Tokovi bezvrednih milijardi

Kada bankarske transakcije postanu tajne i neuhvatljive u pitanju je veoma ozbiljan kriminal. A većina bankarskih transakcija danas su upravo to – neuhvatljive…

Kao što vode na nebu ima daleko više nego na zemlji, tako i novca u ilegalnim tokovima ima mnogo više nego u legalnim. U stvari niko od nas običnih ljudi (robova) nema predstavu o tome kako se odvija tajni život novca u “podzemlju”, kuda se on kreće, kako se umnožava, “pere” i “suši”, kako mu se menja vrednost. Jer, novac je samo papirna obveznica (priznanica) na kojoj je ispisan jedan broj. Kolika je kupovna vrednost ovog broja, je veoma promenljiva veličina i zavisi najviše od toga koliko se ovakvih istih (sa istim brojem ) papirnih priznanica nađe u prometu. Ako ih se pojavi mnogo, nazivamo to inflacijom, i ekonomija na koju se nameri ovaj ogroman novac propada, obezvređuje se ljudski rad i stvaralaštvo. Jer, današnji novac u suštini ne vredi ništa više od papira na kome je uspisana njegova navodna “vrednost”.

Poslednjih 100 godina bankarska špekulacija sa novcem je potpuno uništila sistem svih društvenih vrednosti u čitavom svetu. Novac je postao isključivo oružje u rukama perfidnih pljačkaša, iluzionista i veoma veštih muvatora tj. eksperata za finansije. Bankarska tajna je daleko opasnija od vojne tajne. Otkrivanjem vojne tajne žrtve su vojnici, a otkrivanjem bankarske tajne puca ogromna mreža za pljačku , korupciju, berzanske špekulacije, ali i finansijska potpora za terorizam i mnoge druge podzemne i nadzemne mračne aktivnosti.

“Eksperti” sa novcem barataju kao šibicari: čas ga vidiš – čas ga ne vidiš. Ako misliš da si ga video na jednom mestu, on je već nestao i pojavio se na drugom. Takozvano elektronsko bankarstvo i elektronske finansijske transakcije (kao i svaka vrsta elektronske trgovine) postale su pravi Rajski vrt u kome ovi šibicari transferišu i skrivaju često ogromne novčane iznose.

Ovim spekulativnim novcem nastalim isključivo na kalkulatoru dodavanjem kamate, bez ikakvog rada i proizvodnje, oni investiraju u razne (jadne) države širom sveta i tako ničim “kupuju” (pljačkaju) ogromna prirodna bogatstva, zemljište, robu i što je najgore ljude kao robove i kao idiote. Kupovina idiota se naziva korupcijom i ona je danas suština svetske politike i svetske trgovine.

Ne postoji danas niti jedna vlada, državna institucija (vojska, policija, sudstvo, parlament, obaveštajna služba) da na njenom čelu nije neki korumpirani servilni poslušnik ove monstruozne međunarodne bankarske elite.

Ali, kada neke bankarske transakcije postanu toliko tajne i neuhvatljive, u pitanju je ozbiljan kriminal. A većina bankarskih transakcija danas su upravo to – neuhvatljive.

Na ovaj način aristokratija može veoma vešto da transferiše novac na bilo koje mesto u svetu, da finanansira bilo koji etničku ili građansku pobunu, revoluciju, teroristički napad ili građanski rat. Sa velikm novcem može se orkestrirati i svetski rat. I tako su i vođeni i Prvi i Drugi svetski rat.

Velika istorijska rasprava o uzrocima ovog ili onog rata bez uvida u novčane transakcije koje su godina prethodile izbijanju samog konflikta, samo su bezvredna “kvazinaučna” naklapanja za zaglupljivanje masa. Dokaza za te tokove novca nema, jer novac koji se nađe u rukama pobunjenika i trgovaca oružjem nije izašao iz legalnih tokova. On je uvek bio ilegalan i stvoren je da tako cirkuliše. Ali, njime se i te kako bave sve obaveštajne službe sveta.

