“Keltski tigrovi”  na kratkom EU lancu…

Irci su kao i Srbi vekovima korišćeni kao kolonijalna pešadija. I jedan i drugi narod opisuju se kao ratoborni i nepokorni.

I jedan i drugi pretrpeli su težak i prikriven genocid. Pogledajmo današnju Irsku, pa ćemo videti budućnost Srbije u EU.

Ulaskom u Evropsku uniju život u svakoj državi prosto „procveta”. Privreda se iz višegodišnje stangacije (u toku perioda tranzicije) preko noći aktivira (kao da je podstaknuta čarobnim štapićem) da njeni građani svakim danom postaju sve bogatiji i bezbrižniji. Naravno, pogađate, samo neki. Još preciznije samo mali broj ljudi. Ali, nećemo biti sitničavi, pa ćemo to enormno bogatsvo malog broja makar statistički prikazati kao opšti društveni preporod. Takvo „blagorodno” iskustvo je doživela i Irska kada je 1973. pristupila ovoj fantastičnoj međudržavnoj ili preciznije međubankarskoj internacionalnoj zajednici.

Kako su „smrznuti” postali „besni”

Irci i Srbi su dosta slični jer kako nalaze etnolozi potiču od drevnih keltskih plemena koja su se, navodno, razdvojila pa su jedni otišli na hladni sever , a drugi na Balkan gde su se vremenom pomešali sa turskim osvajačima. Tako bar tumači nauka. U stvari logika nas upućuje da oni koji su se selili na sever mora da su od nekoga ili bežali ili su tamo prinudno odvedeni kao kupljeni robovi. Taj drevni keltski narod na severu je tako počeo da se naziva Hiberima, a zemlja im se zvala Hibernia. Prevedeno na srpski sa latinskog hibernus znači zima, pa je Hibernija u stvari zemlja zime. Hibernjani (ili Hiberi ) su tako Smrznuti. Sve do 12. veka država ovih Smrznutih se nazivala Škotska (ili Skotia) što u prevodu znači kupljena zemlja. Naravno, nije je kupio narod već verovatno neki moćni normanski bankar koji je onda tu doveo robove i naselio ih da gaje krompir i stoku. Smrznuti su bili prosvećeni hrišćanskim učenjem pa je zemlja Hibernija u vreme takozvanog Mračnog srednjeg veka u evropi nazivana Ostrvom svetaca i učenih ljudi. Irski hrišćanski i učeni misionari su tada, po Evropi kojom se već širila papska pohlepa i obračun sa jereticima, učili kako se zidaju dobre kuće, kako se sade usevi, žitarice i uživali su u blagodetima organizovane društvene zajednice zasnovane na stvaranju i razmeni dobara i znanja.

Hibernija je takva bila sve dok u nju nisu stigli u 15. i 16. veku katolički misionari (lažni hrišćani u potrazi za zlatom i profitabilnom trgovinom robovima). Prvi su stigli jezuiti iz reda Injatijusa Lojole u nemeri da agituju protiv reformističkog učenja Martina Lutera. U Irsku su stigli samo dve godine pre nego je reformacija počela da se širi Evropom. Izvan vikinških odnosno normanskih utvrđenja u Dablinu, Limeriku i Korku, nije bilo rimskog katolicizma. Papa Lav X čak je zabranio Smrznutima pristup Katedrali Svetog Patrika i to papskim Večnim dekretom. Rimljani su mrzeli nezavisnu Galsku crkvu koju je osnovao Veliki Sveti Patrik i Hibernjani su se prema ovoj crkvi uvek odnosili sa zahvalnošću.

Tako u Hiberniji od 16. veka u preoblikovanoj društvenoj zajednici kreće surova trgovina ljudima, pljačka i prodaja novca uz kamatu i sl. I ponašanje miroljubivih Smrznutih ljudi je počelo drastično da se menja. Nakon dva veka romantizma zemlja Hibernija je bila u očajnom stanju. Siromaštvo, beda, neznanje vladali su i zemlja kao da je potpala pod sva prokletstva sveta. Baš kao što su Španci sve više postajali pod inkvizicijom surovi, i Smrznuti su se za 200 godina katoličke tiranije radikalno promenili. Pa su tako dobili novo ime: Irci tj. Ire što u prevodu znači – besni.

