Čemu nas uči istorijsko iskustvo sa britanskim poslovima na Bliskom i Srednjem Istoku…

Posledice britanske kolonijalne politike, koja je vekovima trajala, na različite načine, od Balkana, pa do Bliskog i Srednje Istoka (ali i celog sveta), trebale bi da budu opomena svim narodima koji su stradali od dugačke ruke njihovih intriga, špijunaže i direktnih agresija.

Naftni biznis je krenuo iz SAD u 19. veku i veoma brzo ga je monopolistički prigrabila kompanija “Standard oil”, Džona D. Rokfelera. Za transport nafte koja je veoma zapaljiva i nezgodna zbog svog tečnog stanja potrebna je posebna tehnika koja sprečava njeno bućkanje i razlivanje.

Rokfeler je imao patent za takav transport i odmah je došao na ideju da Standard oil snabdeva čitav svet naftom iz Pensilvanije. Potrebe za naftom su tada bile tolike da su to uspešno mogli da ostvare.

Ali, konkurencija se pojavila otkrićem nafte na drugom kraju sveta u Aziji. Problem je tu nastao, ne samo zato što su u konkurenciju za ova nalazišta ušle najmoćnije aristokratske porodice iz Britanije, Holandije, Nemačke, Francuske i Rusije, već i zato što je čitav region bio naseljen Muslimanima, a najveće posede (latifundije) imala je turska vladarska dinastija Osmana (Otomana) .

Porodica Rotšild koja obavlja bankarske poslove za aristokratsko društvo sa kartelskim sedištem u Londonu, već 1880 – je navodno preko svoje familijarne grane u Francuskoj uspela da dođe do ugovora o eksploataciji nafte na naftnim nalazištima u Bakuu u Rusiji u nameri da sa njome snabdevaju rafineriju nafte na Jadranu. Romanovi su bili rođaci britanske kraljevske kuće. Ova ruska nafta je bila mnogo jeftinija od američke. (Rotšildi su inače 1882. kreditirali gradnju rafinerije u Rijeci. Ovom rafinerijom i danas oni upravljaju preko svojih službenika i u UO uvek sedi neki njihov čovek).

Za ovaj ugovor oni su sa Turcima izgradili prugu koja je povezivala Baku sa novom pomorskom lukom na Crnom moru u Batumu. Nemačka vlastela je mnogo kasnije počela da gradi prugu Berlin -Bagdad jer je otkrila naftu u Mesopotamiji, ali je to otkriće sakrila od rođaka u Britaniji.

Švedska porodica Nobel sa svojom kompanijom preuzela je snabdevanje Rusije naftom iz Bakua preko Kaspijskog jezera i rečnim putem. Sa uspehom nove železnice Rotšildi su imali na raspolaganju više nafte nego što su mogli da prodaju. Tako su počeli da gledaju na daleki istok (posebno Japan) kao potencijalno veliko tržište odakle su planirali da maksimalno istisnu Standard oil.

Da prodaju naftu u Aziji, pomogao im je biznismen Markus Samjuel koji je našao način kako da Aziji ponudi jeftinuju naftu od Rokfelerove. Naime, on je smanjio troškove transporta pravljenjem specifičnih tankera velikog obima koji su bili dovoljno bezbedni da mogu da prođu kroz Suecki kanal.

Rokfeler je imao veću cenu koštanja zbog transporta jer su njegovi brodovi u Aziju išli oko vrha Afrike. Samjuelovi tankeri su skratili 4,000 milja putovanja do Dalekog istoka korišćenjem Sueckog kanala. Prethodni oblici tankera nisu bili tako bezbedni u zahtevima koje je nametala Suez Canal Company za transport nafte.

I posao je počeo da cveta svim kompanijama koje su transportovale naftu preko Sueckog kanala. Najbolje je prošla kompanija Šel koja je postala glavni snabdevač kerozina (petroleja) za azijsko tržište i istisnuli su potpuno Standard oil. Otkrivana su i nova nalazišta na Sumatri, Borneu i kompanije su se međusobno integrisale. Tako je iz nekoliko udruživanja nastala najmoćnija kompanija Royal Dutch-Shell Group koja se kasnije udružila i sa Nobelom i sa Standard oil-om kako bi ostvarili kartelsku monopolističku poziciju u naftnom biznisu na svetskom nivou.