Tako su trilioni spekulativnih dolara koje je umnožio Lio Vonta raznim finansijskim mešetarenjima postale veliki teret koji nije nikako smeo da uđe u legalne finansijske tokove SAD, jer bi preko noći urušio ekonomiju zemlje.

Vonta, ambasador, upravitelj ogromnog novčanog trusta i poverenik za 27.5 triliona dolara iz državne blagajne SAD tvrdi da su pokušali da ga ubiju više puta, ali je na kraju samo završio u kućnom pritvoru gde je bio sve do 2005. Ali, ovom pritvoru je prethodila jedna nagodba koju je morao da sklopi sa federalnim tužiocem SAD.

Ugovor o ćutanju

Ovaj ugovor o poravnjanju sa državnim tužiocem napravljen je kako bi se na svaki način sprečilo ne samo da novac uđe u trezor SAD, već i da njegovo postojanje bude najveća tajna. Tako je ugovor podrazumevao i Vontino ćutanje (u zamenu za život?). Nije mali broj agenata CIA završio neslavno jer su “previše znali”, i nije bilo pouzdano da će ćutati. Pored ćutanja, kako navodi novinar i publicista Don Nikolov, Vonta više nije smeo da dira novac sa svojih računa, a radilo se o sumi od “samo” 4.3 triliona koliko je Vonta ovim poravnjanjem uspeo da skine sa svoje grbače. Umesto državne blagajne ovaj novac je preuzeo opet vrhunski klan muljatora, radeći tako da se on i dalje negde obrće, ali da nikako ne “uskoči” u državnu kasu.

Ovim poravnjanjem je bio sprečen domino efekat od dešavanja na finansijskom tržištu ova ogromna suma ušla na njega. Tako je ovaj državni novac opet “pokraden” i nastavio je kao nepoželjan teret i dalje da ide sa računa na račun, kao ukleti brod od luke do luke. Od tada do danas pretpostavlja s e da je novac nekoliko puta obišao svet preko raznih transfera.

Za državnu blagajnu SAD ovaj novac se vodio kao “otpisan”, i formalno ga je otpisao Sekretar US Trezora, Henri M. Polson, koji je, gle čuda, pre te funkcije bio predsednik privatne banke Goldman saks.

Na osnovu instrukcija od federalnog sudije Džeralda Brusa Lija, 4.5 triliona dolara je početno deponovano na jedan račun Bank of America u Virdžiniji gde je i vođen slučaj.

Koliki je iznos u pitanju i kakve bi on glavobolje zadao svim finansijskim institucijama ukoliko bi se svalio na njihove račune, vidi se iz ogromne sume koliko bi samo iznosio porez na neočekivanu dobit, i koji je Vonta, kako sam tvrdi nameravao da plati državnoj blagajni. Ta suma je u međuvremenu narasla na 1.575 triliona US dolara. Samo na nagomilane kamate koje bi porez na neočekivanu dobit (windfall tax) pokrila pokazuje da bi ova taksa dnevno iznosila 96 milijardi dolara. Toliko bi se dnevno slivalo u američku državnu kasu.

Tako se po nalazama obaveštajne revije za praćenje svih svetskih finansijskih aktivnosti, International Currency Review, navodi da je američki državni trezor zahvaljujući brojnim dvoličnim bankarskim transakcijama, koje je vršio sekretar Polson “izgubio” 10.5 do 11 triliona dolara u kamatama za vreme 7 mesečnog perioda koji je sledio nakon početnog “datuma dospeća” na osnovu poravnanja o 4,5 triliona dolara.

Samo država Virdžinija je nastojala , vidi se takođe iz pregleda dokumenata International Currency Review da naplati od takse na neočekivanu dobit mekih 270 miliona, i to samo od trenutka poravnjanja sa Vontom.

Tako su visoko rangirani finansijski eksperti nastojali da se po svaku cenu rastosiljaju ogromnog novca, pa su ga velikodušno obećavali i darovali (donirali) mnogim vladama širom sveta. Vonta zna za 30 milijardi koje su obećane Ruskoj federaciji, Kanadi, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Italiji, Meksiku, Španiji, i to svakoj vladi po pet.

