Sledi nam globalno smrzavanje a ne otopljavanje…

Globalno otopljavanje ili globalno smrzavanje? Ako pratite naučna objašnjenja o ovom fenomenu nećete moći da dobijete precizan odgovor. Iako se o promeni klime stalno govori, samo jedno je pouzdano – niko danas nije u stanju da predvidi klimatska događanja niti u narednim decenijama, niti u narednim vekovima. Mnogi naučnici tako barataju milionima godina, što im je najsigurnije da neće pogrešiti.

Zašto je predviđanje klimatskih promena tako teško? Koliko mi znamo šta se i kada događalo u prošlosti? Ili koliko uopšte znamo o klimi? Kada kažem “mi” mislim na nas obične laike, jer bi valjda bilo dobro da znamo da planiramo gde i kako možemo opstati. Pravo je svakoga da iživi svoj život, a ne da se smrzne kao što se već nekoliko stotina ljudi u Evropi smrzlo poslednjih ledenih dana.
Zašto je nauka o klimi tako protivrečna?
Termin “pileća nauka” je već nekoliko godina u Americi moderna kovanica kojom neki naučnici, ali i laici, opisuju “naučne činjenice” koje kao jedino ispravne nameće međunarodni naučni establišment. Ova formalno nepostojeća naučna zajednica ima za cilj da u naučnim krugovima širom sveta, najprostije rečeno “muti vodu”, tako da se kao ozbiljna naučna istraživanja i rezultati takvih istraživanja nameću stvari koje često nemaju ni veze sa logikom, a daleko su i od naučne istine. Ali, toliku se nameću da vremenom postaju naučna dogma u kojoj se mnogi inteligentni ljudi vremenom misaono “zaglibe”. Ne zaboravite da su takozvani “učeni ljudi” danas upravo to – njihova znanja potiču iz knjige, a ne iz posmatranja sveta koji ih okružuje i sopstvenog razmišljanja. Ono što piše u udžbeniku je zakon za svakoga ko ima nameru da se ozbiljno bavi nekim istraživanjima i za ta istraživanja dobije novac. Ako ne prihvatite verifikovan udžbenik – nema para.
U tom intelektualnom glibu mnogi se i ne usuđuju da vide ono što i laici primećuju, jer bi time ugrozili svoju naučnu reputaciju. Ovaj “naučni glib” se tako postavlja kao barijera koju je veoma teško preskočiti, a da vas učene kolege ne ismeju čak samo zato što ste tu barijeru otkrili. Ta mentalna barijera popularno je predstavljena kao večita i nerešiva zagonetka: šta je pre nastalo – kokoška ili jaje?
I ta dogma da jaje uvek neko mora da snese predstavlja jasnu poruku svakome ko pomisli da može dokučiti istinu o svetu čiji smo deo, a taj svet je nekada davno nastao, božjom kreacijom, i mi moramo da se pomirimo sa time da neke fenomene nikada nećemo moći da dokučimo.
Ova “pileća nauka” tako stalno mora da bude u skladu sa tvrdnjom da neke pojave nikada nećemo moći da saznamo. Svet je po njihovom tumačenju nastao pre više stotina milijardi godina, svemir je toliko veliki prostor da smo mi sitne čestice, a sile u njemu su ogromne i moćne. Ali šta ako sve to nije tako i ako su sve navedene tvrdnje samo nametnute naučne dogme, koje su daleko od istine?

