Pakao na zelenoj travi…

Lajmska bolest je samo jedna od veštački stvorenih bolesti koja je posledica prikrivenih vojnih eksperimenata u okviru istraživanja biološkog oružja. Koliko još takvih bolesti ima?

Sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka bilo je uobičajeno da se porodično i sa prijateljima odlazi na izlet u prirodu. Bio je to običan odlazak van grada koji je podrazumevao da se ponese užina ili ručak, prekrivač koji bi se stavio na travu i tu bi se proveo čitav dan. Englezi i Francuzi su ovakve izlete nazivali – piknik. Bio je to zapravo ručak na travi.

Danas sedenje, a posebno valjanje po travi, nije poželjno. Postalo je opasno i za pse i za ljude. Lekari i veterinari upozoravaju: čuvajte se krpelja! Pa zar ranije nije bilo krpelja? Jeste, ali sada su zaraženi i postali su prenosioci opasne “lajmske bolesti”. Čime su se krpelji zarazili? Da ih nije neko “vakcinisao” nekim toksinom? Na, žalost dogodilo se upravo tako nešto.

Lajmska bolest je samo jedna od veštački stvorenih bolesti koja je posledica prikrivenih vojnih eksperimenata u okviru istraživanja biološkog oružja, i koji su iznedrili i druge bolesti kao: multiplu sklerozu, fibromijalgiju, AIDS, Alchajmerovu bolest i još neke, a danas su to sve veoma “popularne” bolesti.

Uzročnik svih ovih bolesti je jedna posebno odgojena veoma sićušna proteinska forma nazvana – mikoplazma. A kako ćete biološko oružje namenjeno uništavanju neprijateljske žive sile testirati, ako ne na ljudima. I to se mora odraditi masovno, da bi se izmerio otrovan potencijal i potrebna doza takvog oružja. O stvaranju ovakve mikoplazme, koja bi služila kao oružje i njenom tajnom testiranju pisao je dosta toga kanadski profesor dr Donald. V. Skot (1924 – 2011), koji je bio i urednik kanadskog “The Journal of Degenerative Diseases”.

Šta je mikoplazma

To je veoma kratka proteinska forma koja ima karakteristike gljivice, ali i bakterije. Ona nije kao bakterija samostalna za život, jer nije u stanju da se sama hrani pošto nema sve potrebne organele za to, a nema ni ćelijski zid, kojim bi svoje organele ogradila i time održala u sebi veću energiju. Zato ova proteinska forma uglavnom „spava” u organizmu i neaktivna je sve dok je neki jači energetski impuls ne pokrene tako što je “gurne” u neku ćeliju u koju ona može da se “ugradi” i ona počne da se na neki način hrani preko nje. Praktično kao parazit. Osobine gljivice ispoljava time što jede i samu ćeliju u koju je uskočila. Mikoplazme su tako “nedovršene” tj. prelazne proteinske forme iz kojih nastaju bakterije i one su faza u stalnom pleomorfnom procesu koji nazivamo – život. Ali, mikoplazme zbog svoje nedovršenosti (neuobličenosti) očito nisu u stanju samostalno da održavaju više energije u sebi. Kada bi se mikoplazma dovršila u svom oblikovanju, ona bi postala neka bakterija.

Zvanična nauka danas još ne priznaje pleomorfizam, već se drži teorije monomorfizma te razvrstava sve proteinske forme u vrste i daje im imena. Tako naučnici razlikuju oko 200 vrsta (oblika) mikoplazmi.

One su deo života svakog prostog i složenog organizma i većina je potpuno bezopasna . One “umrtvljene” (tj. spavači) “čuče” negde u krvi ili bilo gde u međućelijskom prostoru.

Ali, četiri forme mogu biti veoma patogene kada se “probude” tj. aktiviraju. A da postanu patogene postarali su se upravo oni naučnici koji su ih proučavali i koji su bili plaćeni da sa ovim “uspavanim” proteinskim formama eksperimentišu tražeći način kako da od njih naprave oružje za ono što se naziva biološko ratovanje. Ova vrsta ratovanja podrazumeva namerno izazivanje i korišćenje virusa, bakterija, gljivica i bio-toksina uzetih ili bolje reći uzgojenih na živim bićima kako bi pomoću njih proizvodili smrtonosne bolesti kod ljudi, životinja i biljaka.