Reformacija i vlastelinska podela

Slabljenje papskog uticaja u Evropi zbog reformističkog opiranja i kompromitacije katoličkog učenja hrišćanstvu dovelo je do velike podele među najmoćnihim bankarima i njihovim porodicama. Oni koje su u to vreme imale kartelsko sedište u Veneciji odlučili su da se potpuno odvoje od konzervativnog Rima i da krenu na sever Evrope i investiraju u Englesku sa namerom da od Engleza naprave moćnu vojsku koja će za njih voditi ratove. Drugi su sa istim ciljem krenuli u Holandiju, treći u Nemačku. Na Rim i istrošenu špansku vojsku više nisu mogli da računaju. Ali deo vlastele je ostao da brani riznicu u Rimu i papski tron. Podela kod vlastele izazvala je i podelu u masonskim ložama. Oni koji su ostali u Rimu su tako nastojali grozničavo da održe svoje vlastelinske pozicije koje su stekli katoličkom tiranijom, dok su oni koji su polako prenosili svoj uticaj i moć na sever preobraćajući se u takozvane protestante (jer je katolicizam bio već kompromitovan) vremenom nastojali da pod svoj uticaj i moć stave i ono u Rimu. Zvanična istorija ovu vlastelinsku borbu tumači kao sukob protestanata sa Vatikanom. Vlastela nema nacionalna obeležja, baš kao što bankari veruju samo u novac i njegovu prodaju sa kamatom pa su oligarhijski povezani i interesno sukobljeni ili složni.

Glavni udarac iz britanske imperije na Rim se tako spremao u liku velikog borca za ujedinjenje Italije, Đuzepe Garibaldija, inače veoma tvrdokornog i veštog vojskovođe koga je plaćao London. I papski tron se ozbiljno zabrinuo za svoju sudbinu. Rim je tako grozničavo tražio gde da otvori front protiv sve moćnijih Engleza i Irska je bila logičan izbor. Tako je papa počeo da umiljava Smrznutima (koji su već postali Besni) i nastojao da ih ubedi da zaborave prošlost da zaborave sve papske eksomunikacije, bačene anateme, pljačku…Besni bi bili savršena vojska kada bi stali na stranu Rima i branili “svoju” veru katoličanstvo od tupavih Engleza koji su se odali protestantskoj neveri, nadali su se u Vatikanu. Trebalo ih je samo uvesti u rat protiv Engleza. I Besni su tako kroz mučeništvo postali žrtve još jedne perfidne jezuitske smicalice.

Glad u Irskoj nije bila prirodna katastrofa

Istorijski se period od 1846 do 1852 u Irskoj naziva period Velike Gladi. Glavni prehrambeni proizvod „Smrznutih” je oduvek bio krompir. Istorijske beleške kažu da je 1845 Irska imala veoma loš rod krompira pa su morali da ga uvoze u velikim količinama iz Amerike. Ali kao za baksuz 1844 jedan krompirov parazit našao se navodno američkom eksportnom krompiru koji je inače putovao iz Amerike u Evropu i išao do Irske preko Velike Britanije. I tako je uvozni krompir 1845 bio za čitavu Evropu neupotrebljiv, a Irci svoj nisu imali. I Irskoj je zapretila glad. Ali britanski premijer ser Robert Pil je odmah naložio da se Irskoj pošalje pomoć.

Uvezao je u Britaniju 100. 000 tona indijskih žitarica iz SAD koje je nameravao da jeftino proda i time zadrži nisku cenu hleba i drugih proizvoda. Podstakao je javne radove za Irce kako bi mnogi siromašni mogli da zarade tri penija dnevno i kupe hranu. Pomoć je tražena od zemljoposednika koji su smanjili rente za zakup zemlje i distribuirali su odeću i hranu svojim zakupcima. Mnogi zemljoposednici su zato bankrotirali. Ne postoje podaci po kojima je bilo ko te 1845 u Irskoj umro od gladi. Ali već 1846 je donela veliki preokret u Evropi. Te godine izabran je novi papa Pije IX, a na mesto britanskog premijera smestio se moguće prikriveni jezuita lord Džon Rasel. Od španskih jezuita gori su bili samo engleski, tvrde neki istoričari. Rasel je i zvanično papi ponudio azil na Malti ukoliko bi zbog ratobornog Garibaldija morao da napusti Rim kao sedište. Džonov nećak Odo Rasel postao je britanski ambasador u Vatikanu. Na ovo mesto mogao je sesti samo katolik. Tako je lord Rasel služeći interesima Vatikana učinio sve da Besne tako razbesni da oni postanu veći katolici od pape te da imaju dobar motiv da se za papske interese bore do poslednje kapi krvi. Trebalo ih je samo mučeništvom podbosti protiv Engleza. I za to je bio zadužen lord Rasel.

