejmsa Kričfilda.

I CIA je želala da svrgne Kasema jer je bio populista koji je želeo da koristi iračku naftu za dobrobit naroda kome bi zidao javne naseobine za siromašne, ali i da kupuje rusko oružje. Kasemovi glavni saveznici su bili veoma popularni irački komunisti. Naser je prezirao komuniste, jer su mu bili konkurencija za lidersku poziciju na Srednjem Istoku koju je on priželjkivao. Zato je 1963. podržao Huseinovu socijalističku BAAS partiju kada je ponovo krenula na Kasema i komuniste. Pošto su irački komunisti bili neprihvatljivi i za SAD i Britaniju, CIA je u Kuvajtu postavila tajni radio predajnik i preko njega su u Iraku za vreme udara objavljivana imena svih komunista, o kojima je CIA imala sve podatke. Sa ovim informacijama Sadam Husein i njegova partija lako su ih sve opkolili, pohvatali i pobili. Tako je Husein ipak uz pomoć CIA izvršio prevrat.

Predsednik Iraka postao je 1979. Smatran je tada od Zapada najpogodnijom osobom za sklapanje poslove sa naftnim kompanijama iz SAD, Britanije i Francske koje su poslovale u Iraku.

ARAPI U AMERIČKOJ POLITICI VIDE IZRAEL

Koliko Arapi u američkoj politici vide isključivo Izrael pokazalo se još 1991. za vreme američke operacije “Peščana oluja”, nakon iračke invazije na Kuvajt. Husein je uporno nastojao da američku invaziju poveže sa sukobom Izraela i Palestine, dok su Amerikanci pažljivo nastojali da to odvoje. Ispaljivanjem nekolko “skad” projektila na Izarel, i otvorenom pretnjom da će “spaliti pola Izraela hemijskim oružjem”, Husein je pokušao da u ratni sukob uvuče čitav arapski svet, očekujući njihov jedinstven napad na Izrael, ako bi ovaj odgovorio napadom na Irak. Amerikanci su brže – bolje snabdeli Izrael protiv -raketnim reketama, ali su veštom diplomatijom jedva uspeli da odvrate Izrael od direktne konfrontacije sa Irakom, plašeći se da bi podeljene arapske zemlje ipak kao glavnog neprijatelja videle Izrael.

Neki visoki američki vojni oficiri uporno su pravili planove da Sadama ubiju, iako je američkim zakonom bilo zabranjena likvidacija stranih političkih protivnika uz učešće CIA. Ovaj plan su, medjutim, razradli Izraelci, i planirali da Sadama likvidiraju ispaljivanjem rakete dalekog dometa kada bi on otišao u Tirkit na sahranu jednom rodjaku. Operacije je otkazana, nakon što je na probnom poligonu 5. novembra 1992. raketa pogrešno eksplodirala i ubila pet izraelskih vojnika.

Ivona Živković