Naravno, samo naučnici-kreteni mogu da rade eksperimente ovakve vrste, a njih među naučnicima, na žalost, ima mnogo. Pare, želja za slavom i sluđenost najviše ih podstiču na ovo, ali u suštini većina obavlja ovakva istraživanja iz sopstvenih zabluda, dok jedan deo i ne zna šta i za koga radi. Jedna, od zabluda je upravo verovanje u monomorfizam kao i u priču kako se ovim radi na sprečavanju širenja opasnih bolesti.

Mycoplasma fermentans (vrsta koja ne pripada ni jednom poznatom soju u prirodi jer je napravljena “muljanjem” tj. ekstrakcijom i centrifugiranjem različitih patogenih proteinskih formi u laboratoriji) , verovatno je nastala iz nukleusa brucela bakterijuma. Brucela je inače još jedna nedovoljno formirana bakterija slabo pokretna koja parazitira među enzimima u mleku i tako se hrani. Uzročnik je oboljenja koje je poznato kao bruceloza. Brucela je opasna zbog toksina koji ona stvara kada se hrani i koji je produkt njenog metabolizma.Uništavanjem ovih enzima u mleku (tzv. pasterizacijom) i brucela je “mrtva” i ne vrši metabolizam.

Tako je napravljena mikoplazma koja kada se aktivira kao agens, može biti izazivač raznih bolesti. “Mycoplasma fermentans nije ni bakterija ni virus, već je laboratorijski mutirana forma brucele, kombinovana sa visna virusom (toksinom) iz koje je izvučena mikoplazma”, objašnjavao je dr D. Skot.

Danas je zbog uobičajene pasterizacije mleka bruceloza veoma retka bolest. Naravno, pasterizovano mlako nema ista svojstva kao živo mleko sa svim enzimima. To je mrtvo mleko.

Kristalizovana brucela je veoma moćno biološko oružje

Istraživanja u okviru stvaranja oružja za biološko ratovanje počela su da se vrše 1942. i sa manjim ili većim intenzitetom obavljaju se i danas. Rezultat ovoga je nastanak nekoliko veoma infektivnih formi mikoplazme.

Naučnici-kreteni su tako iz patogene brucele procesom centrifugiranja i još kojekakvim trikovima uspeli da stvore jednu kristalizovanu formu patogene mikoplazme koja ne postoji nigde u prirodi.

Iz jednog izveštaja koji je dugo bio državna tajna u SAD, da bi konačno 1977. bio obelodanjen za potrebe rada jedne anketne komisije u američkom kongresu, otkriva se, po pisanju dr. Skota, da je kompanija Merck ( iz farmaceutske korporacije “Merck Sharp & Dohme” koji sada prave lekove za mnoge bolesti koje su sami stvorili), izvestila američkog državnog sekretara za rat 1946. godine kako su “prvi put uspeli da izoluju jedan agens bolesti u kristalnoj formi”.

U ovakvoj kristalizovanoj (pročišćenoj) formi ovaj patogeni agens se po potrebi može čuvati u teglici ili se ubrizgati u neki organizam, da bi on tu godinama ili decenijama bio neaktivan, a onda se u određenim okolnostima “probudio” i izazvao bolest.

Kristalizovana patogena mikoplazma se tako mogla transportovati bilo gde, a da pri tom ne izgubi svoja patogena svojstva. Može se ubaciti u razne vektore (prenosioce) bolesti na primer insekte ili biljke i u lanac ishrane, a kada dođe u humani organizam (creva ili krvotok) ona se tek onda aktivira.

U mikoplazmi koja spava u krvnoj plazmi (u krvi se inače sve stvara) prisutna je veoma mala količina energije, ali čim mikoplazma dobije malo više energije (na primer stresom ili nekom traumom koju doživi njen nosilac) ovaj energetski impuls je pokrene i ona uskoči na primer u crveno krvno zrnce. A to je tanjir pun hrane. Iz crvenog krvnog zrnca ona tako jede ono iz čega treba da se stvori sterol (holesterol) u ćeliji . Crveno krvno zrnce tako propada.

U svakoj u ćeliji u telu u kojoj se nađe, u svakom organizmu (čoveka ili komarca ili krpelja) mikoplazma će se ponašati zavisno od genetskih predispozicija, ali i hrane do koje će mikoplazma stići. Razarajući ćelije domaćina mikoplazma tako može izazvati neurološke bolesti, ako pojede hranu ćelijama iz mozga, zbog čega one propadaju, ili ako se naseli u crevima može izazvati tzv. Kronov kolitis.