Izraelu i Palestini obećano je po 15 milijardi, ali je izgleda neko u transferu taj novac skrenuo (tj. ukrao).

Pošto su se nakon 2001. godine ogromne donacije namerile i na Srbiju, možda je i ovde bio deo Vontnih fondova. Naravno, ovaj novac nikada ne ostaje tamo gde je upućen, već samo vešto prođe. Svako zadržavanje na nekom računu umnožava se kamatama. Naravno, ovaj novac usput štošta vredno pokupuje, i bezvredno korumpira.

Zato se i finansiranje NVO sektora uvek knjiži kao strana donacija, ali i ovde novac samo prođe preko računa. NVO sektor plaća ipak državni budžet domicilne države, odnosno države žrtve u kojoj se ovaj sektor množi kao guje u nedrima.

I Srbiji i Đinđićevoj vladi je obećavana velika suma novca kao donacija, ali obećanje dara u spekulativnom novcu je samo naivnom radovanje. Iz javne Đinđićeve žalopojke kako mu Zapad nije dao onoliko para koliko je obećao (za svrgavanje Miloševića) vidi se da on nije poznavao marifetluke ove bankarske mafije. Milošević je kao bankar bio daleko upućeniji.

Juriš na “ničije” pare

Tako je i Vontin novac počeo da se transferiše od jedne do druge banke, od Bank of America u Wachovia Bank u Njujorku, pa kod Goldman saksa. Obaveštajni podaci su jasno govorili da je novac kod njih, ali su svi oni to uporno demantovali. Jedan blagajnički službenik je ipak priznao da su izvesni veliki novci kod njih i da se drže tajno i nezakonito, ali uz saučesništvo državnog sekretara Polsona. I to sve navodi International Currency Review.

Poslon je tako zvanično radio za državu, a zapravo za privatnu banku, po potrebi velike bankarske tajne.

O svim ovim transferima obaveštajci iz International Currency Review napravili su dokumentovan izveštaj na 480 strana. A da se dočepaju ovog novca nastojali su mnogi upućeni u tajnu, od Klintona, Buša i njihovih finansijskih zaštitnika.

U najmanje jednom slučaju operativci ove revije su snimili senatrorku Hilari Klinton u Bank Crozier, u Grenadi (koja je korespondent Riggs u kojoj veliki deo novca drži i porodica Buš) kako nastoji da skine deo ovog novca sa računa. Dokumetovana je tako krađa ne manje od 742 biliona dolara iz ove banke, gde je Hilari, navodno prezentovala dokumenta Children’s Defense Fund -a kao njihov zastupnik u nameri da izvadi ova sredstva sa računa aprila 2003. Ovaj fond je inače osnovala CIA upravo za ovakve namene – transfersianje para.

Podsetimo da su i Hilari i Bil Klinton poznati kao skupljači novca za razne “humanitarne fondove”. Preko ovakvih fondova se novac kao što je Vontin, najlakše opere i postane “donacija”. Krađa ovog Vontinog novca je tako bila ogromna. Neke dokaze o kriminalu državnih službenika i korupciji u vladi i parlamentu SAD prikupio je i javni tužilac Patrik Ficdžerald, ali je sve završilo u nekoj fioci. Ali, glavni mediji su konstantno imali zadatak da sve detalje o ovom novcu zataškavaju i održavana je iluzija prezaduženosti zemlje. Poslednjih godina je zato došlo i do pogoršanja poverenja u US vladu.