Čak postoji jedna dogma koju je ozbiljna nauka toliko prihvatila kao istinu, da samo “teške budale” mogu da u to ne veruju. Ta dogma kaže da se Zemlja okreće oko svoje ose brzinom od 1,674.4 km na sat, a kruži oko Sunca kao i sve ostale planete Sunčevog sistema. Za jedan pun krug oko Sunca, Zemlji je potrebno 365 dana, pa kada to završi ona kreće u novi krug.
Onda ista dogma kaže da se ona tako povremeno naginje na jednu ili drugu stranu, pa se tako menjaju i godišnja doba u zavisnosti koja je strana bliža Suncu. Od silnog okretanja, tvrdi naučni establišment, ona se malo i spljoštila pa je šira u ekvatorijalnom delu i nije baš prava lopta, iako na fotografijama koje nam plasiraju iz svemira svi vidimo da je Zemlja veoma pravilna lopta, kao i sve druge vidljive planete.
Da li ste imali priliku da se otisnete malo u svemir, da “skoknete” do Marsa, Venere, izađete izvan Sunčevog sistema i sve to proverite? Niste, naravno. Vi možete samo da se uzdate u knjige i fotografije koje vam plasira NEKO ko ima satelite, i rakete, i teleskope i sve to snima, a onda preko svojih naučnih revija i časopisa to analizira i prikazuje vam. I vi možete u to samo da poverujete.
Baš kao što verujete da se Zemlja zagreva isključivo od Sunčeve energije, i da su klimatske promene posledica promena na Suncu, pomeranja magnetnih polova, ali i velikog zagađenja planete ugljen-dioksidom stvaranjem efekta “staklene bašte”?
Poslednjih decenija uveden još jedan novi momenat, a to je registrovanje pojavljivanja Sunčevih pega, pa se one sa zebnjom prate i ako ih dugo nema, nešto se katastrofično sa klimom može dogoditi.
Ali kako reče američki filozof Ejn Rend, “u prirodi ne postoje protivrečnosti”. I laik vidi da se svi prirodni događaji odvijaju u jednom jedinstvenom procesu i jedinstvenom vremenu. Postoji samo bipolarnost i ona je posledica nastojanja da se uvek stvori ekvilibrijum najmanje dve sile, koje na taj način stoje iza onoga što nazivamo STVARANJE. I to stvaranje je proces koji traje večito i nikada se ne završava, i nema početka. Ali, “pileća nauka” to ne želi da vidi.
Zato je i logično što su mnogobrojne teorije o tome šta se trenutno događa na našoj planeti kada su u pitanju klimatske promene – raznovrsne. Ovim fenomenom bave se meteorolozi, klimatolozi, astronomi, biolozi… I svako proučava svoje, baš kao što je medicina podeljena na brojne specijalizacije, iako ljudski organizam funkcioniše samo kao celina. I nikako drugačije.
Dakle, ako svemir nije prazan prostor već jedna celina potpuno ispunjena gusto nabijenim česticama (plazmom), i ne postoji nikakav vakuum, onda se i najmanji titraj neke čestice daleko u svemiru može preobraziti u veliku orkansku oluju na Zemlji, Marsu, Veneri, Suncu ili bilo gde. Jer svaki i najmanji trzaj se prenosi kao energija i ne može se zaustaviti. I sve te čestice zato vibriraju na različitim frekvencijama, u zavisnosti gde se nalaze i kako su se povezale i u kakve molekule spojile, jer u njima je stalno prisutna energija.
Ne pitajte šta je energija i kako ona izgleda, jer to niko ne može da vam odgovori a da opet ne upadne u naučne protivrečnosti. Energija je ono što stvara, što sve pokreće. Gde je njeno izvorište, da li u naponu koji se stvara između dve majušne čestice – nova je tema za nauku 21. veka koja sve više ipak uvažava ovaj fenomen vakuuma kao gusto nabijenog prostora.
Upravo je Nikola Tesla na ovakvom shvatanju Univerzuma postavio sve svoje naučne teorije, nastojeći da tu sveprisutnu energiju Univerzuma uzme direktno i natera je da radi i stvara onako kako ona stvara u prirodi, kako stvara atome, molekule, galaskije, zvezde, planete, reke, jezera, planine, metale, proteine, ribe, sisare, ljude… I ona i dalje putuje kroz ono što je već stvorila i daje stvara… Menja se samo širina kanala kroz koje ona prolazi, pa tako oni postaju sve širi kako se približavaju Zemlji, i frekvencija na kojoj ona putuje je sve niža. U postojanju tih kanala Tesla je video neslućene mogućnosti za iskorišćavanje energije.
I to se NEKOME ko je živeo ugrađujući se u stvaralački rad ljudi nije dopalo. Jer, kako uzeti procenat od rada energije iz vakuuma, gde staviti energetska brojila za svemirsku energiju? Tesla i njemu bliski naučnici su morali da budu zaboravljeni, a na naučnu “trpezu” je izbačena “pileća nauka”.
Sada kada je prevara otkrivena, sve više ljudi, čak i knjiški učenih, nastoji da do znanja dođe sopstvenim razmišljanjem. Bez “pileće nauke”.
Zemlja se, ipak, ne okreće?
Dakle, ako se pouzdamo samo u ono što sami vidimo, možemo da zaključimo da se čitav nebeski svod okreće oko Zemlje i sve se očigledno nalazi u velikom vrtlogu (vorteksu). Ovaj veliki vrtlog se ponaša baš kao i onaj koji napravi voda kada iz pune kade izvadimo čep i voda pokuplja kroz mali otvor u kanalizaciju. Ovaj vijugavi put je put kojim se kreće tada voda, to je način kretanja energije u njoj.
Ali, vratimo se još jednom na ovaj veliki zvezdani vrtlog. Ako zamislite da imate jedan veliki široki tiganj i u njemu mutite sadržinu različitih gustina, tako da je na obodu veoma gusto testo, a u sredini nema ničeg osim vakuuma i ubacite u vakuum nekoliko kamenčića, videćete da dugo vremena kamenčići neče biti uhvaćeni u vrtlog.
Čini se da nešto slično ovome deluje i u međuzvezdanom prostoru, gde su planete kao kamenčići u sredini galaktičkih vorteksa.
Ovaj veliki galaktički vorteks deluje tako što se u njemu nalaze, jedan u drugom upakovani, manji i manji vorteksi i oni što su dalje od oboda koji vidimo kao galaktički događaj vrte oko sebe kosmički materijal i čestice iz plazme koji su nevidljive, ali se energetska strujanja koja su uvek vrtložna, čak veoma mala, danas savremenijom opremom mogu izmeriti. Ta vrtložna strujanja u dugom vremenskom periodu očigledno oblikuju planete u lopte, sabijajući vrtložno sve čestice u jednu tačku koja se naziva tačkom gravitacije. U vorteksu Mlečnog puta najbliža zvezda nama je Sunce. A Zemlja očito nije uhvaćena u veliki vorteks koji okreće zvezde. I ona se ne okreće oko Sunca.