Multipla skleroza je mafifestacija bruceloze?

U Americi poznati stručnjak za mikolpazmu dr Harold Klark (1922-2007), autor knjige “Zašto artritis ?” tvrdio je da je “mikoplazma zajednički faktor koji menja humani imuni sistem i otvara vrata za autoimune degenerativne bolesti kao što su: AIDS, Alchajmerova bolest, bipolarna (ili manično-deperesivna) bolest, Krojcfeld -Jakobova bolest, hronični umor (mialgični encefalomijelitis), dijabetes tip 1, fibromijalgija, Hantingtonova bolest, multipla skleroza, Parkinsonova bolest” , artritis…

Prema doktoru Šaj Čing Lou, starijem istraživaču pri Patološkom institutu oružanih snaga SAD i jednom od vodećih američkih stručnjaka za istraživanja mikoplazme, ovaj agens stvaranja bolesti uzročnik je AIDS-A, kancera, sindroma hroničnog umora, Kronovog kolitisa, dijabetesa Tip 1, multiple skleroze, Parkinsonove bolesti, Vegenerove granulomatoza, Alchajmerove bolesti i artritisa”.

Donald V. Skot tvrdio je da čak i poseduje brojna zvanična dokumenta kojima može da dokaže da je ova obrađena mikoplazma uzročnik nekoliko navedenih bolesti.

Dr Skot je tvrdio i da nije ni malo slučajno što su svi oni koji su u američkoj vojsci zaradili multiplu sklerozu odmah dobili pristojnu penziju, samo da se ne bi obelodanilo da su svi oni na neki način bili u kontaktu sa brucelom i da su bili deo tajnih istraživanja i tajnih testiranja obrađene mikoplazme.

Takođe se u jednom izveštaju iz 1949. izvesnih doktora Kigera i Hedena, kako tvrdi dr. Skot, nagoveštava “mogućnost da je multipla skleroza manifestacija hroničene bruceloze na centralnom nervnom sistemu”. Testirajući približno 113 MS pacijenata, oni su našli da je skoro 95 posto bilo pozitivno na brucelozu. Bruceloza se u mozgu nastanjuje obično tamo gde se lociraju i lezije kod multiple skleroze.

Ali, zbog pogrešnog usmerenja čitave medicinske nauke deobom specijalističke medicine na 10 posebnih polja (dermatologija, endokrinologija, onkologija itd.) ljudski organizam se već decenijama unazad posmatra kao mašina kojoj povremeno “zariba” neki deo. Tako su i lekari počeli mehanički da prihvataju bolesti sa njihovim imenima i simptomima opisanim u udžbenicima i “stručnoj ” literaturi kao etikete na konzervama. Tako se i ova “obrađena” mikoplazma godinama već provlači pod raznim etiketama (dijagnozama) i u različitim “pakovanjima”.

Prikriveno testiranje mikoplazme na komarcima i krpeljima

Zašto je izabran toksin brucele? Zato što ne ubija, ali onesposobljava. I to trajno, i to su idealne osobine biološkog oružja. Koliko količinski treba imati kristalizovane mikoplazme izvađene iz brucele, na kolikoj populaciji može da se primeni i u kojoj dozi, bila su suštinska pitanja na koja je bilo moguće odgovoriti samo testovima. I to na živim ljudima kao zamorcima.

Tako je u testiranju brzine rasprostiranja ove patološke mikoplazme korišćena Brucella suis i Brucella melitensis.

Patogen je čak i patentiran tvrdio dr Skot Donald uz napomenu da poseduje taj dokument.

Prvo testiranje je obavljeno u državi Juta, juna i septembra 1952. Testiranja su vršena godinama, pa je danas je verovatno 100 posto Amerikanaca inficirano sa Brucella suis and Brucella melitensis, tvrdi dr Skot pozivajući se na izveštaj “Special Virus Cancer Program: Progress Report No. 8.

Na saradnju u testiranju je pozvana i vlada Kanade koja se vrlo rado odazvala dozvoljavajući da se i njeni građani koriste kao zamorci. Kao prenosioci (vektori) mikoplazme izabrani su komarci i krpelji.

Kanadska vlada uzgajala milione komaraca

Komarci kao prenosioci su testirani na stanovništvu Punta Gorda u Floridi kao i u gradu Belvilu u delu Ontaria, gde je vlada osnovala Dominion Parasite Laboratory gde je uzgajala 100 miliona komaraca mesečno.

