U sumrak imperije Ujka Sema : Zašto je general Paton postradao kao američki patriota…

Kako je stradao, proslavljeni američki general i veliki patriota, Džordž S. Paton, postao bi sigurno 34. predsednik SAD, umesto Dvajta Ajzenhauera, da mu nikada dokazana zavera nije došla glave: nakon dva nameštena sudara iz kojih se nekako izvukao, zvanično je objavljeno da je umro od embolije pluća. Da li bi svet izgledao kako danas izgleda, da je Paton ostao živ?

Sjedinjene Američke Države su za nas u SFRJ i Srbiji nakon Drugog svetskog rata, sve do devedesetih godina prošlog veka, bile najmoćnija, najmodernija i najimpersivnija moderna država na svetu. Iz SAD su dolazili najlepši filmovi, popularna muzika , automobili, televizija i mnoge industrijske inovacije, ali i najlepše čokolade, žvake, cigarete i pića. U Beogradu je decenijama radio veoma pupularni američki kulturni centar, a blještavo bela zgrada američke ambasade u ulici Kneza Miloša je bila jedna od najlepših zgrada.

Danas je američka ambasada, nakon što je pretvorena u bunker bez prozora, napuštena i niko neće da je kupi. SAD su od pre četvrt veka od dotadašnjeg saveznika mnogih država, postale neprijatelji i za mnoge Evropljane, sinonim političke bahatosti, okupacije, nasilja i terorizma. Holivudski filmovi su od puritanske čednosti i naive postali odraz rediteljske psiho izopačenosti, prepuni psovki, prostakluka i patološke brutalnosti, a popularna rok „muzika” je prerasla u agresivno recitovanje upakovano u gotovo pornografske spotove. Neurotičnost je postala masovna karakterna osobina Amerikanaca, a dominantni religijski kult je postao novac i potrošačka neumerenost.

Američki TV programi (posebno informativni) slika su omasovljene imbecilnosti i novinarske uniformnosti, a potenciranje rasne jednakosti u odabiru TV prezentera je postalo morbidno u nastojanju da se promovišu upravo rasni mešanci. Kada za nekoga danas čujete da je Amerikanac ne znate više kakav rasni hibrid da očekujete: crveni i tamnoputi ljudi kosih očiju ne mogu se nigde više na svetu naći osim u SAD.

Iako su i iz Prvog i Drugog svetskog rata SAD izašle kao velika sila pobednica čiju vojsku i državni vrh su vodili belci evropskog porekla, danas se ta Amerika definitivno ne može više prepoznati. Pomenuti rasni mešanci, azijati i crnci, danas definitivno (bar formalno) vladaju američkom državnom upravom. Kako je do toga došlo i zašto je Amerika nakon pobede u dva svetska rata morala drugima, posebno komunistima, da čini političke ustupke?

Jedan od onih koji je naslutio da će ovi ustupci doneti Americi veliko zlo u budućnosti bio je proslavljeni general Džordž S. Paton.

Tačno 21. decembra navršiće se 69 godina od kako je Paton (1945) perfidno ubijen. To se upravo može zaključiti iz mnogih beležaka i pisama, posebno iz njegovog dnevnika koji je vodio i uopšte iz kompletne vojne arhive koja je dokumetovala Patonove aktivnosti.

Knjiga „Patonovi dokumenti” (Patton Papers 1940-1945) objavljena je prvo 1947, ali tek nakon drugog objavljivanja osamdesetih godina u izdanju Houghton Mifflin Company iz Bostona, čita se savim drugačije i jasno se vidi kome je i zašto general smetao. Da je Paton namerno ubijen pisao je i poznati publicista Justas Malins. Iznećemo ovde najzanimljivije detalje.

Patonove dnevničke beleške i brojna privatna pisma, između ostalog, otkrivaju kako je iz Londona orkestriran Drugi svetski rat, kako je nadziran i usmeravan Ajzenhauer, gde je nađeno 6 miliona Jevreja kojima je trebalo naseliti Izrael, kako je Amerikancima naloženo da sovjetskim (jevrejskim) komunistima daju teritorijalne ustupke u istočnoj Evropi i zašto je nemački običan narod morao masovno da strada.