Da li se okreće oko svoje ose?

Laici koji tvrde da se ne okreće pitaće vas kako to da avion koji leti duž ekvatora (na primer, od Kampale u Ugandi do Kvita u Ekvadoru ) za isto vreme (16 sati) prelazi isto rastojanje u oba smera. Kako je to moguće ako se Zemlja okreće?
Dakle, ako je galaktički votreks nastao kao stojeći talas formiran u ekvilibrijumu najmanje dve sile (što znači da nije Bog stvorio svet), onda će se “kamenčići” u njemu, tj. planete, ponašati u zavisnosti od toga kako strujanja iz okretanja vorteksa preko plazme budu stizala do njih. Jaki energetski talasi koji stignu kanalima na veoma niskim frekvencijama do same utrobe planete, izazivaju zemljotrese. Ako stižu na veoma visokim frekvencijama, mi ih ne osećamo.
Ali sva strujanja će se najviše osetiti u atmosferi. I nji često pokreću i talasanja veoma sićušnih čestica, koje su svuda, i njima je ispunjen čitav kosmički prostor. Kada mahnete rukom kroz vazduh, one prolaze kroz ruku, ali ih mi sa našim receptorskim sposobnostima ne registrujemo. Mi registrujemo samo mali otpor vazduha koji u tom trenutku “stoji”. Dakle, čitava igra je u promeni reda veličina u energetskim frekvencijama i efektima njihovog kretanja pod dejstvom nekog strujanja, bez obzira na to kojom jačinom ono stiže na planetu. Tako, efekti ovog početnog majušnog komešanja čestica mogu biti u završnici veoma siloviti vazdušni virovi.
Ovo je sam jedno veoma uprošćeno viđenje, naravno.
Sunce ne utiče na klimatske promene? Ali, upravo zbog toga su se i klimatolozi koji su se decenijama držali teze da vremenske prilike na Zemlji zavise od aktivnosti Sunca (kao što je to gledao i Milutin Minaković kada je postavio svoj Kanon osunčavanja), sada usredsredili na otkrivanje ovih nevidljivih kanala kojima energija iz plazme (gde majušne čestice vibriraju na veoma visokoj frekvenciji) dolazi na našu planetu i kada se grupišu i stvaraju atome i molekule, i njihova frekvencija se menja i kanali se šire i stvara se velika tubulencija meša česticama, molekulima, te se konačno ogromnom silinom (kao kada se izvadi čep na prepunoj kadi vode) pokrenu vazdušne mase tik iznad Zemljine površine.
Da li je to sva “igra” koja vodi do vremenskih promena?
Ovakvo posmatranje vremenskih prilika koje danas sve više naučnika prihvata kao moguću realnost, i koja jasno kaže da se vreme na Zemlji menja u zavisnosti od toga šta se događa u svemiru odnosno u galaktičkom vorteksu, dovelo je do novih teorija o klimatskim promenama.
Pulsiranje polarnih vorteksa određuje klimu
Polarni vorteksi su tako ušli u naučne krugove tek poslednjih nekoliko godina kao zanimljivi fenomeni koje je opšteprihvaćena nauka počela da povezuje sa formiranjem dugoročnih vremenskih prilika na Zemlji. Oni u visokim slojevima atmosfere (i na Arktiku i na Antarktiku) stvaraju takozvane mlazna vazdušna strujanja koja putuju vijugavim uzanim putanjama visoko u delu atmosfere koji se naziva tropopauza (na gornjem delu troposfere). Tropopauza je definisana kao neka vrsta vazdušne barijere od kretanja čestica iz svemira, ali koja to zapravo i nije jer očigledno curi. I brzina kojom vazduh prolazi kroz ove vijugave “mlaznice” dostiže preko 400 kilometara na sat. Mlaz je obično usmeren ka zapadu.

