Plemenita gospoda krvavih ruku…

Pošto je i kod nas nedavno (povodom slučaja ubistva u Bajmoku) nekakav “ugledni” kriminolog na neviđeno “stručno” procenio da bi ozloglašeni (i već medijski osuđeni) “ubica” (D. Đurić) da nije uhapšen postao srpski serijski ubica kao Džek Trbosek, pravi je trenutak da se i naša javnost upozna sa pozadinom slučaja Džeka Trboseka.

Slučaj Džeka Trboseka, izmišljenog serijskog ubice i danas je školski primer policijskog kriminala i puka izmišljotina koja već više od sto godina puni medije dezinformacijama i poluistinama. Mnogo je knjiga napisano o ovom slučaju sa ciljem da se dokuči “prava istina”. Prava istina zapravo nikada nije otkrivena iako je odavno otkrivena: Džeka-Trboseka je izmislila londonska policija da bi prikrila jedan veoma specifičan kriminal.

Zašto policija ponekad mora da skriva određene kriminalne aktivnosti? Zato što one mogu biti u interesu viših društvenih slojeva. Već stotinama godina civilizovano društvo se deli na vlastelu (aristokratiju) i običan narod. Vlastela je za narod nedodirljiva i policija je i stvorena da bi njih čuvala.

Između ova dva društvena sloja ipak postoji I nešto što ih povezuje, kao nevidljivi zaštitni pojas koji, između ostalog, kontroliše i rad policije – odozgo, a to je masonerija tj. civilna vojska običnih ljudi umreženih u razne tajne lože i družbe, koja ima poseban zadatak da obavlja razne poslove za aristokratiju. Isključivo tajno. Iz njihovih redova se zato na čelne pozicije najvažnijih građanskih institucija (policije, vojske, vlade , sudova, tužilaštva, medija) i organizacija (sindikalnih ili sportskih međunarodnih i nacionalnih) krišom postavljaju “braća” sa keceljom. I to više nije nepoznato.

Tako se “braća” ponekad nađu u situaciji da mogu sami sebe ili svoju grešnu “braću” (i članove njihove porodice) da zaštite od sudskog i policijskog progona, ako su se ovi ogrešili o građanske zakone. Vlastelinima ova mala upotreba masonske mreže ne smeta, ukoliko ne ugrožava njihove interese, ali im ovakve aktivnosti uvek mogu dobro doći da svoje keceljaše još čvršće drže u šaci.

Sam policijski aparat je inače mnogo moćniji i veći nego što obični građani to primećuju. U stvari policiju čine i mnogi kriminalci (preko kojih se ostvaruju tajni prihodi i uticaji), podobni mediji, razne pevaljke, pevači, glumci, novinari, književnici, prostitutke, taksisti, akademici, političari, stranački aktivisti, lekari i sveštena lica, ali i brojni “besposličari”, uličari i “prosjaci”. Tu su psihički devijantni pojedinci (za posebne namene), kao i psihopate i profi ubice. Kormilo policije svuda u svetu nastoji da drži masonerija, ove ili one vladarske oligarhije. Kada se oligarhije sukobe, sukobe se i lože, pa se i u policijskom aparatu tada događaju čistke (često fizičkom eliminacijom nepodobnih).

Najveći uticaj u masonskim ložama sveta danas ostvaruje britanska aristokratija, pa je najaktivnija i najbrojnija i njihova policijska kontrolna agentura.

U svojoj knjizi “Komitet 300”, Džon Kolmen ima i sledeću rečenicu:

“…Komitet 300 je pod najvećom kontrolom britanske monarhije, u ovom slučaju kraljice Elizabete II. Kraljica Viktorija je, verovalo se bila prilično paranoidna u čuvanju ove tajne i otišla je veoma daleko kako bi se prikrile masonske poruke ostavljane na sceni iza ubistava “Džeka Trboseka”, a koje su aludirale na povezanost Komiteta 300 sa ‘eksperimentima’ izvedenim od strane članova porodice, a koji su tada bili i visoko pozicionirani članovi Škotskog obreda Slobodnih zidara”.

Jedno od najnovijih tumačenja ove izmišljotine nazvane Džek Trbosek dao je izvesni Džon Hamer, 2012. u svojoj knjizi: “Falsifikovanje istorije- naša iskrivljena stvarnost”. Prikazaćemo delove iz njegove knjige.