Neustrašivi i neposlušni general

Džordž Paton je bio najuspešniji i najcenjeniji američki general za vreme Drugog svetskog rata. Nemci su se najviše plašili njega. Čim bi se proneo glas da će on komandovati armijom na nekom frontu, Nemci bi tamo slali čitave divizije. Pre nego što je ubijen 1945. bio je komandant Treće armije koja je ušla u Nemačku. Smatrao je da rasparčavanje Nemačke i davanje istočnog dela sovjetskim komunistima, može predstavljati veliku opasnost za hriščansku Evropu.

Paton potiče iz imućne američke anglo-saksonske porodice. Njegov deda po majci, Benjamin Dejvis Vilson je bio gradonačelnik Los Andjelesa i državni senator. Planina Vilson u planisnskom vencu San Gabrijel je dobila ime njemu u čast. Studirao je na Vest Pointu gde je zbog matematike morao da ponovi školsku godinu. Sve vojne veštine je nastojao da savlada i svakim detaljem je nastojao da pokaže svoju nadmenost i neustrašivost. Bio je učesnik olimpijade u Stokholmu1912. u pentatlonu. Precizno je pucao, mačevao, jahao, trčao, plivao, leteo avionom…Dizajnirao je i sopstvenu sablju, a nosio je i dva pištolja Colt 45 sa drškama od slonovače i urezanim inicijalima. Prva bitka u kojoj se proslavio kao komandant je bila hvatanje revolucionara Panča Vile, 1916 -te u Novom Meksiku. Ubijena su tada sa Vilom još tri revolucionara i njihovim leševima je kao trofejima okićena vojna auto povorka pri povratku u bazu. Paton je bio u potpunosti posvećen vojničkom životu i negovao svoj imidž neustrašivog i nepobedivog komandanta. Na frontu u Severnoj Africi je briljirao kao komandant armije. Od svojih vojnika je zahtevao maksimalnu izdržljivost i disciplinu. To je mnogim drugim generalima smetalo, a posebno je počeo da zazire Ajzenhauer, tada komandant združenih snaga u Evropi. Kada se 1943. vratio iz Afrike nakon velike pobeda kod Gafsa i Gela, sklonjen je sa pozicije komandanta. Razlog je bio što je navodno dva svoja vojnika u jednoj italijanskoj bolnici, koji su dobili dijagnozu psihičke iscrpljenosti, išamarao i nazvao ih “jevrejskim kukavicama”. Američki mediji (koje su držali Jevreji ) su tu priču iskoristili da ga napadnu, podstičući Ajzenhauera da ga skloni.

Ajzenhauer – svezana ruka i noga Britanije

Ajzenhauer nije voleo Patona jer se nije uvek povinovao njegovim naređenjima. Stoga je smatrao da nije dovoljno pouzdan da vodi iskrcavanje u Normandiji. U stvari više se plašio da Paton ne učini korak više od onoga što je London očekivao od američke vojske i što je Britaniji bilo u interesu (zapravo britanskoj aristokratiji). Tako je Ajzenhauer (kao njihova isturena ruka u SAD) iskoristio priču o šamaranju vojnika i komandu za iskrcavanje u Normandiji je dobio general Omar Bredli.

Paton je i Ajzenhauera i Bredlija prezirao. Tako je u svom dnevniku 18. januara 1944. Paton zapisao: “Bredli je čovek velike osrednjosti. Komandujući u Beningu on je propustio da uvede disciplinu. U Gafsi kada je izgledalo da će Nemci možda napasti sa našeg desnog boka, on je sugersiao povlačenje štabova korpusa u Ferainu. Ja sam to odbio.” Paton je dalje analizirao veliki broj primera lošeg Bredlijevog komandovanja nazivajući ga često “nekompetentnim glupanom”.