Upravo posmatranje ovih mlaznih strujanja na velikim visinama je počelo da intrigira neke meteorologe da raznim merenjima pulsiranja ovih polarnih vorteksa, koji se šire i skupljaju, kao i temperaturnim promenama i količinom i vrstom padavina na različitom nadmorskim visinama (a koje su prouzrokovane ovim mlaznim strujanjima), pokušaju da nađu neki zanimljiv šablon.
Jedan od onih koji koji je vezao ovaj fenomen za svoju teoriju o klimatskim promenama je Roberto Madrigali, italijanski meteorološki analitičar. Njegova teorija je zanimljiva jer je upravo predvideo period zahlađenja u čitavoj Evropi.

Madrigali je postavio svoju teoriju o klimatskim promenama istražujući vremenske promene koje su vezane isključivo za promene širenja i skupljanja vorteksa u polarnom regionu, a one su upravo posledica mlaznih strujanja u tropopauzi.

Tako je po njegovom tumačenju širenje i skupljanje polarnih vorteksa povezano je sa cikličnim sekvencama klimatskih pojava, kao i sa pojavom mlaznih strujanja, i baš ova pulsiranja pokreću velike ciklonske aktivnosti i dominantne suptropske prilike. Oni menjaju vremenske prilike na velikim prostorima na planeti, što je slučaj sada sa velikim ledenim pokrivačem u čitavoj Evropi, Rusiji, Ukrajni… uopšte u velikom delu severne hemisfere.

U tom smislu, po Madrigalijevom tumačenju, klimatologija i meteorologija se ne razlikuju, jer klimu određuju isključivo meteorološki fenomeni. Sunce, kako on tumači, nema nikakav uticaj.

Za razliku od toplotne energije koja stiže sa Sunca i koja se mnogo ne menja, ono što određuje temperaturu na Zemlji jeste njena distribucija, a ona je uslovljena različitim fazama širenja i skupljanja upravo polarnih vorteksa. I to zavisi od konfiguracije tla, odnosno gde se ova toplotna energija više ili manje reflektuje ili apsorbuje itd. I taj fenomen termalne apsorpcije se naziva stručno – albedo.

Madrigali tako ističe da je za vreme takozvanog “malog ledenog doba” (ili male glacijalne ere) u Evropi između 1500. i 1870, uticaj mlaznih strujanja bio odlučujući u pogoršanju temperaturnih kretanja i uopšte atmosferskih prilika.

Zato je ključno za razumevanje klimatskih promena, veruje Madrigali, da se uoči tajming (vremenski period odigravanja) recipročnih kretanja i razmena arktičkog i suptropskih vazdušnih masa. Iako su ova kretnja nasumična, ona poseduju elemente koji se već statistički primećuju, jer je osmatranje iz satelita potvrdilo neke od ovih pretpostavki.

Tako u fazi ekspanzije polarnog vorteksa, polarne mlazne struje šire svoj uticaj na jug, prouzrokujući skupljanje takozvane “međutropikalne zone konvergencije”. Tačno nasuprot ovome, događa se za vreme faze skupljanja polarnog vorteksa.