Britanska vojska blokira snabdevanje hranom

I britanska politika prema Irskoj i njenom problemu sa nestašicom hrane naprasno se preokrenula. Od 1846 do 1852 britanska vojska je gotovo potpuno zaustavila transport hrane u Irsku. Tako je od 40 do 70 dnevnih brodskih tovara uvozne hrane za Irsku bilo zaustavljeno na kontrolnim oružanim punktovima. Na ovome je bilo angažovano 12 000 britanskih vojnika ojačanih milicijom, borbenim brodovima, patrolnim čamcima, obalskom stražom. Stalno je bilo za to angažovano 100 000 vojnika.

Kontrola puteva kojima ide hrana (njihovo otvaranje i zatvaranje) je oduvek bio glavni politički adut drevne Rimske imperije. Tako su osvajali tako su porobljavali. I danas njihovi naslednici i učenici vladarske tehnike rade isto. Dodali su tu još i energente poput nafte i gasa i druge strateške sirovine.Na ovaj način Britanija je otela i preusmerila od irskih proizvođača hrane desetine miliona grla žive stoke. Desetine miliona tona brašna, žitarica, mesa, živine i mlečnih proizvoda. Preusmerili su i oteli hrane dovoljno da se nahrani 18 miliona ljudi tvrde irski izvori.

O aktivnostima britanske vojske u Irskoj u periodu od 1845 do 1850 navodno ne postoje u britanskim arhivima sačuvani nikakvi dokumenti. Bilans ove irske katastrofe (mučeništva) je preko milion pomrlih i milion raseljenih koji su emigriranjem „preko bare” pokušali da prežive u SAD, u novoj koloniji evropskih bankara. A hiljade Besnih je otišao u Italiju da se bori protiv Garibaldija koji je pretio da preuzme kontrolu nad čitavom italijom i papskim sedištem u Rimu. Što je i bio cilj Vatikana. Osnovana je i irska Brigada Svetog Patrika. U jednoj depeši iz Rima papa kaže: “… Irski vojnici su nepokorni…Žao mi je Britanaca”. Naravno rimski papisti su se postarali preko svoje jezuitske mreže da za irsku nesreću direktno okrive britanske protestante. Jedini koji su bili spremni da pomognu Ircima sa hranom bili su tzv. „Kvekeri” (hrišćansko Društvo prijatelja) koji su osnivali svoje kuhinje za gladne. Katolički sveštenici su ih zato pogrdno nazivali „suparima” pa su na svakog Irca koji bi od njih uzeo supu bacali anatemu da je prodao svoju dušu jereticima za tanjir supe. Irci su tako morali da budu žrtvovani za interes papskog trona u Rimu. Iako je papa bio spreman ako treba da se preseli i u Englesku. Da je britanski premijer Džon Rasel bio u papskoj službi, Besni mučenici nisu mogli da znaju. Gde su danas Smrznuti i Besni? Koliko im se istorijski isplatilo priklanjanje papi?

Irski “preporod” u EU sa dugovima

Danas je Irska jednim malim severnim delom ostrva (sa oko milion i osamstotina protestanstkog stanovništva) pripojen protestantskoj Velikoj Britaniji, dok je veći deo ostrva formalno nezavisna Republika Irska. I tu većinom žive katolici.

Od 1973. Republika Irska je članica EU, a od 1999. deo evrozone, što znači da više ne odlučuje o sopstvenoj monetarnoj politici. Naravno, ko ne kontroliše monetarnu politiku, ne kontroliše ni državu. Podela istog („smrznutog”) naroda odlična je podloga i za sve dalje političke manipulacije jer se preko svih podela uvek mogu orkestrirati konflikti, a oni vode u novu tiraniju vlastele koja danas oružanom silom i uz pomoć UN „smiruje” sve etničke i verske sukobe. Administracija EU puna je hvale za današnji status Irske, pa kažu da je država pristupanjem ovoj zajednici od poljoprivredne zemlje postala „keltski ekonomski tigar” koji je razvio modernu tehnologiju. Naravno, radi se o tehnologiji koja nije samo Irska, već opšteprihvaćena i kontrolisana iz istih globalističkih centara moći. I njima isključivo i služi. Na žalost ovaj moderni „keltski tigar” opet zavisi od uvozne hrane koja je u 2012. plaćena 5 milijardi evra i to je polovina prehrambene robe u Irskoj. (I poljoprivredna Srbija danas uvozi dve trećine hrane, a srpski tigar se komjuterizuje tj. uvodi u IT društvo. I debili u srpskoj vladi ništa loše u tome ne vide.) A evo kako danas izgleda život u ovom tehnološki modernom „keltskom tigru”. Poslužićemo se i analizom irskog advokata, Elen Braun, koja je predsednik Javnog bankarskog Instituta (Public Banking Institute) i autor više knjiga o bankarstvu. Ona kaže da je Irska i danas izložena teškoj tiraniji , baš kao što je bila i vekovima. Promenilo se samo to što danas tiraniju sprovode EU, ECB i MMF. I ona ih naziva Trojkom. Dakako da je u pitanju Crna trojka. Oni od Iraca preko svojih predstavnika i agenata (koji se prikazuju kao eksperti za finansijska i ekonomska pitanja) traže štedljivost, štedljivost i štedljivost.