Nemci su takođe Patona smatrali najboljim komandantom i verovali su da će ipak on voditi taj odlučujući napad skrcavanja preko Engleskog kanala. Zato je Ajzenhauer rešio da prevari Nemce tako što je Patonu dao komandu nepostojeće vojske, koja se sastojala od drvenih aviona i tenkova na naduvavanje koji su kao makete postavljeni u južnoj Engleskoj, kako bi nemačka izvidnica zaključila da će on udariti preko najužeg dela kanala Pas de Calais u Francuskoj. Čak nedeljama nakon D- dana, Nemci su nastavljali da gomilaju svoje trupe prema Pas de Calais, očekujući da će Paton odatle udariti kad tad. Paton u svom dnevniku Ajzenhaurera ponegde naziva “Božanskom sudbinom”, ali mnogo više “budalom”. Smatrao je i da previše pije. U svoj dnevnik Paton je zapisao da ga u njegovoj uspešnoj afričkoj misiji Ajk nikada nije podržao niti mu poželeo sreću kada je kretao. I opet ga zbog toga nazvao budalom. “Ni Ajk ni Bredli nisu imali kvalitet. Ajk je svezana ruka i noga Britanaca, ali on to ne zna. Mizerna budala”, zapisao je Paton. Paton je otkrio i da je prezirao Ajzenhauerovu sluđenost za svojim “šoferom”, izvesnom Kej Samersbi i odvraćao ga da se razvede od svoje žene ne bi li se oženilo sa njom. Njihova veza očito nije bila „samo mit” kako se predstavlja. Kej Samersbi je bila britanski obaveštajni oficir i profesionalna prostitutka koja je imala zadatak, osim da Ajzenhauera špijunira, i da vrši uticaj na njega da na prvu liniju fronta šalje što više američkih vojnika, a ne britanskih. Englezi su za vreme Drugog svetskog rata od Nemačke već pretrpeli ogromne gubitke i doživeli teška stradanja pa je Čerčil imao veliki problem sa vojskom. Naravno nisu se ni Čerčil ni britanska aristokratija brinuli zbog života Engleza, već za svoj tron koji su smestili u Londonu (nakon bekstva iz Venecije) . Ovakvo agitovanje Kej Samersbi, platilo je zato svojim životom, po nekim procenama, bar 100.000 Amerikanaca.

Sovjetski komunisti kao tajno britansko „oružje”

Izazivanje ratnih koknflikta je za vlastelu veliki rizik, jer se tada pokreće ogromna vojna sila i generali dobijaju ogromnu moć. Zato je najbolje da generali uvek budu na neki način zavrbovani, ucenjeni ili novcem namamljeni na određeno ponašanje. Dobar general nije uvek i poslušan, i takav je bio Paton. Ne samo što je bio iz ugledne i bogate porodice, već je bio i srećno oženjen sa Betrais Ajer jednom od najbogatijih žena Amerike. Nije se mogao ni podmititi ni uceniti, ni zavesti agentkinjama poput Samersbi, a imao je svoje političke stavove do kojih je držao i za aristokratiju iz Londona je počeo da predstavlja problem. Aristokratija je preko sovjetskih komunista htela da ostvari svoje tajne planove i već smo ranije pisali čija je skrivena ruka i na koji način sklonila sa trona rusku dinastiju Romanova. Pokušavali su zato da sklone i Patona.

Britanija tražila da Amerika čini ustupke komunistima

Za vreme press konferencije 8. maja 1945. na pitanje novinara da objasni zašto Amerikanci nisu ušli u Prag , Paton je odgovorio: “Bilo nam je naređeno da to ne činimo.”

U pismu svojoj ženi od 21. jula 1945. on piše: “Mogao sam ga zauzeti (misli na Berlin) da mi je bilo dozvoljeno”.

U stvari, Ajzenhauer mu nije dozvolio da uđe ni u Berlin, ni u Prag, zadržavajući ga da bi Sovjeti okupirali ova dva grada kao “oslobodioci”. Za Patona i druge američke generale koji su ovo shvatili ova odluka je ravna najvećoj izdaji u istoriji SAD od Benedikta Arnolda (američkog generala koji je 1780. u vreme Rata za nezavisnost prešao na stranu Britanije). Ovu drugu izdaju je sproveo Ajzenhauer. Britanci su očito kontrolisali i Staljina.

U svoj dnevnik, 18. maja 1945., zapisao je razmatrajući mogućnost napada na komunističku Rusiju: “Po mom mišljenju američka armija, kakva sada postoji, mogla bi sa velikom lakoćom da dotuče Ruse, jer dok Rusi imaju dobru pešadiju, nedostaje im artiljerija, vazduhoplovstvo, tenkovi i uopšte znanje da koriste ove kombinovane vojske… s obzirom da ih mi nadmašujemo u sva ova tri roda. Ukoliko bude neophodno da se borimo sa Rusima, onda što pre to bolje”.