Ovi komarci su onda prevoženi u Queen’s University i ostala istraživačka postrojenja da bi tu bili inficirani sa kristalizovanom mikoplazmom bruceloze. Onda su ti komarci puštani po određenim opštinama u sred noći, kako bi istraživači-kreteni odredili za koje vreme će se pojaviti sindrom hroničnog umora ili fibromijalgije.

Jedna od opština koju su testirali je bila dolina St Lawrence Seaway, sve duž puta od Kingstona do Kornvola 1984. Pustili su tu stotine miliona inficiranih komaraca. Preko 700 ljudi je u sledećih pet nedelja razvilo mijalgični encefalomijelitis ili hronični umor.

The New England Journal of Medicine otkriva u jednom članku da je “jedno od prvih izbijanja sindroma hronuičnog umora bilo u Punta Gorda 1957.”

Koincidencija je valjda to što je samo nedelju dana pre tamo registrovana velika najezda komaraca. Iako su iz američkog Nacionalnog instituta zdravlja tvrdili da su komarci došli bežeći od šumskog požara, koji je izbio 50 kilometara dalje.

Istina je, međutim, da su komarci bili zaraženi u Kanadi i pušteni na jug da bi stigli do Floride. U Punto Gorda 460 ljudi je obolelo od sindroma hroničnog umora.

Eksprimenti sa krpeljima u Kazahstanu

U Sovjetskom Savezu (u Kazahstanu) ova mikoplazma je kao bio-oružje testirana 1969. na krpeljima kao prenosiocima. Tada su njome inficirani hyalomma marginatum krpelji. Ženke krpelja najedene krvlju sa mikoplazmom skidane su sa zaraženog medijuma i vađena im je probavni sistem. Onda je to stavljeno u hranjivi medijum pa je to onda ubrizgavano potkožno zamorcima. Onda su puštali krpelje na te zamorce, pa na zdrave da bi videli kolika je količina mikoplazme potrebna da se zdrav zamorac preko krpelja zarazi. O eksperimentima sa ljudima u SSSR-u nema podataka, ali možemo pretpostaviti da su zaraženi krpelji kod nas stigli pre sa istoka, nego preko okeana. Manifestacija ove bruceline mikoplazme kada se pojavi kod ljudi nakon ujeda krpelja dobila je naziv “lajmska bolest”, a ovaj naziv potiče od mesta Lajm, koje se nalati na Ostrvu Plum, gde se nalaze najveća postrojenja za biološka istraživanja u SAD, i dakle je navodno izazivač ove bolesti “pobegao”. Taj izazivač se kod monomorfista naziva bakterija “borrelia burgdorferi”. To je jedna od malobrojnih “bakterija” koja može da preživi bez gvožđa, jer joj je možda neko zamenio enzime koji obrađuju gvožđe sa enzimima koji koriste mangan. Može i bez kiseonika. Da podsetimo da je za nastanak kancera potrebna anaerobna sredina.

Lajmska bolest izaziva upalu zglobova, gubitak pamćenja, a karakterističan je osip na koži u obliku oreola oko mesta uboda krpelja. Ova “bakterija” iz krpelja očito mora da “kopa” naširoko da bi se prehranila.

Snaga mikoplazme: od AIDS-a do depresije

Prrema svedočenju izvesnog doktora Donalda Mekartura iz Pentagona, koji se pojavio pred jednim Komitetom kongresa 1969., testiranja sa brucelinom mikoplazmom dala su vojnim stratezima i precizne informacije sa kolikim dozama mogu da izazivaju pojedine bolesti. Tako bi kristalizovana mikoplazma izvesne snage koju oni mere kao 10 na 10-ti jedinica oslabila kod ljudi imunitet do nivoa koji postoji kod AIDS-a, pa bi takva osoba brzo umrla od neke bolesti, jer bi joj imuni sistem potpuno otkazao. I to je AIDS.

Ukoliko bi snaga mikoplazme bila 10 na osmi javio bi se sindrom hroničnog umora ili fibromijalgija. Ukoliko bi snaga bila 10 na sedmi to bi bilo samo popuštanje organizma, osoba ne bi umrla i ne bi bila onesposobljena, ali ne bi bila previše zainteresovana za život. Bila bi depresivna.

Količinski, jedna bočica za so napunjena kristalnom formom ove mikoplazme bila bi dovoljna da razboli čitavu Kanadu.