Male aristokratske tajne

Priča o Džeku Trboseku počinja u kasno leto 1888. na vrhuncu vladavine kraljice Viktorije u gasom osvetljenim ulicama Londona. Tada je (31. avgusta) otkriveno izmasakrirano telo jedne prostitutke. Telo je nađeno u živopisnom sirotinjskom kvartu u rejonu Vajtčepel. Žrtva se zvala Meri En Nikols. Vrat joj je bio prerezan, a stomak rasporen toliko da su se videli unutrašnji organi. Ona je bila prva od šest žrtva “serijskog ubice” koji će se kasnije nazvati Džek-Trbosek.

Slučaj je bio u nadležnosti londonske Metropoliten policije i dopao u nadležnost inspektora Frederika Džordža Aberlejna. Njegove beleške koje je pravio u vreme istrage nisu bile objavljene punih 70 godina nakon ubistava, ali su bile u posedu izvesnog londonskog slikara, Voltera Sikerta, da bi onda došle u posed njegovog sina. I on ih je obelodanio. Na osnovu ovih beležaka Hamer je i napisao pomenutu knjigu. Ovakvih knjiga sa raznim skrivenim i neobjavljenim podacima inače ima mnogo. Mi ćemo ovde ipak izneti Hamerovo viđenje, jer je dosta eksplicitno i logično.

Sikert je rođen u Minhenu, u Nemačkoj, a u Londonu se bavio slikarstvom, kao i slikarskom podukom. Bio je član londonskog društva Camden Town Group. Tako je postao i učitelj slikanja mladom princu Albertu Viktoru koji je imao titulu Vojvode od Klarensa. Poznat je najviše po svom nadimku “princ Edi”.

Edi je bio najstariji sin Alberta Evarda, princa od Velsa (koji je kasnije postao kralj Edvard VII) i princeze Aleksandre (kasnije kraljice Aleksandre). Princ Edi je tako bio unuk tada vladajućeg monarha, kraljice Viktorije i stariji brat budućeg kralja Džordža V. Kao stariji sin on je u stvari bio prvi u naslednoj liniji za tron.

Na žalost, princ Edi je bio delimično gluv i navodno ispod prosečne inteligencije, pa su ga zbog toga rođaci izbegavali.

Kraljica Viktorija je bila iz nemačke loze Sakse Koburg Gota (dinastičke linije koja potiče od srednjovekovnih venecijanskih trgovaca, a koja je povezivanjem sa nemačkom oligarhijom polako migrirala sa svojim zlatom u Englesku).

Kao pomoć u svojoj vladavini (koja nije bila lično njena već je predstavljala interese vodeće trgovačke oligarhije tada) imala je veliki broj masonskih loža. Neki su članovi loža bili savetnici, neki izvršioci. Članovi svih masonskih loža su održavani na okupu raznim ideologijama, mitovima, legendama i koje koje su za njih smišljali i oblikovali posebni ideolozi, uglavnom učeni jezuiti). Iz Nemačke je ova loza ponela učenje filozofa Adama Vajshaupta, koji se smatra osnivačem Iluminata ( tajnog masonskog društva iz Bavarije). Vajshaupt je rođen i odrastao u bavarskom gradu Gota.

Hamer tvrdi u svojoj knjizi da je od više loža (koje su se u tajnosti borile za primat na dvoru) najznačajnija bila Royal Alpha Lodge u Kensington palati. Princ Edi je tako, po nalogu svoga oca, 1885. iniciran u ovoj loži. To znači da su za njega ljudi iz ove lože bili ljudi od poverenja. “Braća”.

Tako je 1883. Edijeva majka Aleksandra, zatražila od Edijevog učitelja slikanja, Voltera Sikerta da uvede mladog princa Edija u umetnički i književni život Londona. Mladi princ je u to vreme često bio redovna mušterija jednog bordela u ulici Klivlend, u Londonu i meta mnogih “noćnih” likova.

Sikertov umetnički atelje je bio takođe u toj ulici. Mnoge prostitutke su bile njegovi slikarski modeli. Mladog princa je on tako predstavio mnogim boemskim tipovima i prijateljima iz pozorišta koje je imao. Ali, upoznao ga je i sa jednom od svojih modela, lepuškastom irskom devojkom, koja se zvala Eni Elizabet Kruk, a koja je radila u lokalnoj prodavnici duvana. Hamer u svojoj knjizi za nju tvrdi da je bila katolkinja, dok drugi pisci tvrde da to nije pouzdan podatak. Ali, je ovo važan detalj.