Novac stiže i u Severnu Koreju

Tragom ovog novca stiglo se i u Severnu Koreju. Ubrzo nakon prkosnog testiranja navodnih nuklearanih projektila krajem 2006 (u zemlji gde ljudi nemaju dovoljno hrane, ali imaju nuklearnu tehnologiju) finansijski obaveštajci su otkrili da je predsednik Buš tajno putovao u Koreju dok je sekretar državne blagajne Polson posetio Latviju. Neke Vontine fondove su bili pre toga pratili kroz Severnu Koreju na njihovom putu do Indije. Radilo se o ogromnoj sumi od 25 triliona dolara. Slučajnost je verovatno što su nakon “uspešnog ” testiranja projektila u Severnoj Koreji neki iz korejske vrhuške primili tajno 55 miliona dolara od SAD. Mediji su za to vreme širili strah od Severne Koreje.

Sredinom decembra 2006, oba državna sekretara Polson i predsednik Federalnih rezervi Ben Bernajk putovali su u Kinu kako bi se sreli sa finansijskim ekspertima i ministrima.

Iako je kineska strana navodno požurivala US zvaničnike da se što pre domognu određene sume iz Vonting fonda od preko 20 triliona dolara, navodno ubeđujući američku stranu da će novac biti valjano rasturen po računima i nevidljiv, Polson i Bernajk su ih ubeđivali da od tog novca treba da “refinansiraju” 1 trilion dolara u US dugovanja sa kamatom od 1 posto (što daleko manje nego uobičajenih 4 do 5 posto). Internationala Currency Review podseća da Kina već dugo godina finansijski podupire američku ekonomiju kupovanjem američkog državnog duga u formi obveznica državne blagajne SAD i drugim sredstvima osiguranja kako bi zaštitila svoj izvoz u SAD.

Da još pogoršaju stvari Americi, Kina je počela da kupuje naftu sa britanskim sterlingom, potapajući tako dolar koji svoju vrednost najviše održava kao dominantna moneta u trgovini naftom. Tako je Kina pokušala da sabotira dolar dampingom 1 triliona dolara u kredite.

Neobična moć porodice Buš

Ako još jedan član porodice Buš bude sledeći predsednik SAD, to neće biti nikakvo iznenađenje. Ova porodica je već generacijama veoma moćan izvršilac poslova najvećim svetskim bankarima.

Obaveštajna revija International Currency Review otkriva i da Džordž H.V. Buš ima dvojno državljanstvo, drugo je namačko, kao i da je on visoko rangirani šef Deutsche Verteidigungs Dienst, Dachau DVD ili Abwehr (tajna S.S. služba koja kontroliše upravo popdezmne tokove novca i kanališe ih). On je na tu poziciju došao nakon Henrija Kisindžera (koji je takođe Nemac poreklom) , a Kisindžer je zamenio osnivača DVD-a admirala Kanarisa.

Priča o Džordžu Bušu, starijem kao odmalena obučenom špijunu odavno je puštena u opticaj među teorije zavere, pa se pominje i njegovo često “njuškanje” po laboratoriji Nikole Tesle u Njujorku odakle nije izbijao navodno, zbog čega ga je Tesla prozvao “radoznali Džordž”. Neki tvrde da on ima i falsifikovana biografske podatke. Ono što je pouzdano, da je njegov otac Preskot Buš bio bankar upravo zadužen za tajni transfer novca iz SAD u nacističku Namačku kako bi se naoružao i podigao Treći rajh. Čitava ova zaverenička pustolovina (poznata kao Drugi svetski rat) imala je za cilj da opljačka nemačko državno zlato, ali i moćnu nemačku tehnologiju i prenese sve u SAD. Što je i učinjeno.

Kanaris je navodno ponovo osnovao DVD u Oklahoma sitiju, pod imenom Semjuel Rendal Pitmen nakon Drugog. sv. rata. Beleške o radu ove organizacije su navodno bile u zgradi Murrah Federal Building koje je razorena terorističkim napadom navodnog usamljenog bombaša Timoti Mekveja. Ovaj teroristički napad 1995 je ipak bio identičma farsa kao i napad na Kule STC-a u Njujorku 6 godina kasnije. Naravno da jedan “usamljeni bombaš” nije mogao to da izvede.