Ali u tom trenutku početkom 20. veka u svetu su bile samo dve moćne grupe: Standard oil i Royal Dutch/Shell Group. Problem za obe grupe je mogao da predstavlja samo veće uključivanje Rusije u veliki naftni biznis. Jer, Rusija bi imala lako sve “u svojoj kući” i cenu nafte bi mogla drastično da obori jer bi se Kuća Romanovih bolje pozicionirala u muslimanskom svetu, od Rotšilda. Veliki broj Turaka je živeo na teritoriji Rusije, a Englezi su bili strani kolonisti. Rusko uplitanje u američki građanski rat koji je iniciran iz Londona posebno je bila neprijatna epizoda za poslove Kuće Rotšild. Eventualno povezivanje Romanovih sa Amerikom i njihovim naftnim biznisom je moralo biti isključeno. Romanovi jednostavno nisu bili poželjni u ovakvom unosnom biznisu kakav je nosila nafta jer su bili previše moćni.

Sa druge strane tu je bila i moćna Turska Imperija i eventualni naftni dil Romanovih i Osmana zbrisao bi interese Londona.

Tako je britanska agentura počela da radi jezuitskim smicalicama i metodama prikrivenog delovanja na prekrajanju političke mape čitavog regiona. I to najmoćnijim oružjem ikada – korupcijom lokalne vlastele, trgovaca i drugih uglednih i uticajnih građana iznutra.

Rusija je dobila prve političke problema već na početku 20. veka. Najpre je usledio niz prekida u snabdevanju naftom iz Bakua zbog štrajka naftnih radnika u Bakuu i Batumu 1901 i 1902.

Onda je krenuo rusko-japanski rat 1904, pa ruska revolucija 1905, pa konflikti između Muslimana Tatara i Jermenskih hrišćana koji su baš našli da napadaju i pale naftna postrojenja u Bakuu. I biznis je propao, i Standard oil je privremeno uskočio na tržište. Tako je u stvari polako uništavan biznis u kome se Rusija našla u partnerstvu sa Rotšildima.

Rusiji je onda bio potreban kapital da popravi industriju, ali zbog “političke nestabilnosti” sa Jermenima nisu mogli da računaju na prefrigane bankare iz Londona (koji su im iza leđa već radili o glavi).

Do 1912. Rotšildi su već prodali na berzi sve svoje naftne deonice u Rusiji i kupili udeo u Royal Dutch Shell. Udeo Rusije u naftnom biznisu je naglo opao od 31 posto 1904. na samo 9 posto 1913. Familija iz Rusije od 1917. kada je carevina razorena više nije bila konkurencija u naftnom biznisu.

Sa turskom je problem bio u tome što je osmanska dinastija počela da se povezuje sa nemačkom aristokratijom i prima investicije Dojče banke, i počeli su i da grade prugu Berlin- Bagdad. I Britanija je morala da uskoči u posao rušenja problematičnog sultana Abdula Hamida II.

Demontaža Turske

B’nai B’rit je krovna organizacija za tajne agenturne poslove pod kojom rade mnoge obaveštajne i druge tajne mreže koje navodno štite jevrejske interese širom sveta. U stvari štite interese britanske aristokratije koja sebe naziva starim engleskim imenom za venecijanske trgovce – jews. I oni nemaju nikakve veze sa tzv. jevrejskim narodom koji je za njihove potrebe izmišljen. Narod je narod, a aristokratija je viša klasa.

Knjigu “The Inner Folds of the Ottoman Revolution” napiso je Mevlan Zadeh Rifat i objavljena je 1929. Autor je Turčin koji je bio na strani sultana u vreme prevrata koji su izveli Mladoturci 1905.

U knjizi on otkriva mnoga tajna društva i klanove koji su formirani od strane britanske agenture čistom korupcijom i manipulacijama. I istoričar Jozef Bruda sa Šilerovog Instituta obelodanio je kako je funkcionisala ova britanska zavera protiv Otomanske Turske koju je osmislila i vodila agentura pod patronatom organizacije B’nai B’rit.

Glavna okosnica za podrivanje sultanata je bio Komiet “Partije progresa i ujedinjenja”, iz projekta “Mlada Turska”, kasnije nazvan Mladoturci. Glavni osnivač Mladoturaka je bio izvesni Jevrejin sa imenom Emanuel Karaso koji je osnovao ovo tajno društvo 1890. u Saloniki (tada je bila u Turskoj, danas u grčkoj).