Po nekim svedočenjima moguće je da su ovi kristali mikoplazme stavljani i u “bombe” koje su bacane na Kinu i Severnu Koreju, ali i Vijetnam i ko zna gde još.

Možemo samo pretpostaviti da su posejane i po Srbiji 1999. Depresija je inače veoma izražena kao bolest u čitavoj Srbiji, a obolelih od multiple skleroze je sve veći.

Ostrvo Plum i kreatori lajmske i drugih bolesti

Najveća istraživanja bio agenasa za potrebe biološkog ratovanja vršena su tajno na Ostrvu Plum, koje se nalazi pored Dugog Ostrva (Long Island) u državi Njujork.

Pre pedesetak godina američko Ministarstvo za poljoprivredu preuzelo je kontrolu nad ovim ostrvom, kako bi na njemu istraživali, navodno, opasne bolesti životinja koje bi mogle da ugroze prehrambenu industriju. Bio je to državni kompleks poznat kao “Plum Island Animal Disease Center”. Ali, anti životinjski biološki agensi i njihov razvoj vršeni su od avgusta 1954 .

Samo do 1970. američka vlada je dala 10 miliona dolara za petogodišnje tajno istraživanje mikoplazme i za njeno korišćenje u mikro-biološkom ratu. I to je upravo rađeno na Ostrvu Plum u već postojećim postrojenjima.

U to vreme je to bilo nezakonito. Mnogi lekari-kreteni (kao i biolozi i veterinari) bili su uključeni u ove eksperimente i znali su da je mikoplazma razvijana za vojne potrebe kao biološko oružje.

Javni zdravstveni sektor SAD takođe je učestvovao u ovome od samog početka kao i Centar za kontrolu bolesti i Nacionalni institut zdravlja. Svi su krišom sarađivali sa vojskom na tome da bolesti postanu oružje. Sve je proglašeno državnom tajnom.

Dr. Lee Ann Thomas, priznao je nedovoljno, tvrdi dr Skot, da su se držali preporuke “da unaprede nivo patogena”. Eksperimentisali su sa 7 sojeva mikoplazme. Otkrio je i da su imali i projekat inficiranja krpelja sa patogenim agensima toksina brucele. Drugi projekat je bio inficiranje krpelja sa Afričkom svinjskom groznicom.

Lajmska bolest je prvi put uočena 1975. nekoliko milja u krugu regiona gde su vladini feriboti pristajali u luku Plum Ostrva. U blizini je bilo mesto Lajm.

Da se na ovoj državnoj farmi nešto misteriozno događa, okolno stanovništvo je počelo da sumnja, jer su zaposleni koristili poseban trajekt opremljen tuševima koje su koristili pre stupanja na ostrvo i nakon odlaska sa njega.

Zapravo velika većina ljudi u istočnom Konektikatu već je počela da sumnja je da je Ostrvo Plum bilo odgovorno za nastanak “lajmske bolesti”.

Istraživanja od kojih su većina bili monstruozni eksperimenti nad životinjama vršena su sve do 1969. kada je program prekinuo Ričard Nikson i to zvanično obelodanio godinu dana kasnije. Tako je i tajna prestala da bude tajna. Istraživanje je, na žalost, bilo uspešno i zbog toga je nastavljeno i kasnije, ali opet tajno. Novac dat za ova monstruozna istraživanja podveden je pod projekat “Rat protiv kancera”. Naravno, većina naivnih građana SAD je ovo prihvatila kao istinu.

Produkt ovih istraživanja su: antraks (kristalizovana forma u prahu je isprobavana kao poštanska pošiljka), kolera, botulizam, encefalitis, velike boginje, kuga, tularemia, tifusna groznica i brojni nervni agensi.

Homeland Security je preuzela Ostrvo Plum 2003. i dve godine kasnije su objavili da će izgraditi nov biološki i poljoprivredni centar za odbranu pod nazivom Nacionalni agro i bio odbrambeni kompleks (National Bio and Agro-Defense Facility).

Laboratorija navodno danas radi na bezbednosnom nivou 3, mada se vlada založila da to bude nivo 4, što je najviši nivo bezbednosti koji označava da se radi sa bolestima i njihovim agensima koje su smrtonosne za ljude i životinje i za njih danas ne postoje lekovi. Zaista, nema leka protiv ljudskog kretenizma i pohlepe. Kako je uopšte život na planeti nastao i opstao bez ovih “bezbednosnih” službi samo Bog zna.

Ivona Živković