Internetional currency review navodi veliki broj bankarskih transakcija kojima je Vontin novac prelazio sa jednog računa na drugi. Mnoge izmišljene firme i investicione grupe i trustovi preko čijih se računa stalno selio nose u svom nazivu reč “shell” i najviše njih se bavi raznim naftnim poslovima.

Kaže se i da je “The Francis X. Driscoll Trust” navodno zajednički račun između Džordža H.V. Buša i engleske kraljice (oni su inače i rođaci), a i porodica Vindzor je iz nemačke loze Sakse-Koburg-Gota.

Tu je i “Pilgrim Investments” koji ima veze sa Hutchison-Whampoa Ltd. globalnom transportnom kompanijom koja je u vlasništvu Li Ka Šinga kineskog milijardera i tajkuna. Tajkuni su upravo “biznismeni” koji ovim spekulativnim novcem kupuju stvarne vrednosti u domicilnim državama. Pošto se sve radi elektronski, to u praksi izgleda ovako: ja vama prebacim na račun 10 ili 100 miliona ili milijardu dolara spekulativnog novca (nepostojećeg), a vi meni predate na upravljanje rudnike i fabrike (telekomunikacione sisteme, aviokompanije, elektrane i sl.) sa opremom i radnicima. Samo budala u nekoj vladi može da nasedne na ovakvu trgovinu i rasproda čitavu privredu države. Zato oni prvo takve budale i dovedu do ministarskih pozicija. U kojoj normalnoj državi bi u vladi mogli da sede Vučić, Dačić, Dinkić, L. Krstić i destine drugih bez dana radnog staža.

A 1.

Zašto su uništene zgrade STC-A 2001.

Zavera dalje otkriva, da je napad na rublju izvršen i 1991. za šta su bili zaduženi Soroš, grupa bankara oko porodice Buš, Alan Grinspen tadašnji sekretar FED-a, i Vonta kao finansijski operativac.

Tako je 11. septembra 1991. po nalogu Buša starijeg navodno tajno emitovano 240 milijardi dolara državnih obveznica koje su bile čist falsifikat. Izdate su na 10 godina i stizale su za naplatu 12. septembra 2001. Njima su preko tajkuna kupovana po Rusiji naftna i gasna postrojenja. Dve brokerske firme su bile njihovi zastupnici: Kantor Ficdžerald i Eurobrokers. Sve njihove transakcije su inače bile pod stalnim nadzorom Obaveštajne pomorske službe (Office of Naval Intelligence).

Pošto naplate nije moglo da bude stotine milijardi dolara falsifikovanih državnih vrednosnih papira moralo je da bude uništeno kako bi se ne stvorio haos na tržištu vrednosnih papira. Rušenje kula STC-a u Njujorku je trebalo da prikrije čišćenje (clearing) ovih 240 milijardi dolara. Kantor Ficdžerald je bio najveći diler vrednosnih papira u SAD i sigurno glavna meta napada. Podaci o stradalima kažu da je 41 posto poginulih u neboderu bila tamo gde su se nalazile kancelarije Kantor Ficdžeralda i Eurobrokera.

Što se tiče raketiranja Pentagona najviše stradalih u pentagonalnoj zgradi nalazilo se u kancelarijama Pomorskog komandnog centra gde su se slivali svi obaveštajni podaci.

A 1.

Kako su američki obaveštajci postali bankari

Neki izvori dokumentovali su i da je pri kraju Drugog svetskog rata otkrivena na Filipinima velika riznica japanske carevine. Otkrio je to general Čarls Vilobi (poreklom Nemac), koji je bio glavni Makarturov obaveštajac (gotovo neverovatno kako su Amerikanci u rat sa Nemačkom postavljali oficire nemačkog porekla!). Ovaj tovar blaga je bio poznat kao Golden Lily Treasure “http://www.voltairenet.org/article30068.html” Đt “_blank” . To je bilo ogromno blago koje su Japanci skupili viševekovnom pljačkom na jugozapadu Azije i Kine. Deponovano je na Filipinima zbog američke podmorničke blokade Japana.

Ivona Živković