Karaso je bio Veliki majstor italijanske masonske lože koja je nazvana “Uskrsnula Makedonija” i ona je postala glavni štab Mladoturaka i svi njeni lideri su bili članovi ove lože. Radila je pod okriljem masonskog Škotskog obreda i njegove lože Velikog Orijenta. Karoso je vodio čitavu obaveštajnu mrežu Mladurturaka na Balkanu (gde su imali svoju ispostavu nazvanu “Mlada Bosna” koja će likvidirati austrougarskog prestolonaslednika i za te usluge je dobio unosan trgovački posao snabdevanja hranom čitave Turske za vreme Prvog svetskog rata. On je bio taj koji je lično sultana Abdula Hamida II obavestio da nije više na vlasti i uhapsio ga.

Čitavu otomansku imperiju su Britanci nazvali tada “evropskim bolesnikom”, jer je imala veoma tolerantan odnos prema svim etničkim zajednicama koje su u njoj živele, a to su bili pored Turaka: Sloveni, Grci, Arapi, Jermeni, Kurdi…

Ova ogromna imperija je obuhvatala današnju Siriju, Irak, Jordan, Palestinu i Arapsko poluostrvo. Tu je bilo pola Grčke, pola Bugarske, pola Srbije i čitava Albanija. Bila je mnogo veće teritorija nego današnja Turska. Ali, etničkih sukoba nije bilo sve dok ih nisu raspalili Britanci.

Glavni finansijer turske masonerije je bio veliki majstor Škotskog obreda iz Francuske Adolf Kremije, koji je takođe bio i rukovodilac B’nai B’rit za francusku podružnicu ove organizacije.

On je bio i patron tajne otporaške organizacije “Mlada Francuska” koju je vodio Đuzepe Macini, (a koji je bio osnivač i grupe “Mlada Italija”) i pomagao je britanskoj marioneti Napoleonu III da dođe na vlast. Sve što je Napoleon III radio, a posebno je “pomagao i štitio” Otomansku Tursku , radio je u interesu britanske vlastele.

Još 1862. u vreme američkog građanskog rata, Đuzepe Macini je pozivao sve svoje agente svuda u okolini Rusije kako bi potpalili revolt protiv Aleksandra II koji je podržavao Linkolna.

Nešto kasnije, uz pomoć Mlade Poljske, Macini je počeo rad sa i “Mladim Osmanlijama”, na otporaškom instruiranju po projektu koji je osmislio mason Adam Smit u Parizu.

Već 1876. prvobitni “otporaši” nazvani “Mlade Osmanlije” na kratko su uzeli vlast u Konstantinopolju. Odmah su prekinuli dužnički moratorijum koji je uveo sultan i isplatili Britancima turske dugove, zatim objavili slobodnu trgovinu i doveli u Tursku anglo-francuske bankare. Ali, ubrzo su bili zbačeni sa vlasti, da bi se veoma brzo vratili na političku scenu kao Mladoturci.

Bruda spominje i roman “Greenmantle” iz 1916, Džona Buhana, gde je glavni junak britanski špijun koji je vodio Mladoturke.

Buhan je kasnije otkrio da je za lik špijuna koristio stvarnog engleskog plemića Obrija Herberta, koji je bio vrhovni britanski veliki majstor nadzornik za sve britanske špijune na Srednjem Istoku i na Balkanu za vreme Prvog svetskog rata. I Lorens od Arabije je kasnije označio Herberta, kao stvarnog vođu Mladoturaka.

Moćna porodica Obrija Herberta je držala najmanje četiri grofovije, a najviše je zaslužan za stvaranje Albanije u kojoj su preko noći nestali svi Srbi, i svi su postali Albanci.

Herbertov deda je bio Macinijev patron, a otac je vodio britansku masoneriju od 1880. do 1890. Njegov ujak je bio britanski ambasador u SAD. Dakle, poroduca veoma zaslužna na poslovima za interese Krune. U pomenutom romanu Buhan pominje i Karasa sa imenom Karuso.

Dramatizaciju ovog romana BBC, Radio 4, odbio je da emituje 2005. sa obrazloženjem da bi to bilo uvredljivo za Muslimane. U fikciji (čitaj propagandi namenjenoj Evropi i Americi) ovog romana se ono što su zaista radili Britanci na terenu u Muslimanskom svetu podmetnulo Nemcima.