Poznanstvo se pretvorilo u ljubav, pa je Eni Kruk ostala trudna, a mladi princ je odlučio da je krišom oženi. Tako su mladenci prošli kroz tajnu ceremoniju venčanja, najpre anglikansku, a onda katoličku. Kada je Eni trebala da se porodi njen gazda je zamolio Sikerta da pita nekog od svojih modela da li bi radila u prodavnici. I Sikert je našao devojku po imenu Meri Džin Keli koja je živela u jednom sirotinjskom prenoćištu za žene u Vajtčepelu.

Nekoliko meseci Meri Džin Keli je radila zajedno sa Eni Kruk u radnji i njih dve su se sprijateljile. A onda je 18. aprila 1885. Eni Kruk u jednom sirotištu rodila ćerku Alis Margaret.

Kada se vratila kući posle porođaja, njena prijateljica Meri Keli se uselila kod nje kao detetova negovateljica. Ali, Meri je noću radila i kao prostitutka kako bi popunila sirotinjski budžet. Informacija da je princ Edi ušao u jedan potpuno neprihvatljiv brak u Bakingemsku palatu je najverovatnije stigla preko kočijaša Džona Netlija. I plemstvo je pobesnelo jer je ovakav brak prvog naslednika krune bio ozbiljna pretnja za monarhiju i mogao je da izazove ustavnu krizu. Tako je neko od uticajnih savetnika Krune smatrao da to mora da se prekine i sve zataška.

Eni Kruk je verovatno saznavši od princa za bes na dvoru, ćerkicu dala na čuvanje Sikertu. Tako je ubrzo nakon izbijanja skandala, dok je princ Edi bio zatočen u Bakingemskoj palati, Eni Kruk kidnapovana i prisilno odvedena u Guy’s Hospital u Londonu. Zadržana je tamo pet meseci, a ser Vilijam Gal, kraljičin lični lekar i upravitelj ove bolnice izveo je nad njom lobotomiju čineći je tako nesposobnom za bilo kakav otpor. Psihijatri su u to vreme obožavali lobotomiju kao način lečenja neposlušnih “pacijenata”.

Onda ju je stručno proglasio ludom i Eni Kruk je do kraja života živela po institucijama, provodeći svoje poslednje dane u odeljenju za ludake u Čelsiju. Tamo je i umrla u tajnosti 1920. u svojoj 57 godini.

Volter Sikert je otišao iz zemlje čim je čuo vesti o otmici Eni Kruk i nastanio se u Francuskoj u nameri da zaštiti njeno i prinčevo dete Alis Margaret. Kada je Alis odrasla, ona i Volter Sikert su postali ljubavnici i dobili su sina – Jozefa Sikerta (Gormana). I on je bio taj koji je navodno čuvao 50 godina Aberlejnove beleške iz istrage. (Treba reći da postoje i tvrdnje da je Jozef navodno povukao ovu svoju priču i priznao da je netačna. Sasvim logično ako je možda imao kontakt sa policijom, zar ne? Ali, to ne znači da ona nije i istinita).

Ucena Meri Keli

Čitava priča bi se ovde završila kao jedna mračna epizoda u večitoj borbi i spletkama oko trona koje su vekovima sastavni deo svih vladarskih porodica i Džek-Trbosek se nikada ne bi pojavio.

Ali, pohlepa za novcem Enine prijateljice i prostitutke, Meri Keli, dala je čitavom događaju neočekivan dodatak. Ona se u Vajtčapelu sprijateljila sa tri lokalne prostitutke kojima se hvalila da “ima veze” sa kraljevskom porodicom. U proleće 1888. četvorka je tako smislila plan da traži novac od Voltera Sikerta, preteći da će u protivnom priču ispričati javno da je prestolonaslednik oženio običnu trafikantkinju i to katolkinju i da ima ćerku.