Obračun sa komunistima su zapravo sprečavali Ruzveltovi savetnici, Henri Morgentau i Bernar Baruh (obojica britanski agenti), koji su se tobože zalagali za posleratovske veze sa Sovjetima. Očito je da je Hladni rat već tada bio planiran, jer je upravo on omogućio Sovjetima da se naoružavaju i vremenom postanu najmoćnija vojna sila na Istoku sa svojim satelitima Severnom Korejom i Indijom. Svi zajedno su (danas sa Kinom) deo velike Evroazijske ekonomske zajednice koju je stvara britanska aristokratija. Tu žele da “zalepe” kao evropski granični odbrambeini kamen i Srbiju.

Posebno je poguban za Patona zato bio njegov veoma negativan stav prema jevrejskoj zajednici koja je imala svoje planove, takođe diktirane iz Londona, i koja se širila sa komunizmom. (Komunizam i cionizam su potekli iz iste ideološke kuhinje, sa ciljem da se stvori Izrael). Tako je Paton kao komandant Treće armije koja je ušla 1945 u Nemačku, odbio da nemačke obične građane masovno iseljava iz njihovih stanova, kako bi se u njih uselila takozvana “raseljena lica”, odnosno Jevreji. Paton ih , nije video kao “raseljena lica”, već azijatsku masu koja je naprasno nagrnula u razoružanu Nemačku iz Rusije i Poljske. I neko ih je u tome očito podsticao i vodio.

U svom dnevniku, 29. avgusta 1945. Paton je zapisao: “Danas smo primili pismo u kome nam je rečeno da Jevrejima damo specijalan smeštaj. Ako je za Jevreje, zašto ne bi i za katolike, mormone i sl.”

Paton je još zapisao: “Izgleda da je ova naredba da se kazne Nemci kao narod, a ne pojedini Nemci. To je protiv moje anglo-saksonske savesti”.

Svojoj ženi je 31. avgusta 1945 napisao: “Čitava stvar u novinama oko bratimljenja je potpuna zabluda. Sve ta pisanja dolaze od Jevreja kako bi se osvetili. Nemci su zapravo jedini pristojni ljudi koji su još ostali u Evropi”.

Paton je tako verovao da je u pitanju samo jevrejska osveta Morgentaua i Baruha , ali očito nije shvatio da je ovo bio veliki tajni plan Londona koji je imao za cilj da “napuni” sa “raseljenim Jevrejima” Izrael (svoju buduću vojnu bazu – državu koja će im čuvati naftna polja u Severnoj Africi i Arabiji. Izrael će tako veoma brzo postati jedna od najmoćnijih vojnih sila na svetu. Najviše zahvaljujući “sisanju” američkog državnog novca i vojne tehnologije.

Ti “prognani Jevreji” u stvari su bili Hazari, azijatski narod, kojima carska Rusija nije dozvoljavala da se šire po Rusiji. Oni su postali “Jevreji” čistim ideološkim radom jezuitske intelekutalne mašinerije i njihove fabrikovane “biblijske priče” o takozvanom izgubljenom Trinaestom plemenu Izrailja.

Ideologija kojom su obrađeni (zudojeni) i namamljeni na veliku selidbu u obećani raj (Cion) je poznata kao cionizam. Ove hazarske azijate Paton je opisao u svom dnevniku 1. oktobra 1945. “Jevrejski tip “raseljene osobe” je u većini slučajeva, podhumana vrsta bez bilo kakve kulturne i socijalne prefinjenosti našeg vremena”. Paton ih opisuje kao veoma primitivne ljude apsolutno drugačije kulture i ponašanja, koji čak nisu znali da koriste posebno mesto za toalet. Opisi ovih nazovi “Jevreja” su zapanjujući.