Svojim nastupima ovi „stručnjaci” za finansije teraju javnost da prihvati plaćanje računa za troškove koje su napravile rasipničke privatne banke i koje su kreditirale one za koje su znali da ne mogu da vrate dugove i plasirali novac u poslove koji su bili neisplativi.

I novac je iz banaka tako nestao i bankama preti bankrot i sada Irci, čitav narod i svaki građanin to mora da pokrije. Dakle, likvidacija banaka ne dolazi u obzir, one su u privatnom vlasništvu ko zna koga, već sva njihova nenaplativa potraživanja mora da plati narod. I to je priča koja se ponavlja u čitavoj evrozoni, baš kao i u SAD. I to nije ništa drugo do prikrivena pljačka naroda (robova). Decembra 2013. ukupan dug irske vlade, Centralne banke, poslovnih banaka, preduzeća i domaćinstava u Irskoj iznosiće je 1,64 triliona evra. Bruto društveni proizvod Irske je 210,3 milijardi dolara. Dakle, kada bi pet godina Irci radili bez ikakve naknade , i da ne jedu ništa, već svu hranu da prodaju mogli bi da otplate ovaj dug. Ali, bankari neće novac (oni ga emituju i štampaju i to je običan papir) oni hoće zalog oni hoće hipoteke. I irska marionetska vlada koju postavlja London (iako su Irci tobože nezavisni osim onog dela koji je formalno u Britaniji) će zato to i da im omogući. Nameću se zato mnogi novi porezi i nameti i sve se plasira pod izgovorom da su neophodni kako bi se smanjio budžetski deficit. Ali, kako kaže Braun, oni su samo zakulisne aktivnosti kako bi se spasile bankrotstva privatne pljačkaške banke. Pre ovoga “bankarskog spasavanja” irski budžet je bio u višku. Do 2011. deficit je bio 32 posto od bruto društvenog proizvoda, najveći do sada u evrozoni. Pri toj stopi, bankarski gubici bi odneli svaki irski peni od poreza za najmanje naredne tri godine.

“Ovakav dug verovatno je mogao da se nekako podesi” napisao je Morgan Keli profesor ekonomije sa univerziteta u Dablinu (University College Dublin) “da irska vlada nije nonšalantno angažovala sebe da apsorbuuje sve kockarske gubitke bankarskog sistema”. Tako da bi izbegla kolaps (bankrot) banaka vlada je morala da potpiše četvorogodišnji reprogram duga sa MMF om i izdvoji 85 milijardi evra za spasavanje banaka (koje su deo bankarske mreže sa kartelskim sedištem u Londonu). Ovaj reprogram (tj vađenje para iz džepova građana da bi se platili bankarski dugovi) za građane se predstavlja kao „stezanje kaiša u okviru programa štednje”, i za ovu prinudnu „štednju” su u Dablin poslati predstavnici EU i MMF koji to svaka tri meseca nadgledaju. Javna imovina je stavljena na prodaju i trenutno se razmatra prodaja irskih električnih i gasnih kompanija i 25 posto državnog udela u avio kompaniji Awer Lingus. (Da li sada shvatate zašto je JAT morao da bude „prodat”?).

Irska je možda mogla da sledi primer Islanda i da odbije spasavanje banaka, ali to je mogla pre nego što je Irska vlada koristila novac ECB (Evropske Centrakne Banke) da bi njime isplatila strane obveznice irskih banaka. Sada je to dug Trojci i Trojka im sada polako i na svaki način zavrće šiju sve jače i jače kako bi od građana iscedila svaki evro sa svim kamatama. ( I Srbija nepogrešivo zahvaljujući stranim „savetnicima” uzima nove kredite da bi isplatila stare. To znači da MMF još jače steže srpsku šiju). Septembra 2013. iz Trojke su tražili “smanjenje potrošnje” (kako oni to za javnost formulišu) još 3,1 milijardu evra.