Hamer veruje da Meri Keli tako nije shvatala da je nastojanjem da uceni Sikerta (koji je možda bio član masonerije) ona uhvatila u šaku čitav klan slobodnih zidara i psihopata i gramzivaca koji su bili spremni da zarad očuvanja svojih i monarhističkih interesa ubiju bukvalno svakog, pri čemui su apsolutno uživali imunitet i zaštitu Krune. Na njih se nikakvi zakoni nisu odnosili i oni su to znali i koristili.

Sikert je o uceni odmah dojavio princu Ediju koji je obavestio svog oca. Princ od Velsa poverio se zbog ove pretnje u najvećoj tajnosti ljudima od poverenja iz lože frimasona Rojal Alfa. Upriličen je poseban sastanak poznat kao ‘Prinčevi po kraljevskoj krvi”, što je značilo da postoji neki problem u vezi istinskog naslednika trona i što je od najveće važnosti.

Složili su se tada da formiraju “lovački žur” i da bukvalno ulove u ubiju one koji prete tronu. Procenili su da bi ovo moglo da se podvede pod nekakvo masonsko krvno žrtvovanje (u skladu sa nekim od rituala iz brojnih masonskih legendi) kojima se masonima pune uši kada zasuču nogavicu i opašu kecenju i zaklinju se na poslušnost “bratskoj” hijerarhiji.

“Lovački žur” bi tako izveli isključivo članovi lože Rojal Alfa. Grupu za lovačku žurku su sačinjavali: ser Vilijama Gal, kraljičin lekar, Edijev bivši učitelj umetnosti i poeta Džejms Kenet Stefen (bliski rođak Virdžinije Vulf i frimason) i ser Čarls Voren, visoki komesar Metropoliten policije (koji nije aktivno učestvovao u ubijanju , ali je pomogao da se napravi policijski zaplet i sve prikriva falš informacijama za javnost).

Za vožnju su regrutovali kočijaša i doušnika, Džona Netlija. Ser Čarls Voren je nabavljao informacije gde su se devojke ucenjivačice kretale koristeći svoju privilegovanu poziciju u policiji. Ser Vilijam Gal je pripremio grožđe u koje je ubrizgao opijum, koji će ponuditi žrtvama kako bi ih omamio i ubio bez mnogo opiranja. Ubistva su trebala da se dogode po planu u Galovoj kočiji koju je vozio Netli.

Po beleškama Aberlejna njihov način rada je bio sličan lovu na lisice, a svakom izvršenom ubistvu su pridavali određeni rutualni obred čime su verovatno “čistili” svoje duše od odgovornosti jer su žrtve pale zarad bezbednosti monarhije. Bio je to “bratski” tajni čin koji ih je samo mogao zbližiti u velikoj i tajnoj posvećenosti Kruni.

Kolovođa – Čerčilov otac

Zanimljivo je da se kao kolovođa i mozak čitave operacije navodi istaknuti frimason koji je bio na funkciji državnog sekretara Indije, šef Donjeg doma parlamenta Britanije, i ministar finansija, lord Randolf Spenser Čerčil, otac budućeg premijera Vinstona Čerčila. Svaka žena je bila namamljena u kočiju, ubijena i osakaćena na ritualan način.

Žrtva druge noći, Ketrin Edous, bila je prema Sikertu, ubijena greškom. Saznali su da je Ketrin jedno vreme živela sa izvesnim Džonom Kelijem te da je često koristila njegovo prezime, pa su zaključili da je ona bila ta glavna ucenjivačica – Meri Keli. Zato je njen leš bio najviše osakaćen i ostavljen je simbolično nasuprot masonskom hramu u blizini puta ka Vajtčepelu.

U ostrašćenosti je neko čak kredom na obližnjem zidu ispisao poruku, koju je jedan policajac zapisao u svoj notes, pre nego je obrisana: “Juwes su ljudi koji neće biti nikad okrivljeni ni za šta”.

Reč “juwes” je, tada se verovalo, značila Jews (danas su to Jevreji, a nekada je označavala venecijanske trgovce). Ali je bila pogrešno napisana pa čim je stigao na mesto zločina ser Čarls Voren je, na zaprepašćenje podređenih policajaca, naredio da se natpis obriše, iako je verovatno bio napisan rukom ubice koga su zvanično intenzivno tražili. Kao razlog je navedeno da policija nije želela da se u Vajtčepelu stvori antisemitsko raspoloženje. Mnogi autori i istražitelji su kasnije nastojali da ovu reč rastumače u skladu sa jednom starom masonskom legendom o ubistvu veštog zidara Hirama koji su počinila tri razbojnika koji su se nazivali-Juwes. Biće da se ipak sve vrti oko istog.