Možemo iz ovoga zaključiti da su ovi novokoponovani “Jevreji” u stvari jedna azijatska masa koja je sa koca i konopca i ko zna odakle sakupljena i poterana najpre u revolucijom razorenu Rusiju, pa u Poljsku, onda u razorenu Nemačku i onda konačno useljena u rajski biblijski Izrael gde su dobili nova semitska (palestinska) imena i prezimena. Među njima se našao i veliki broj Rusa i Poljaka i drugih tražeći bolji život u Izraelu. I danas mnogi u Izraelu govore ruski. Jedan veliki deo Hazara je ubačen iz SSSR-a u SAD. Ali, oni su i po svom liku i rasnim osobinama (kukasti nosevi i zakošene oči) azijati-Hazari, i nemaju nikakve veze sa Jevrejima- trgovcima iz Evrope, Italije i Španije i Nemačke. Oni nisu semitskog porekla poput Palestinaca. Ovu perfidnu prevaru koju je smislilo jezuitsko bratstvo mnogi ugledni jevrejski trgovci u Evropi (posebno u Nemačkoj, ali i u Srbiji) su morali da plate svojim životom.

Smenjen zbog Hazara Kisindžera

Paton je smenjen sa komandnog mesta Treće armije jer se aktivno suprostavljao ovoj, kako Malins kaže, “najezdi skakavaca” tipa Henrija Kisindžera, regrutovanog sovjetskog agenta hazarskog porekla, koji se borio sa Patonom kako bi dobio kontrolu nad vojnom vladom u Nemačkoj. Protiv Patona je lansirana tada u SAD žestoka medijska kampanja. Paton svojoj ženi piše: “Galama protiv mene je samo sredstvo preko koga Jevreji i komunisti nastoje da uspešno sprovedu dalje rasparčavanje Nemačke”. Paton nije bio zadovoljan namerom SAD da se izvrši demobilizacija vojske. Smatrao je da rat u Evropi nije gotov sve dok su komunisti naoružani, te da samo razoružavanje Nemačke nije dovoljno. “Ako treba da se borimo protiv Rusa (mislio je na tadašnje komuniste), sada je vreme. Nadalje, mi ćemo biti sve slabiji, a oni će jačati.”

Hladni rat je upravo i imao taj zadatak: da se u SSSR ubaci američka nuklearna i druga vojna tehnologija. Špijunažu KGB-a su instruirali iz Londona, a u ovoj špijunskoj KGB misiji je učestvovao i Viktor Rotšild.

Preživeo rat, stradao u miru u zaveri

Paton je ubijen samo dan pre svog trijumfalnog povratka u SAD. Nekoliko meseci pre nego što je ubijen promenjen je njegov vozač i postavljen glavni narednik Džon L. Mims. Patona je zamolio general major Habard Gaj da dan pre puta natrag u Ameriku, 9. decembra 1945. pođe sa njim u lov na fazane u blizini Majhajma. Oko 11.45 po sunčanom vremenu i na pravom putu vozač američkog vojnog kamiona skrenuo je u suprotnu traku i udario direktno u Kadilak iz 1938., 75 special, u kome su se vozili Paton, gen. Gaj i vozač. Samo je Paton bio lakše povređen. Iako se sudar odigrao na putu dalje od baze, veliki deo vojnog personala se odmah sjatio na lice mesta. Na putu za bolnicu nakon prvobitnog sudara, i spasilačko vozilo je ponovo imalo sudar sa drugim vojnim kamionom. Paton je i ovog puta samo lakše povređen. Iz bolnice je Paton pozvao svoju ženu i tražio da ga što pre izvuče odatle “jer će ga ubiti”.

21. decembra 1945. zvanično je proglašen mrtvim usled embolije pluća. Nikakva autopsija nije vršena i ne zna se od čega je embolija nastala. U nekoliko prethodnih pokušaja njegovog ubistva rađena je opsežna vojna istraga, ali ovog puta je izostala. Niti jedan od vozača kamiona nije uhapšen. Vozač prvog kamiona Robert L. Tompson zbrisao je u London pre nego bi mogao biti saslušan. On nije ni bio ovlašćen da toga dana upravlja kamionom i pored sebe je imao dva misteriozna putnika, što je bilo protivno pravilima. Posmrtni ostaci ovog američkog heroja nikada nisu preneti u SAD i njegov grob je i danas u Luksemburgu sa izginulim američkim vojnicima. Samo je Paton stradao u miru.

Ivona Živković