“Time glacijalni (ledeni) period preuzima polarni vorteks i uopšte atmosfersku cirkulaciju, i on je uzročnik koji stvara jedan hladni dominantni efekat na arktički hladnim kontinentima i privremeno topliji dominantni efekat na južnim okeanima. Na planetarnoj skali takva događanja donose prosečno hladniju klimu, posebno na svernoj hemisferi (jer ima mnogo veći deo zemljane površine), i zbog albedo efekta i snižavanja polarnog fronta prema nižim nadmorskim visinama”, tvrdi Madrigali.

Život je samo u međuledenom dobu

Ako se gleda Zemljina klimatska istorija, lako je primetiti da je cirkulacija atmosfere uvek određivala meteorološku i termičku promenu iznad površine tla. Za vreme 1940-ih i 1950-ih, afrički suptropski anticiklon je pomeren ka severu, nadirući tako u delove Evrope gde je prouzrokovao veliku sušu i vrela leta. Prema nekim teorijama, period u kome se danas nalazimo mogao bi biti apeks (vrhunac) toplog međuledenog perioda, i završni deo perioda od 13.000 godina za koji se veruje da predstavlja prelazak između dve glacijalne (ledene) faze.

Za vreme međuledenih doba, možemo posmatrati početni trend (glavu), jednu centralnu toplu fazu (post ledeni optimum) i jedan topli rep (to je faza koju sada napuštamo ipostepeno težimo ka hladnijem vremenu. Koliki je taj rep meren godinama, ipak niko još ne može da kaže.

“Na ovaj način naša planeta se menja u slučajnim ali ponavljajućim trendovima – ledena i međuledena doba, sa vremenskim razmakom oko 100.000 godina. Takvi klimatski ekstremi su preoblikovali život na našoj planeti i mogli su doprineti izumiranju dinosaurusa (u poslednjem ledenom dobu oko 75 prethodno postojećih vrsta je izumrlo)”, naglašava Madrigali.

Dakle, život se razvija samo u međuledenim periodima.

Inverzija faze će biti pokrenuta početnim poremećajem u “normalnom” klimatskom prelazu proleće-leto. (Primetili smo već svi da su ovi prelazi postali veoma nagli). Madrigali još naglašava da taj prelazak u ledenu fazu neće biti linerani proces, već on uključuje ekstremne temperaturne i vremenske prilike, ali i katastrofične događaje.

“Trend hlađenja je već u toku na Antarktiku i slediće ga u narednih nekoliko decenija i Arktik i to će dovesti do pada temperature u čitavom svetu. Priliv albeda zbog povećanja refleksije sa Antarktika i Arktika biće primarni faktor u intenziviranju niskih temperatura pouzrokovanih polarnim vorteksom. Povećana količina kiše i snega u SAD, Aziji i Evropi za vreme novembra i decembra poslednjih godina je samo naznaka onoga što će nam tek stići. Napredovanje hladnog vremena će se videti i u tome što će se leta vremenom drastično smanjivati.”

Tako je Madrigali zaključio da nas čeka ledena budućnost. Priče o globalnom otopljavanju ne stoje.

Potvrda

Nekoliko nedavnih ekstremnih događaja kojima Madrigali opravdava svoju teoriju:

17. juna 2010. čak 500 afričkih pingvina umrlo je od hladnoće u Južnoj Africi.

19. jula 2010 . u južnoj Africi su glacijalni hladni vrhunci razorili stotine termalnih solarnih kolektora.

5. avgusta 2010. snežna oluja i temperature ispod 0 stepeni Celzijusa u Brazilu su pogodili područje oko reke Plate. Pomrla su ogromna jata riba.

6. avgusta 2010. u istočnoj Boliviji temperature su pale ispod 6 stepeni i pomrle su mnoge ribe, kornjače i reptili. U Argentini, Urugvaju, Paragvaju i Brazilu neobične temperature su pobile ljude i životinje. Patagonija je pokrivena snegom debljine jednog metra. Proizvodnja pomorandži i limuna u Čileu je opala za 40 procenata.

9. avgusta 2010. Sidnej je osvanuo u teškoj hladnoći. To je bio najhladniji dan u poslednjih 30 godina.

I da dodamo da je februara ove 2012. godine sneg pao u Sahari i Libiji, da je pod snegom i čitava Dalmacija…

Ivona Živković