Nakon ovog promašaja usledila je pauza između ubistva koja je trajala oko mesec dana, sve dok nisu uspeli da nađu pravu Meri Keli. U međuvremenu počele su da se šire glasine da je serijski ubica udružen sa masonerijom i sa kraljevskom porodicom. Konačno 9. novembra nađena je prava Meri Keli. Ovoga puta nisu hteli da koriste kočiju već su je ubili u njenom stanu i njeno mrtvo telo osakatili. Hamer tvrdi da navodno postoji policijski crtež osobe koja je poslednja viđena sa Meri Keli dok je bila živa i taj lik nevrovatno liči na lorda Randolfa Spensera Čerčila. Naravno ovaj trag nikada nije uziman ozbiljno od strane Metropoliten policije. Da bi se istraga sabotirala u policiju je na rukovodeću poziciju doveden 1889. Melvil Meknahten, koji nije imao nikakvog policijskog iskustva. On je pripadao višoj građanskoj klasi i bio je sin predsednika Istočno-indijske kompanije obrazovan na Itonu.

Tužne sudbine aktera

Poeta Dž. K. Stefen je pritisnut psihičkim problemima otišao u policiju i sve priznao, ali nikada nije uhapšen. Završio je u psihijatrijskoj bolnici, kao i njegova rođaka Virdžinija Vulf. Umro je naprasno 1892. od nekakve manije, samo 20 dana nakon što je zvanično objavljena vest o preranoj smrti princa Edija. Nakon ove vesti poeta više nije jeo, ni pio. Možemo pretpostaviti kakva je manija (ili griža savesti) nakon ovih zločina mogla da ga opsedne. Ser Vilijam Gal je umro naprasno od srčanog udara, nakon dve godine, 1890 ostavivši za sobom ogromno bogatstvo. Lekar-bogataš.

Kada je princ Edi otkrio da mu je nad ženom, Eni Kruk izvršena lobotomija dobio je nervni napad i ostao je do kraja života mentalno potpuno slomljen. Posle jednog navodno neuspešnog pokušaja da bude ubijen pod “nesrećnim okolnostima” dat je na staranje Grofu od Stratmora, koji je posedovao zamak Glamis Škotskoj. Kraljevska porodica je veoma naglašeno objavila vest da je princ Albert Viktor umro od “upale pluća” u 28 godini 14. januara 1892. , ali Hamer tvrdi da je on i dalje bio živ, ali zatočen. Stvarno je umro 1933.

Naplata usluga

Grof od Stratmora je ovim staranjem i čuvanjem tajne zaslužio veliku kraljevsku uslugu, a njegova želja je bila da se unutar porodičnim sporazumom obezbedi jednoj od njegovih kćeri da se uda za budućeg kralja Britanije. Ovaj sporazum je konačno ispunjen 1923. kada se lejdi Elizabet Bouves Lajon (njegova ćerka rođena 1900-te) udala se za budućeg kralja Džordža VI, nakon što je prethodno bila zaručena za njegovog brata (kratkotrajnog kralja Edvarda VIII koji je morao da abdicira). Tako je Elizabeta Bouves postala poznata kao Kraljica Majka (majka današnje kraljice Elizabete II).

Isplata usluge Spenseru je bila što je njegov sin Vinston dva mandata služio kao premijer, mada tračevi dvorski kažu da Randolf i nije biološki otac Vinstona Čerčila, već je to Kralj Edvard VII na koga Vinston Čerčil neverovatno liči. Da li je Randolf dobio i zadatak da usvoji ovo dete i da mu ime? I to je dvorska tajna. U svakom slučaju kada obični ljudi dođu na tako visoke položaje, nečim su velikim zadužili vlastelu. Princeza Dajana je takođe član dinastije Spenser, porodice koja se obavezala da služi monarhiju generacijama. Ona je delila građansko poreklo sa lordom Rendolfom i Vinstonom Čerčilom i nikada ne bi postala princeza od Velsa da se nije radilo o naplati neke velike usluge.

Na kraju je ubijena i bačena na na jedno ostrvo na jezeru. Istina je uvek dokučiva.

Ivona Živković