Nemački agenti tako po Turskoj traže mitsku figuru koja bi zaglupljivala sve Muslimane velikim snovima iz Raja, dok bi oni tamo pravili biznis. Jedini sposoban da u rajsku priču ubedi baš sve je bio jedan lik nazvan Greenmantle (Zeleni mantil) koji, na žalost, umire i nemački agenti moraju da ga krišom zamene lažnim prorokom.

I američka vlada je učestvovala u zaveri. Od 1890, pa sve do Prvog svetskog rata, tri američka ambasadora su bila su u Turskoj: Oscar Straus, Abraham Elkin, i Henry Morgenthau. Sva trojica su bili prijatelji Simona Wolfa i sva trojica zvaničnici B’nai B’rith…

Bruda tvrdi da je genocid nad Jermenima bio planiran i da je taj zadatak imao poseban komitet Mladoturaka koji su vodili balkanski Jevreji. Oni su delovali kao sinkretistička muslimansko-jevrejska sekta u kojoj su učestvovali i turski korumpirani političari poput: Talat Paše, Ismaila Envera, Behadin Šahira, Džemala Beja (ministra finansija koji je radio sa Jevrejima) i porodica Nizam. Zapravo su se svi predstavljali kao Muslimani, a radili su za Britaniju i njihove interese.

Sinkretizam je kombinacija različitih oblika verovanja i delovanja i sprovodi se preko masonskih loža. Vera u novac i interes je zapravo satanizam koji povezuje sve ljude svet bez obzira na veru, jezik, državu.

Talat Paša je bio ministar unutrašnjih poslova i režimski diktator za vreme Prvog svetskog rata. Bio je član Karasove masonske lože u Solunu. Godinu dana pre državnog udara, Talat je postao Veliki majstor Škotskog obreda masona u Otomanskoj imperiji. Talat je u istoriji sa Ismailom Enverom zapisan kao glavni izvršitelj pogroma Jermena. Da ne bi svedočio od koga je dobijao instrukcije, ubijen je…

Dirigovanje mladoturskom politikom

Kada su došli na vlast, Mladi Turci su mahali zastavom demokratije, ali su uskoro prešli na pan-turkizam. Ideja je bila da se napravi država koja uključuje sve turke u Aziji. S obzirom da je pola tih Turaka živelo u Rusiji, ideja je značila sukob sa Rusijom.

Ovu ideju je u stvari izneo mađarski cionista, Armonius Vamberi 1860-tih. Vamberi je postao sultanov savetnik, pri čemu ga je savetovao po instrukcijama lorda Palmersona iz britanskog ministarstva spoljnih poslova. Vamberi je kasnije pokušao da mešetari u dogovoru između cionističkog lidera Teodora Hercla i sultana oko stvaranja Izraela. (Hercl je bio još jedan ubačeni britanski agent u islamski svet sa sumanutom idejom da pravi “otadžbinu” za milione Jevreja rasejanih širom sveta. Na kraju je na tom mestu osvanula utopijska država Cion, a stvarno privatna vojna baza naftnog kartela koju finansiraju njeni građani (Jevreji dovedeni tu iz Rusije i Turske i kao i Jevreji poreski obveznici SAD).

Onda su izneli plan stvaranja pan-islamske države, u kojoj bi bili objedinjeni svi Muslimani širom sveta.

Ni ova ideja (koju danas vodi nekakav ISIS ) nije stvorena u Turskoj, već ju je prvi izneo britanski plemić Vilfred Blant! On potiče iz porodice koja je bila među kreatorima Bank of England.

I Blant je bio moćna figura britanskih obaveštajnih struktura koji je branio ideju islama, koji bi navodno trebalo da uništi Rusiju. Ova porodica je bila kasnije zaštitnik britanskog KGB špijuna, Kima Filbija…

Britanija je za to vreme tajno podupirala sve antiruske nezavisne pokrete u okviru turske imperije. Tako su kontrolisali opoziciju. Podržavali su i arapski nacionalizam i njegovog ubačenog lidera Lorensa od Arabije.