“Irska je prva evropska zemlja koja je doživela potpuni bankarski krah. Za razliku od Islanđana, koji su odbili pokrivaju dugove banaka koje su pustili da bankrotiraju, irska vlada je septembra 2008. dala garanciju za pokriće svim irskim bankama , pokrivajući sve njihove dugove, depozite i druge obaveze,” piše Braun.

U početku su Irci prihvatali sva ova medijska objašnjenja koja su im nametali razni „eksperti” koji su ih ubeđivali kako su drakonske mere štednje bile neophodne da bi se „balansirao budžet” i tumačeno je sve u interesu građana. U to vreme niko nije bio svestan koliko je velika skala bankarskih obaveza i koliko daleko će irska trgovina pasti. Ali pet godina irske “štedljivosti” (u koju se sada preko uvoznih “eksperata” uvodi i Srbija) nije povratilo poverenje u irske banke. Ustvari, banke su se same pakovale i odlazile. Tako je 31 oktobra “Danske bank Ireland” zatvorila poslove za građanstvo i mali biznis samo nekoliko dana nakon što je ACC Banka objavila da vraća svoju licencu za bavljenje bankarskim poslom u Irskoj. I budućnost “Ulster Bank” ostaje nejasna do daljeg.

“Nakon pet godina stezanja kaiša u kome se nezaposlenost i uslovi života nisu popravili ljudi su počeli polako da se bude iz iluzija. Shvatili su polako da je njihova imovina uzeta kako bi se platile greške onih u finansijskom sektoru koji su navodno loše plasirali sredstva”, tvrdi Braun. Ustvari, istina je da bankari nisu loše plasirali sredstva već su prodavali NIŠTA upravo zato da bi mogli da narod vazda drže za gušu i pod presijom i u stalnom siromaštvu i beznađu. I sa već otrcanom pričom o svetskoj ekonomskoj krizi. Kao da je Sunce prestalo da sija pa je sva privreda na Zemlji stala. I to je cilj bankara. Zvanično je stopa nezaposlenosti u Irskoj porasla 13,5 posto što je 5 posto više nego u 2006. Ovaj procenat ne uključuje i masovnu emigraciju mladih ljudi iz Irske koji traže bolju priliku negde u inostranstvu. Gubitak posla i prava poplava aktiviranja hipoteka dovela je do brojnih samoubistava i nasilja. Pet godina krize i dve poslednje godine bez neophodnog privrednog rasta otvorili su sada u irskoj diskusiju da li je politički kurs “štednje” koju im je nametnuo MMF bio ispravan. I zaključili su da nije. Naprotiv bio je poguban. Što je i logično, jer se štednjom ne mogu vratiti nikakvi dugovi. Mogu se vratiti samo proizvodnjom i prodajom robe.

“Ne postoji zapravo niti jedan istorijski primer gde je politika štednje omogućila izlaz iz teške zaduženosti”, tvrdi Braun. Tako sada isti “stručnjaci” sve više pominju novi talas “štednje” odnosno potrebu da se ponovo aktiviraju jemstva koja će spasiti banke. Tako je lažno prikazujući ružičastu sliku ekonomskog stanja u Irskoj, koju nameću mediji, Antonio Gracia Paskval, šef evrozone i ekonomista pri Barclays Investment Bank upozorio da Irska uskoro treba da se spremi za nove namete u cilju spasavanja evra i banaka. U stvari sve zemlje evrozone su zaglibljene u dugovima i to je sistematski problem. Trgovina je samo razmena robe, a kupovina novca nije trgovina. Kupovina novca uvek vodi u teško ropstvo i večite dugove. Samo tako se ljudi mogu držati na uzici u večitom ropstvu. I zato Irci ponovo moraju da uvoze hranu i ne smeju da znaju istinu o čuvenoj irskoj gladi i većina danas veruje da je u pitanju bila prirodna katastrofa.

Na žalost, glad na isti način može pogoditi i Srbiju. Samo budala prodaje njivu da bi dete poslala u Beograd da studira nekakav menadžment. Zato korumpirana vlada koju podržavaju međunarodni bankari i čini sve da seljacima život bude težak i stvara im iluziju da će imati bolji život u gradu u državnoj službi i kada Srbija uđe u EU. Ne lipši magarče…I Irci su kao i Srbi tako vekovima korišćeni kao kolonijalna pešadija. Zato je i genocid nad Srbima u Prvom svetskom ratu, pa u Drugom samo posledica naših ideoloških podela i loših istorijskih procena. Neće biti.

Ivona Živković