Podržavali su srpski nacionalizam koji je vodio i podstrekivao britanski agent Siton Votson pod pseudonimom Skotus Viator. On je bio poreklom iz trgovačke porodice i radio je kao “humanitarac” na funkciji počasnog sekretara Fonda za pomoć Srbiji od 1914. Preko ovih “humanitarnih” fondova i nevladinih organizacija se kanališe novac za podmićivanje i razne tajne operacije.

Albanske nacionaliste je vodila lejdi Danam, bugarske Noel Bakston.

Cilj svih ovih nacionalizama je bio slabljenje Turske čiji posedi su morali da budu rasparčani i ponovo podeljeni između Britanije i Francuske. Britanija je tako podržavala ideju “Veće Jermenije” a podrška je dolazila iz agentura uticaja iz Turske, Irana i Rusije. Svi su im tobože davali podršku. Istovremeno su Kurdima ubacivali ideju o “Većem Kurdistanu”. Huškana je na bunt protiv Otomanske imperije svaka etnička zajednica.

Bruda još piše da je drugi važan segment uticaja bila štampa. Dok su bili na vlasti Mladoturci su vodili nekoliko novina.

Za urednika lista “Mladi Turčin ” postavljan je cionista Vladimir Žabotinski koji je stigao ubrzo nakon prevrata. On je školovan takođe u Italiji. Kasnije je otišao u Izrael gde je osnovao nadaleko poznatu terorističku organizaciju Irgun. Vlasnik ove novine je bio jedan član turskog vladajućeg kabineta, ali su je zaista finansirali iz tada već cionističke Rusije. Stvarni urednik i vlasnik je bio holandski cionista, Jakob Kan, koji je bio lični bankar holandske kraljevske porodice.

Za samo četiri godine vlasti (od 1908. do 1912.) Mladoturci su provocirali Balkanske ratove (1912-1913) među Turcima, Grcima, Bugarima i Srbima. Do 1914. svi ovi ratovi su podstakli mržnju i netrpeljivost u regionu što je bilo veoma važno kako bi se zapalio Veliki rat. Ovaj rat je konačno potpuno prekrojio Srednji i Bliski istok.

Još jedan saradnik Karasa je bio Aleksandar Helphend poznatiji kao Parvus, finansijer ruske oktobarske revolucije. Ubrzo nakon 1905-te Parvus je otišao u Tursku gde je postao ekonomski urednik druge novine “Mladih Turaka” (Turska domovina). Parvus je bio Karasov partner i u trgovini žitaricama i oružjem za tursku vojsku za vreme Balkanskih ratova (tj. ratni profiter). Kasnije se vratio u Evropu kako bi aranžirao tajni zapečaćeni voz kojim je Lenjina vratio natrag u Rusiju 1917. da završi revolucionarni posao.

Svi ovi ljudi koji danas i u Srbiji i širom sveta rade po diktatima stranih savetnika, koji ih po inostranstvu stipendiraju i školuju, a onda šalju na razne zadatke (kao svoje zlatne ritrivere da im donose ulov), vlastela nagrađuje novčanim koskama i koskicama koje ovi “retriveri” zbog svoje intelektualne ograničenosti nikada u prirodi ne bi našli. Nikakvu progresivnu ili bilo kakvu ideologiju ovi psi ne mogu imati jer njihov neprosvećeni intelekt nema kapacitet koji ima zaludna i dobro znanjem potkovana aristokratija. I zato se ova ista igra odvija već vekovima po istom principu, svuda po svetu.

I zato se u glavama ovih uhlebljenih i začešljanih retrivera s vremena na vreme naprasno javljaju ideje o liberalizmu, nacionalizmu, demokratiji, raznim deklaracijama o Jermenima, evropskoj perspektivi i slično. Oni jedino nisu u stanju da vide sopstvenu realnost a to je da su i oni svi oni samo poslušni uhranjeni retriveri željni sve veće i veće koske…

Srbija je danas u raljama britanske masonerije koja je okreće ka EU, kako bi se sa ovom organizacijom povezalo opšte siromaštvo i beznađe i ogromna pljačka koja je u Srbiji prisutna, već više od 100 godina. Zato je i podmetnut za glavnog tutora srpskoj marionetskoj vladi britanski agent Majkl Devenport. Ideja je da se Srbima masovno ogadi EU , da se kao društvo podeli na dva odavno prevaziđena stereotipa: progresivno (zapadnjačko) i konzervativno (rusko) te da ona bude večito zapeta puška na Balkanu.

Ivona Živković